Nedavno se iz
Haga vratio Momčilo Perišić, još
jedan “nepravedno osumnjičeni” našinac,
bivši pukovnik, potom general i
šef Generalštaba jugoslovenske i
srpske vojske. Na aerodromu koji
bi (Nikola Tesla zaslužuje i bulevar!)
mogao da ponese ime “Miloševićevih
bespogovornih poslušnika” u stavu
na me-stu vo-ljno dočekali su ga
i zvaničniici - iz Ministarstva
odbrane, Kancelarije za saradnju
sa Tribunalom u Hagu i pomoćnik
ministra pravde. Momčilo je tako
nakon zle batune makar u povratku
dobio državni značaj.
Teško sam se odlučio čak i na pominjanje
Perišićevog povratka. O prvom (ratnom)
susretu na mostarskom Heliodromu
sam na ovom mestu već govorio i
ne želim raspravu o tome da li je
ili nije tukao i porodilište, drugi,
u hercegovačkom mestu (na slovo
T), bih preskočio, duge razgovore
s njegovim posilnim (Valjevcem koji
je ranije na jugu Juge prodavao
knjige izlažući ih na haubi) takođe,
kao i nekoliko beogradskih kada
mu se, uz pomoć Službe koja ima
moje inicijale, raspadala stranka.
Pitao sam ga, nasamo (sedište partijice
bilo je na nekom broju u Francuskoj,
ispod Doma vojske) kako stoji sa
Hagom. “Kao granit!”, reče onda.
Samo Perišić zna koliko je grešan.
Ne znam kome je sve ugađao, ali
ono što je izgovorio dolaskom u
Beograd (“Na frontu sam sa najboljim
sinovima zemlje branio čast i slobodu.
Potom, zajedno sa demokratskim snagama,
borio se protiv totalitarnog režima.
Potom, otišao u Hag bez ikakve kalkulacije
i dokazao da uporan, istrajan i
pismen general može da pobedi na
više polja. To je moj skromni doprinos
da Srbija dobije mesto na međunarodnom
planu koje joj i pripada i da se
konačno skine anatema sa našeg naroda
o kršenju međunarodnog ratnog prava")
više podseća na predizborno stranačko
udvaranje biračima, manje na jetko
obraćanje vojnika koji je odrapio
svoje i sad, navodno, kani pisati
poeziju. Kako si, generale, žestoko
tokom rata slušao nedemokratski
režim a koju godinu posle, sa “demokratskim
snagama” istim žarom jurišao na
njega?! Trabunjanje domaćih predvodniika
ne bih navodio. Neka bude dovoljna
ocena da su neiskrena, tupava i
netačna.
Deceniju nakon ubistva predsednika
Vlade, Zorana Đinđića, Srbija je
u najmanje deset puta rđavijem položaju.
Stranački naslednici negovu tvorevinu
razbili su kao dete zvečku, a vlast
su zaposeli njegovi progonitelji.
Sad mu se i
oni klanjaju
na mestu likvidacije, obeležavanje
dana ubistva imenuju najrazličitijim
nazivima, svi se bore za vlasništvo
nad datumom, pominje se i estradizacija,
novine obimno pišu o tome ko se
sve ovajdio od njegove smrti...Nakon
dve godine iščitavanja njegovih
(240) bibliografskih jedinica istoričarka
Latinka Perović zaključuje da je
Đinđić “i u opoziciji i u Vladi
delovao u neprijateljskom okruženju,
ambijentu koji se opire promenama”.
“Možda će neka majka, ili neka sestra
noćas i da prolije neku suzu ali
mi ratnici nemamo vremena za suze.
Vojislav će da bije jednu bitku,
a nama ovde ostavlja široki front
za
|
drugu.
Vojislav će da bije bitku
protiv srpskih neprijatelja,
a mi protiv njihovih slugu
i protiv najvećih izdajnika
srpskog naroda. Nadam se
da će uskoro u našim rukama
da bude i sudbina i Vojislava
Koštunice i Zorana Đinđića
i cele bande koja Srbiju
zavi i crno. Ono što je
najvrednije kod nas šaljemo
u bitku u Hag, ostaje zavet
koji ćete dati
vi i mi koji smo juče izabrani
na kongresu: SRS ne sme
ni za jedan procenat da
bud slabija nego do sada.
Srbija više ne sme da potanja,
Srbija mora da krene u odlučnu
bitku protiv 'dosmanlija'.
Ako neko od vas u idućih
mesec ili dva vidi negde
Zorana Đinđića recite mu
da je Tito pred smrt imao
problema sa nogom«, reči
su
|
|
|
|
Stjepan
Mimica, Open
market 03 / Digital
art / detalj
|
 |
Tomislava Nikolića, Šešeljevog naslednika
na radikalskom mitingu-ispraćaju
svog lidera u Hag, Trg Republike,
23. februara 2003. godine.
I ove godine odšetao sam “za Zorana”.
