Devetog maja boravio sam u Tuzli. Na poziv opštinskog načelnika Jasmina Imamovića prisustvovao sam obeležavanju Dana antifašističke borbe, sa četvoricom ovdašnjih. Glavni gost bio je narodni heroj NOB-e Jovo Kapičić, a „do njega“ visoki funkcioneri LDP, Nenad Prokić, profesor FDU i doskorašnji narodni poslanik, i profesor Nebojša Ranđelović, potpredsednik iste partije. Iako najniže rangiran veoma sam se dobro osećao u ovom društvu, posebno u Tuzli.
Zvezda dana – Kapičić doživeo je nešto što je mogao samo da sanja. I to u Gradskoj kući, prilikom obilaska varoši, a pogotovu na skupu u Narodnom pozorištu. Toliko aplauza (i suza) doživeo je samo svojevremeno njegov idol Josip Broz Tito dok je uspešno na uzdi držao svoje Jugoslovene.
Tuzlacima se obratio i Nenad Prokić. Njegova beseda sledi skoro u celosti: „Ja sam jugoslovenski dramski pisac, što znači da sam i vaš, bosanski. Nikad nisam prestao da vas doživljavam, ne samo kao braću po jeziku i istoriji, već i kao neodvojivi deo sopstvenog bića. Bosna je, baš kao i Slovenija i Hrvatska, Crna Gora i sva naša druga jugoslovenska braća – moj kulturni prostor, moja neodvojiva i neotuđiva domovina“.
„Jugoslavija je bila velika ideja. Danas nam nedostaju velike ideje. Sručili smo se u sopstvenu sitnu meru i prepustili najgorima. A bez velikih ideja život nema velikog smisla, postaje beznadežan. To je bila zemlja snova. A snovi odavno ne rukovode naše živote... Jugoslavija nije bila idealna, ali je bila dobra i imala je ogromni potencijal. Tehnološki je bila prilično napredna, uzimajući u obzir sve okolnosti. Bila je jedna od pet zemalja na svetu koja je samostalno mogla da napravi helikopter, najsloženiju letilicu. To dosta govori. Bila je to zemlja snova za sve građane bez obzira na nacionalnu pripadnost i da nije bila namerno uništena, bila bi ekonomski jača od polovine sadašnjih evropskih država. I ona je bila sam zenit našeg učešća u svetskoj istoriji. Nijedna od novonastalih država nikad neće biti ni približno toliko važna u svetskim tokovima“.
„Svi su odjednom zaboravili najvažniju poruku u životima ljudi: NE PLJUJ U BUNAR IZ KOJEG SI PIO! Da mrzi svoju zemlju može samo mentalni bolesnik. Ko je sad srećan u svim tim našim brlozima, osim lopova? Pokušavali smo i mi u Srbiji, znate to i sami, ali nikad nas nije bilo dovoljno. Osnivali smo Beogradski krug, Forum pisaca, Liberalno-demokratsku partiju, nevladine organizacije, tukli se na ulicama. Još uvek nismo uspeli, još uvek nas nema dovoljno. Ali, nikada nećemo stati. Neka fašizam u Srbiji i svuda zna da se nikada nećemo pred njim predati. I da ćemo ga nemilosrdno goniti kao što smo to već radili. Antifašizam je skoro jedini zdravi element naše skorije istorije i zato mnogima i smeta.“
„Danas sam došao kod vas, kao pratnja narodnom heroju Jovi Kapičiću, da zajedno

proslavimo Dan pobede nad fašizmom, najveću tekovinu svih naših života. I nju je neopisivo veliki broj ljudi na našim prostorima zaboravio i smetnuo s uma. To je neoprostivo i zaslužuje kaznu koju smo i dobili. Srbija je sebi čak dozvolila da se stidi i prikriva svoj antifašizam, zbog sitnih unutrašnjih političkih koristi. Ni Rusi nas ne primaju na paradu, a primaju i NATO pakt. S pravom kažu: Gledajte paradu na televiziji, kada se stidite sopstvenog herojskog antifašizma, za koji je tako mnogo vaših ljudi položilo svoje živote. Evo vam heroja ovde danas, prvi je uletao
		Karlo Mijić, Bosanski pejzaž, oko 1923.

