Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Petokraka i na šubari

U tekstu Damjana Pavlice (Peščanik, 1. marta), rok muzičara benda Damjan od Resnika u kojem svira gitaru i peva, i stoji ispred svih (frontmen), autor je solidno poređao razloge zašto Bosna i dalje nije mirna. Navodi se dugo opstajanje višereligijskog suživota, veća muslimanska tolerantnost, da je BiH kolevka zajedničkog jezika i partizanskog otpora, da je Srbija stvorila Republiku Srpsku, da su tokom poslednjeg rata na teritorijama pod srpskom kontrolom džamije sistematski uništavane, da u Bosni nije okončan rat nego da je sukob samo zamrznut i da je Srbija pokušala da ubije BiH. Pavlica upućuje na potrebu da od Bosne treba (na)učiti različitost, Sarajevo vidi kao balkanski Jerusalim a BiH kao srce Balkana. To srce (zajedništvo) trenutno ima „aritmiju“, ali tvrdi da je „velika stvar“ što BiH „još uvek postoji“...
Prilog na mestu, ali posebno valjan je podnaslov: „Nadam se da će Bosanci oprostiti našim potomcima. Takođe se nadam da naši potomci nikada neće oprostiti svojim precima“.

„Čika Dobrica“ ne patiše. U poslednjem književnom bestidnom ostvarenju Dobrica Ćosić osnivanje dodiklenda (Republika Srpska – p.a.) karakteriše „kao jedinu i najveću pobedu Srba u XX veku“. Dobrice Ćosića bosanski rat pojavljuje se nedavno i kao naslov knjige, dakako, ne slučajno – Gedža je pravio istoriju. Brižljivo ređajući, od aprila 1992. pisac beleži zbivanja u kojima je bio akter kao pisac-ideolog i kao državnik, ali (setite se njegovog udvaranja Zoranu Đinđiću i Otporu) sada ispravlja stvarnost, recimo hvalospeve Slobodanu Miloševiću (poredio ga je sa Nikolom Pašićem!), u Ženevi se saglasio sa Franjom Tuđmanom (da je BiH „država-nakaza“ i izložio svoj plan “humanog preseljenja naroda”...
Na prikazu u Domu omladine (Dragoslav Bokan, Vladimir Kecmanović, Darko Tanasković i Marko Krstić) Ćosić je pretežno vremešnim poštovateljima kazao da se radi o njegovoj „odbrani slobode i istine i nacionalnih prava koja se sadrže u RS, toj preskupoj ali jedinstvenoj političkoj i ratnoj pobedi srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka“, navodi Branka Mihajlović za Radio Slobodna Evropa. Profesorka Zagorka Golubović veruje da je ova knjiga „zakulisna rehabilitacija vrednosti koje su promovisale ideju o velikoj Srbiji, pa dovela do rata“, a istoričarka Branka Prpa da je „zastrašujuće da se ideja rata afirmiše i ponovo pokušava postaviti u politički milje kao pitanje političke budućnosti ključno za Srbiju“.

Crna Gora se probudila. Sindikati, nevladin sektor i studenati (na glavnom podgoričkom trgu) zatražiše preispitivanje i raskidanje koruptivnih i štetnih privatizacionih ugovora, utvrđivanje pojedinačne odgovornosti učesnika u njima, ispitivanje porekla imovine, više slobode, slobodu medija, govora i slobodu Univerziteta. „Vrijeme je“, kažu Crnogorci, uz poslovično „Lopovi”, „Ostavke”... Crna Gora treba da bude država građana a ne država tajkuna, poručio je sindikalni vođa Srđa Keković, a student Damir Hodžić: „Spavali smo 20 godina i više ne smijemo. Vrijeme je da se izborimo za slobodnu Crnu Goru”.
Ovacije su pripale Vanji Ćalović, direktorki Mreže za afirmaciju nevladinog sektora. Ona veruje da je stiglo crnogorsko proljeće. „Nećemo da živimo u zemlji u kojoj radnici prava traže u jamama. Hoćemo tužioce koji će da izdaju potrage za kriminalcima, a ne da ih nazivaju moralnima, policiju koja će uhapsiti čak i bivšeg premijera. Dosta je! Igore Lukšiću, dobro me čuj, ili ćeš biti sa nama, ili si lutka organizovnog kriminala. Upravljaćeš ovom državom za nas i narod, ili ćeš priznati da državom upravljaju braća Đukanović i Brano Mićunović".

