Pisac Vladimir Arsenijević u tekstu O pasošu i putovnici (t-portal) piše letos o “rukopisu” balkanskih plemena s početka devedesetih, što se grafitima iskazuju kao “džaba ste krečili”. “Dvadeset i više godina prošlo je od ustanovljenja svih naših nezavisnosti. Danas imamo svoje zastave, svoje grbove, svoje uništene, rasprodate ekonomije, svoje saveznike i svoje neprijatelje, imamo svoja brda i doline, svoje himne, najlepše devojke, svoje uvek najbolje i najbrže sportiste, svoje ohole tajkune i magnate, svoje glupave, korumpirane političare. Imamo najlepše more, imamo najduže reke, imamo prirodna bogatstva, rude i minerale, imamo sve što nam treba, pa ne moramo svakako da imamo i te proklete granične prelaze”.
Imam, kaže, onaj crveni (srpski) pasoš s dvoglavim orlom i krstom s ocilima, a imam i plavu (hrvatsku) putovnicu sa šahovnicom. “Čak sam naučio da se smatram srazmerno srećnim

zbog toga. U prostranom, slabo naseljenom vakuumu koji se širi između ta dva identiteta, kao i između svakog srpstva i hrvatstva ovog sveta, lično se osećam najslobodnije. Verujem da je to razlog zbog kog mi je oduvek bilo znatno lakše da se identifikujem kao Jugosloven. I to ne zato što sam bog zna kako verovao u ideologiju te državne zajednice zasnovanu koliko na bratstvu i jedinstvu naroda i narodnosti toliko i na apsolutizmu i narciosidnosti jednog bogolikog vladara, već stoga što je taj – specifično jugoslovenski - nadnacionalni i metaetnički identitet bio i ostao čitavih milion svetlosnih godina ispred svih skučenih identifikacija kakvima raspolažemo danas... Arsenijevića, razumljivo, posebno ljute prelazi na kojima se “ponosno šepure pripadnici graničnih policija i carinskih
		Biserka Rajčić: Kolaži

službi u svojim (nacionalnim) uniformama. Sami prelazi su ogromni i skupi, rekao bi čovek da se nalaze između nekakvih ozbiljnih, čvrsto utemeljenih država, a ne ovih trusnih balkanskih dominiona. A osećaj neprijatnosti, pa i tuge, koji vas hvata kad nakon dužeg boravka i putovanja po širom otvorenim evropskim zemljama dospete do svakojakim graničnim prelazima ponosito ispresecanog Balkana prpošnog od svojih bednih, sitničavih identitetskih boli, nenadmašan je i nesavladiv. Granice, mi to danas veoma dobro znamo, izazivaju depresiju”.

Kad smo kog Jugoslavije moram reći da bi tu divnu zemlju, najlepšu od svih, valjalo, zatutkaliti zarad mnogih, ponajviše zbog Bogdana Tanjevića. Htedoh mu uz ime napisati pregršt košarkaških i inih oznaka, ali sigurno bi mu najbolje pasala – Ljudina. Naši davnašnji preci, Turci, znaju šta rade i Bogdana su ponovo postavili za selektora nacionalnog košarkaškog tima.. Koleginica Tamara Nikčević, majstorica intervua i odabira sagovornika krajem juna razgovarala je sa Tanjevićem za nedeljnik Vreme. „Moj problem nisu ni karcinom, ni hemoterapija; sa tim bih lako. Razbolio sam od onoga od čega su umrli mnogi moji prijatelji“, kaže na startu divana s Tamarom. „U zbirci Morija, posvećenoj onima koji su u međuvremenu krepali, Abdulah Sidran veli kako u Sarajevu danas umiru ljudi koji misle da su preživjeli rat. Od čega su krepali? Morire di crepacuore, rekli bi Italijani. To je ono kada krepa srce. E, Sarajlije su od toga poumirale. Od srca. Od izdaje ljubavi. Od toga sam se i sam razbolio: od Jugoslavije“. Poreklom Crnogorac (Pljevlja), ali ovaj mentalitetom Sarajlija (oficirsko dete) zakleti je Jugosloven i više pd mnogih (zanimljivo da bi spisak “Jugovića” najbogatiji bio u BiH, potom u Hrvatskoj i Makedoniji, Sloveniji... tek onda dolazi Srbija koja se vratila u srednji vek) ima pravo da se zalaže za obnovu bivše zajednice “bratskih naroda”.
O Radivoju Koraću, Mirzi Delibašiću, Davorinu Popoviću, Borisu Kristančiču, Radomiru Šaperu, Milki Babović, Mirku Kovaču, Beogradu, Sarajevu, Italiji i Trstu, Turskoj, Tanjević govori “zaboravljenim jezikom”, svojstvenim samo njemu i sličnima. “Čudno, odjednom su počeli da govore kako je Mirza Delibašić uvijek bio veliki musliman... Jeste kao i moja majka Ilinka. A onda i ona svinjarija o tome kako Davorin i Mirza u Sarajevu drže javnu kuću sa srpskim ženama... Zamislite tu poganost! Prva Mirzina žena je bila Crnogorka iz Beograda, druga - Srpskinja sa Pala. Ne, on to nije mogao da podnese. Nekoliko godina kasnije, jugoslovenski konzul u Trstu me je pitao da li je tačno to što se govori o Mirzi Delibašiću. „Kako nije, dragi gospodine“ – rekao sam. „I, zamislite: obje Mirzine žene su tamo bile zaposlene - i bivša i sadašnja“.Ljudi su užasni! Trebalo je to izdržati. Kakva je to drama”.
I u Turskoj se dobro osjećam, kaže. “Doduše, gdje god vas ljudi vole, tamo se dobro osjećate. A Turci me, izgleda, vole. Znali su da sam 2010. reprezentaciju vodio pod hemoterapijom... Naprosto, morao sam. Ili, kako kaže naš veliki slikar, Vojo Stanić – Crnogorci neće da ginu bez prisustva publike! Ako ima nekoga da to vidi, da mu aplaudira, poginuće bez problema; ali, da pogine a da to niko ne vidi – ne dolazi u obzir! Svih šezdeset i kusur godina trčao sam za adrenalinom kao lud; nosila me je ta fantastična droga, nije mi dozvoljavala da stanem. I, ne mogu se žaliti: živjeli smo ga, u vražiju mater! Išta još hoću?! Živio sam intenzivno, svaki minut; imao ljubav žene, djece, prijatelja, saradnika, publike... Sve je to nabijeno! I, najzad, izvinite: dešavalo se i mnogo boljima od mene. Eto, Krešo Ćosić, Radivoje Korać, Mirza Delibašić, Dražen Petrović... O tome mnogo ne razmišljam. Odložićemo još neko vrijeme, je l’ da?”