Zapravo - procenat za Čedomira,
49 odsto za Zorana, ostalo za sebe,
kakvih je, mnim, bilo najviše među
nas stotinu i nešto hiljada. Kod
Pravnog sam hteo da se vratim u
Medija centar gde je u isto vreme
promovisana knjiga Bojana B. Dimitrijevića
(
Zoran Đinđić – Biografija),
ali su me profesori Vladimir Goati
(Transparentnost Srbija) i Dragica
Vujadinović (Pravni fakultet) ubedili
da produžim. Nije trebalo truda,
pogotovo kad su nam se oko Vukovog
spomenika priključila profesorkina
velika, divna deca, Ivana i Danko.
Političari i mediji nedavno su građane
zabavljali decimalnim brojkama,
dozvoljenim nivoom aflatoksina u
mleku. U središtu zabave bio je
resorni ministar Goran Knežević,
bivši zrenjaninski
demokrata
i gradonačelnik koji je nakon apsa
prišao
šešeljevcima i lepo
se
udao. Tog nečeg nevaljalog
ali dozvoljenog u mleku (0,5 umesto
0,05 mikrograma...) ministar je
narodu sveo na
stočnu meru.
To je naglo ustalasalo javnost,
govorilo se samo o aflatoksinu,
a oni što gledaju
tijanićoviziju
dodatno su prevareni najavom da
će tobož stradati, biti smenjeni,
odgovorni, sve do popečitelja Kneževića.
Trapavost “eksperta”za malo promocije
iskoristio je Čedomir Jovanović
(LDP), optužujući kompletnu izvršnu
vlast. “Za pretvaranje zemlje u
divljinu bez ikakvog reda i podsmevanje
građanima menjanjem pravilnika o
mleku odgovorna je cela Vlada koja
je za tu odluku glasala, a ne isključivo
resorni ministar. Vlada je građane
ponizila do neverovatne mere”, kazao
je Jovanović. Nikome ni dlaka nije
usfalila, a od stasitog ministra
očekujem da se zabavi gravitacijom
i Pitagorinom teoremom, možda koriguje
Ludolfov broj...
“Revolucionari” Srpskog pokreta
obnove Vuka Draškovića okupili su
se 9. marta, najpre u Knez Mihailovoj,
potom na Trgu Republike “kod Konja”,
sa sve “kraljem trgova”. Prebrojao
sam ih ispred Stranke (dvocifren
broj) i samo ubeležio glasno razmišljanje
jedne dame: “Bože, ko su ovi ljudi,
kao da sam na krajnjoj periferiji
Nju Delhija”.
Zdravko Mamić, godinama već gazda
(i silnik) u zagrebačkom NK Dinamo
izbljuvao se (poganim jezikom) na
tamošnjeg ministra sporta Željka
Jovanovića. Čovek je, kako se danas
običava reći, Srbin, koji, tvrdi
Mamić, “mrzi sve što počinje s hrvatskim,
bilo da je to Olimpijski odbor,
Nogometni savez ili nešto treće.
On ima krvna zrnca koja mrze sve
što je hrvatsko. Već sam govorio
da kada vidite njega, ne vidite
osmijeh, već očnjake iz kojih izlazi
krv. On je uvreda za hrvatski mozak”,
reče zagrebački radikal. Nakon malo
ispitivanja i privođenja u pržun
i kritika i sa najvišeg mesta, izmenio
je retoriku, popišmanio se. U Kistanju
(a ne Kistanjama po RTS) neko je
mlade Hrvate nahuškao na učenike
bogoslovske škole (čitaj. Srbe),
a Koštuničin roker Bora Đorđević
u selu Ba uspešno je položio za
četničkog vojvodu. Sve je snimljeno
kamerom, i stroj, i zastave, i crkva,
i pucnjava... Gadaluk, redom.
U Crnoj Gori predsednička kampanja
se zahuktala. Nakon što je “kandidat
ostatka”, Miodrag Lekić premijera
na jednom skupu priupitao o ubistvu
urednika lista
Dan Duška
Jovanovića, Milo Đukanović je odgovorio
da je reč o osobi koja je najviše
koristila i Lekića u svim godinama
njegovog ambasadorovanja i da zato
pitač (Lekić – p.D.B.) zna o kome
se radi. “On je bio poslodavac i
Jovanovića i Lekića i to je bio
onaj isti koji nosi politički kišobran
za ubistvo Zorana Đinđića i onaj
koji je svojom politikom onemogućavao
Srbiji da stane na evropski put,
i to je onaj koji je svojim destrukcijama
pred Briselom pokušavao Crnu Goru
da omete na njenom evropskom putu.
On je finansirao Lekića i njegovo
društvo da idu u Vašington da traže
odlaganje referenduma”, veli Đukanović,
nišaneći na bivšeg srpskog premijera
Vojislava Koštunicu.
U Čačku dosanjan “američki san”.
Milenko Kostić Kole davno je udaren
dok je vozio bicikl i sve je, vele
tamo, krenulo od te odštete. Vlasnik
“Auto Čačka” i koječega u obližnjoj
rodnoj Kotraži obnovio je crkvu
(u kojoj se toči alkohol!) i na
slici se u čamcu smestio pored sv.
Nikole, obe žene i dece. Koletova
deviza je “Dognam-prodam!”, a prilikom
otvaranja “paba” rekao je: “Otvorio
sam vi ovi ‘pub’ da se odužim svom
narodu i dogno sam vi 16 vrsti piva”.