Draža, Draža,... Prema pisanju dnevnog lista Press rehabilitacija zlikovca Dragoljuba Mihailovića zakazana je za 23. mart, kada bi „heroj bez groba“ u beogradskom Višem sudu trebalo da bude pomilovan, piše ovaj dnevnik. List prenosi i izjavu Vuka Draškovića, predsednika SPO, koji reče da bi rehabilitacija đenerala „značila rehabilitaciju istorijske istine - da Srbija u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini nije imala saradnika okupatora,

već prvog antifašističkog gerilca u Evropi“. Kaže čovek koji ostanak na političkoj sceni traži u kačenju najgrađanskijoj partiji Srbije (LDP) na narednim izborima. Pisac Vladimir Arsenijević najbolje ga je opisao u zagrebačkom Jutarnjem listu, rekavši da, u slučaju V. D. nikako da odluči „da li predstavlja pucanj u prazno ili, naprotiv, pravo u sopstvenu nogu“. Press navodi i podatak da su već rehabilitovani Knez Pavle, Dragiša Cvetković, Slobodan Jovanović, Momčilo Ninčić, Žanka Stokić, Borislav Pekić i Dragoslav Mihailović, a da su
		Milan Jakšić, Granica, akril na kartonu, 2010.

na čekanju zlikovac Mihailović, Milan Nedić, Milan Antić i Milovan Đilas.
„Četnici su bili ratni zločinci, a pokušaj rehabilitacije Draže Mihailovića nije dobar potez Srbije“, rekao je hrvatski predsednik Ivo Josipović, gostujući kod Aleksandra Stankovića u emisiji Nedeljom u dva. „Svi dobro znamo kakve su zločine činili četnici, ne samo u Hrvatskoj nego i u drugim dijelovima bivše Jugoslavije. Ni uz najbolju volju ne mogu se sjetiti nijedne njihove bitke protiv okupatora u II svjetskom ratu“, izjavio je Josipović tokom nedavne posete Splitu.
Ako zločinac bude pomilovan očekujem da BiH i Hrvatska prekinu diplomatske odnose sa Srbijom. I ceo svet! Ali - zalud ću čekati.

Mešani/miješani brakovi, samo nama ovde poznat izraz? Konačno, naletih na prilog Damira Dizdarevića (opet Peščanik, 16. mart). Autor je verovatno jedan od pomešanih i već „neko vrijeme“ razmišlja o odlasku iz svog grada. Materijalno, reče, nije ugrožen, ne bi išao „trbuhom za kruhom“, nema ni rata („bar ne oružanog“), ne tera ga niko, ali njegova porodica i on ne osećaju se više dobrodošlim u gradu gdje su rođeni. Sredina nas, piše Dizdarević, „zbog grozne potrebe da se sve nacionalno etiketira, označava kao miješani brak. „Tu miješanost mogu prihvatiti jedino u kontekstu da smo različitih polova, no očito je da se na to ne misli. Ta jezička konstrukcija, koja nekima ne znači ništa, a drugima mnogo, u skorijoj istoriji BiH mnogo je eksploatisana na razne, uglavnom negativne načine. U bivšoj državi izrazito poticani, kao temelj bratstva i jedinstva naroda i narodnosti, vrlo brzo po početku ratova postali su možda i najneprihvatljivija socijalna kategorija. Djeca iz takvih brakova pogotovo. To su ljudi koji nemaju svojih i svi ostali, koji su svoji, odbacuju ih. Zato ne čudi da je ljudi iz te socijalne kategorije mnogo otišlo sa prostora bivše Jugoslavije, iz BiH najviše...“
Nakon 36 godina života u Sarajevu „već neko vrijeme“ Dizdarević se pita: „Koliko još vremena treba proći pa da se u toj sprezi religije, kulture i obrazovanja ponovo desi preokret u odnosu snaga. I koliko još vremena treba proći da moje Sarajevo ponovo shvati šta zapravo znači multietničnost, različitost i prihvatanje drugih! Deklarativna multietničnost je daleko licemjernija od toga da se jednostavno prizna da je Sarajevo grad sa većinskim muslimanskim stanovništvom...“ Autora bih rado povezao sa Milanom Brkićem još jednim mešancem, rodom iz Gospića. Ovaj vredni Ličanin, poduže već Beograđanin, sklopio je već nekoliko autobusa, a da tek čujete njegovu ratnu priču!

Ako automobilom idete od „buvljaka“ prema novobeogradskim blokovima na semaforu kod naselja Belvil obratite pažnju na Romčiće koji na semaforu hoće da zaspu kamenicama. To je skoro iskusila advokatica V.M. kojoj su razbili prednji vetrobran (šofer-šajbnu). Stala je, pozvala policiju, a kada su rekli da i nisu radi da dođu na uviđaj rekla im je čime se bavi i da ostaje trag... Stigli su, ali ništa nije pomoglo, roditelji su „negde otišli“, deca nisu za aps... Ishod: advokatica je neplanski otišla u trošak od 200 evra. Zašto to čine mali Romi?!

Rubrika se bliži kraju. S početka jeseni imaće četiri godine, koliko ide na veresiju. Nekoliko je mogućnosti da ne presahne, jedna – pedeset pisanih zahteva čitalaca upućenih Redakciji da produži trajanje. Može i elektronskim putem. Očekujem bar tri!


	Dragan Banjac