Na izmaku prošle godine (17. decembra) u sedamdesetšestoj godini umro je Vaclav Havel, predsednik Čehoslovačke (1989–1992) i Češke (1993–2003), dugogodišnji antikomunistički disident i vrsni dramaturg. Piše se i u predvodnike Plišane revolucije a kao političar ostaće upamćen po zalaganju za moral u politici, čime je bio nastavljač načina mišljenja i vladanja koje je utemeljio prvi čehoslovački predsednik Tomaš Garig Masarik (1850-1937), a Češka je uzorna zemlja koja je u jednom veku tokom dva značajna razmeđa na tronu imala filosofe-mislioce koji su, za razliku od naših recimo, politici (pri)davali moralnu valjanost.
U vreme raspada bivše Jugoslavije Havel je podržao prava republika na otcepljenje (što je i Ustav dozvoljavao) i bio kritičan prema politici Slobodana Miloševića. Bio je među uplivnim svetskim ličnostima koje su pokudile etničko čišćenje na tlu bivše SFRJ, tražio je intervenciju protiv snaga Radovana Karadžića u BiH, podržao Miloševićevu opoziciju...
Zemlje koje drže do sebe imale su svoje predstavnike na oproštaju od Havela. Poštu su mu odali i predstavnici ex-yu republika, bez BiH i Srbije. U Sarajevu se, može biti, nisu mogli dogovoriti ko bi od trojice dežurnih krenuo put Praga, a Beograd više brine o rmpaliji iz Laktaša i Banja Luci nego o Pragu, Briselu, Londonu, Njujorku...
Od prethodnog broja napustio nas je (1. januara) i prvi predsednik nezavisne makedonske države Kiro Gligorov (95), jedan od retkih koji su se zalagali za očuvanje bivše jugoslovenske zajednice. Da nije bilo poslednje želje – da se sahrani u krugu porodice - sigurno bih putovao u Skoplje. Gligorova sam bolje upoznao tokom pregovora ferijalaca (republičkih predsednika) u Splitu i kasnije smo se dosta zbližili. Našim „nezgodnim“ razgovorima istekla je zabrana objavljivanja ali mi se čini da to nemam kome saopštiti. Ostaju u bunkeru.

Naši jaramazi, rekoh, vole da se otisnu do Banja Luke (jedino ih još tamo vole!) gde je na izmaku prve dekade januara bila brojna svita sa beogradskog dvora pojačana prišipetljama, bilo je i kićenja... Dvadesetu godišnjicu srpskog entiteta pokvario je izvesni Božidar Stanišljević koji je, rekoše banjalučki murijaši, priznao da je nekoliko dana ranije sakrio eksploziv "u novinarskoj loži" dvorane u Boriku. O prekršajcu se začudo naglo prestalo govoriti jer je za banjalučko-beogradski pašaluk iznebuha važniji bio tekst crnogorskog pisca Andreja Nikolaidisa koji je, zapravo, jedino proizveo smenu Sretena Ugričića. Ovaj pristojni čovek i odličan pisac i pored veoma zapaženih rezultata nije mogao da ostane na čelu Narodne biblioteke Srbije jer se stavio na spisak onih koji su branili Nikolaidisovo pravo na mišljenje. Andreja, koji je pride i savetnik predsednika Skupštine Crne Gore uz pominjanje rodbine grdile su danima čak i domaćice dok su vukle teške zembilje, a ono što je tim povodom izjavio potpredsednik Vlade Srbije i vajni šef policije trebalo bi baška da brine Borisa Tadića.

Dugo me je zbunjivalo saznanje da ovi gore nisu razumeli Nikolaidisa, sve dok mi prijatelj na tribini – Šta je ostalo od slobode (24. januar, Kulturni centar Beograda) – nije rekao da oni sve tumače kako im kad ustreba i da ne vole pojašnjenja. Naravno, šarnuo sam podršku piscu a da nam je predsednik svega makar zera od onog kakvog smo ga videli prvog dana u sadašnjoj naslonjači Ugričić ne bi „stradao“.