nekoliko smitraljezom među totina četnika izazivajući paniku u njihovim redovima. To ni Džon Vejn u filmovima nije mogao. Prošao je najteže bitke Drugog svetskog rata. Među bombašima je bio u borbama za Livno i Konjic, u Igmanskom maršu je nosio svoje iznemogle i promrzle drugove na -42 C. Na čelu svog bataljona je gazio Neretvu i Sutjesku. Vodio je na Donjim Barama divne mlade Dalmatince koji su pogubili živote da pobede Hitlera i mi to nećemo nikad zaboraviti. Jovo Kapičić je bio prva žrtva srpskog nacionalizma početkom devedesetih, kada su ga velikosrpski akademici lažno proglasili upravnikom Golog otoka, na kojem je proveo manje dana od Dobrice Ćosića“.
„Srpskim nacionalistima nikad nije postalo jasno da je partizane vodila planetarna ideja, a četnike tek eho propalih i davno prohujalih praznih mitova. I kao što se grad koji je bio pod opsadom skoro 900 dana nije zvao Sankt Peterburg, nego Lenjingrad – tako se ni ljudi koji su kod nas izvojevali pobedu nad fašistima nisu zvali četnici, nego Titovi partizani u borbi koja se zvala narodnooslobodilačka. Evo nas danas u Bosni koja je najviše dala toj borbi. Bosna je bila i ostala srce Jugoslavije. Neka se vije večno zastava na Romaniji, kako bi svedočila o najboljem delu našeg bića, onom delu koji nikad neće dozvoliti da se u Bosni razdvoje nacije zbog kojih ona isključivo i postoji takva kakva jeste, i kakva će uvek biti. Smrt fašizmu! Slava palim herojima!“

Bejahu kod nas izbori ovog maja. „Ja kao predsednik...“ u prvom krugu glavnog takmaca nadvisi za 0,26%, a ovaj ga u „kvalifikacijama“ nadjača za 2,16 odsto! Svi su predviđali da Boris Tadić pobeđuje, čak sam i radni naslov rubrici fiksirao (Nikoliću, batali, čoveče), ali Srbija je izabrala sebi najsličnijeg. Diktatoru nije pomogao ni Patrijarh, ni tata Đoković, ni Mile Dodik, beg od Laktaša. BT je trebalo da se povuče nakon dve godine prvog mandata, a ovog, Nikolića, Šešeljevog zamenika ne priznajem, ostajem među tri četvrtine protiv. I nemoj mene da predstavljaš, majke ti. U Parlamentu predstoji već utvrđena kombinatorika i ono što nas čeka najbolje je u izbornoj noći najavio odlazeći Boris:„Vidimo se u nekom novom filmu“. Snimanje je počelo, a montaža će da traje veoma dugo.

Drag prijatelj Vladislav Lale Lučić, košarkaški trener podseća me na znanu misao Bertranda Rasela: „Osnovni problem sa svetom je u tome što su budale previše samouverene, a pametni stalno i dilemi“. Nema veze s nama, svi smo blesavi.

Koleginici Tamari Nikčević hvala za intervju (Peščanik) sa Oliverom Frljićem, rediteljem predstave „Zoran Đinđić“, koju je nazvao zbog vas smo... „Zbog vas smo u Srebrenici pobili 8.000 muslimana u sedam dana/proterali 850.000 Albanaca sa Kosova/snajperima čuvali Sarajevo/ubili Srđana Aleksića/morali da ubijemo gardiste na Topčideru/granatirali Dubrovnik/žrtvovali ljude u RTS-u/prijavljivali se u dobrovoljačke garde/bacili Stambolića u kreč/prenosili Arkanovo venčanje/potpisali slavnu Rezoluciju 1244/postavljali balvane i barikade/dobili narkomane od 12 godina i heroin od 400 dinara/spalili ambasadu SAD-a/ dobili decu od 15 godina koja misle da je svaki „Šiptar” govno za logor, da je svaki Hrvat ustaša, da je svaki bosanski musliman balija, da svakog treba zaklati/gledali Đokovića dvadesetičetiri časa kako ne bismo imali vremena da se bavimo ozbiljnim problemima/ubijali novinare: Ćuruviju, Dadu i još ponekog/dopustili da nam B92 i slični sole pamet/hapsili Miloševića/dobili Miškovića da nam sisa krv/poznati po masovnoj grobnici u Batajnici/pustili Cecu iz zatvora u kućni pritvor/pristali da se jebemo u rijaliti programima/dozvolili da zaštićeni svedoci žive bolje od nas/Miru Marković ispratili u Moskvu/doveli Dobricu za predsednika/zbog vas smo ubili Zorana Đinđića!“
Frljić je već svetski kalibar ali balkancima takav takav nije potreban. U svemu, čujem, „ima masla“ i od Kokana Mladenovića, upravnika Ateljea 212. Svaka čast momci!

*

Slavenka Drakulić piše u Gardijanu (prenosi Peščanik) o ponašanju haškog optuženika Ratka Mladića. Umesto kajanja, Drakulićeva pominje „palac gore, aplauz i sarkastični osmijeh za javnost“. „Kamere nisu snimile ovu gestu“, kaže Drakulićeva, „ali su ga novinari i javnost u sudnici vidjeli kako povlači prstom preko grla, kao nožem, u znaku prijetnje. To je navodno bila njegova reakcija na provokaciju iz prostorije u kojoj je, kako je znao, bilo 25 ljudi iz Bosne, a među njima i žene Srebrenice“. Ledim se od pomisli za koliko je „naših“ i dalje heroj.

*

Čedomire (Jovanoviću) kandiduj se u BiH, dobijaš sigurnih 100 procenata. U Federaciji garantujem 90 odsto a ostatak, valjda, u „rukavcu“, RS. Šteta, to se još ne sabira.