Dobro se osećam. Poslednji tv Dnevnik koji sam odgledao vodio je moj prijatelj Goran Milić, ne priznajem Vladu Srbije i nazovi predsednika zemlje, ali u svemu ima i trun dobrog. Nema više Borisa Tadića, paradera (“...ja kao predsednik Srbije”)  i svite, onog što je u dva mandata probao da spari i Evropu i Kosovo, građansko društvo i traganje za zemnim ostacima Draže Mihailovića, demokratizaciju zemlje i popove i nacoše... Angeli Merkel i Amerikancima pričao (obećavao) jedno a forsirao drugo i, gle ironije, u postizbornoj kombinatorici napusti ga naj što ga veseli Boris stvori, mali Sloba (ne dovoditi vezu sa centimetrima!) i ostavi ga da razmišlja o “našem i njihovom bolu”. Stara židovska (dabogda bio pa ne bio) strefi B.T. i mali format odmah prizva specijalistu za poraze, gatačkog bradonju Vuka Vidakovog Draškovića. A Ono (ovako u njegovom kraju kažu za nekoga koga bi da spuste na meru) na stranačkoj slavi ugosti pobeđenog Borisa i prizivajući stari stih reče da mu “...nevjera ti sedi uz koljeno”. Ima boga, kaže narod; steraše ga njegovi – Nikolić i Dačić.

Pomenuti Ivica mnogo se osilio. Ni po jada da iza sebe ima, recimo, tri frtalja glasača. Ali nema i hajde da vidimo koliko drskost ima “zaleđine”. Njegova partija sa penzionerskom i strankom onog jagodinskog eksperta za Mocarta i Betovena dobila je 14,54 odsto glasova. Da to malo umanjimo: Izlaznost je bila 57,94 odsto i njihovo poverenje se topi na 8.42 odsto. Dajmo jagodinskom “klasiku” makar 1,42%, krkobabićevcima šugava dva procenta i dobijamo da za samovolju ostaje PET odsto. Svaki od učtivih bi se “poklopio ušima”, ali Dačić, neće. Može mu se.

*

Gornjomilanovčanin Milisav Dmitrović priča zgodu. U blizini autobuske stanice domaćin iz okoline ispred radnje merka gumeno crevo. “Izvoli čiča”, kaže mu prodavac. “Treba mi crevo, ali se plašim da će da mi ode autobus”, kaže i dok nakrivljuje šajkaču često gleda na perone. Prodavac hvali robu, ali starina se ne odlučuje lako. Ipak bi da pazari. “Koliko ima u buntu?”. Pedeset metara! Daj mi pola, reče mušterija i otpoče merenje. Ali čiča nije naivan, kontroliše i vidi da mu ovaj dok razvlači svaki put mazne nekoliko centimetara. Mušterija plati robu i krenu ka vratima. “Zaboravio si crevo, čiča!”, upozorava ga trgovac. Na izlazu domaćin se okrenu i veli da to ostavlja njemu. Uze ostatak bunta ispred radnje, stavi na rame i zaputi se ka “lokalcu”.

*

Gledao sam tek nekoliko minuta Olimpijade u Londonu. Od 858 medalja nama četiri (1-1-2). Prvi su Amerikanci sa 104, druga Kina (87), treća Velika Britanija (65)... Najgori tamo bili su nam reporteri.