Da ne bude monotono neko se pobrinuo da predsednik RS Milorad Dodik dođe na megdan Čedomiru Jovanoviću, lideru LDP i na gostujućem terenu razuveri pravoslavce i ostale da je sve ono što Jovanović naklapa o RS i načinu njenog nastanka blago rečeno neistina. I zaista njihovo sučeljavanje (1. februara, podne) odjeknulo je poput lumbarde, odzvanjalo je i u regionu.
Ne ulazeći u razloge srpske strane za glušom po pitanju ne samo Srebrenice nego i drugih zločina (pišem tu i glušac SPC i srpske javnosti o onom popu koji je pred „akciju“ blagoslovio koljače!), o potrebi Milorada Dodika da Jovanoviću i građanima Srbije poznato objašnjava, ali smatram nužnim da upravo ovim sučeljavanjem potcrtam našu sumornu stvarnost. Na jednoj strani umesto istine i dalje se nudi jevtina demagogija dosoljena oprobanim sosom lažnog patriotizma, sve tobož u službi naroda, na drugoj imate Jovanovića, samotnika koji pokušava da stvari i pojave vidi kakve jesu.
"Srpska nije nastala na zločinu i nije genocidna tvorevina..., to ne dozvoljavamo ni

bošnjačkim političarima, koji nisu ovoliko radikalni kao Jovanović... Srbija nije ta koja je proizvela rat u BiH nego Alija Izetbvegović koji je odbijajući Kutiljerov plan proizveo mnoge probleme... Ne osporavam zločin u Srebrenici, ali je neprihvatljiva kvalifikacija da je RS stvorena na genocidu... Srbiju volim više nego Sarajevo, ...ono nije moj glavni grad... Prvi ratni zločini dogodili su se nad Srbima... Karadžić je imao svoje greške i za to odgovara u Hagu, a da li je kriv ili ne treba da se vidi... Pričom o genocinoj tvorevini se špekuliše, a Vi tome pomažete svojim izjavama. Ja sam
		Nada Denić, iz ciklusa »Školjke«, bronza aluminijum, 1984.

ponosan na Srbiju... Vi, Jovanoviću, hoćete meni da poručite da ja moram da volim BiH. Ja je ne volim... Niko ne spori da su Bošnjaci najviše stradali, ali se manipuliše tim brojevima... Naravno da ću ići na sever Kosova“, kazao je Dodik i naglasio da BiH „nikad neće priznati Kosovo“. Na kraju banjalučki šerif smelo predviđa raspad Bosne: "BiH nikada nije živela kao država, ako je to bila, bila je prije Otomanske imperije, a poslije je opstajala u okviru Austrougarske, dvije Jugoslavije...".
Jovanović: „Uvek kada Srbija nije razumela Bosnu, kad god je u bosanskoj nesreći tražila korist za sebe, prvo je stradala Bosna, a potom i sama Srbija. Brinem o svojoj zemlji, koju nekoliko meseci deli od izbora, zemlji koja ima pravo da u kampanji konačno formuliše politiku i otvori sva sporna pitanja i naše odgovornosti i bilo čije druge. Kako bi nakon tih izbora Srbija prestala da bude ono što je bila godinama, a to je izvor svih problema u regionu... Rečenica koju sam izgovorio na Glavnom odboru stranke je izvučena iz konteksta, ali je to ničim ne čini manje značajnom. Koliko je ona važna gospodinu Dodiku, i mnogo više onima koji su i bili moja meta, i koji sada koriste i zloupotrebljavaju RS onako kako je oduvek srpska vlast zloupotrebljavala Srbe, bez obzira da li pričamo o Srbima u Hrvatskoj, u Bosni ili danas na Kosovu... Srbija se seti RS kada kompenzuje kosovski poraz“. Jovanović je Dodika pitao da li dalje misli da je Radovan Karadžić „zlotvor“ kako ga je godinama nazivao. „Da li je ’zlotvor’, jedna reč, da ili ne?“ Dodik nije odgovorio.
U jednom trenu Dodik reče da je RS „kao Belgija“. „Koliko ste Vi belgijski kralj, toliko je Bosna Belgija...“ Usledila je tvrdnja da RS može da proglasi nezavisnost i da bi je priznalo „devet zemalja“, „Da li bi je Srbija priznala“, upitao je Jovanović a Dodik je rekao da to ne očekuje zbog “situacije u kojoj se Srbija nalazi”. Na kraju ovog duela u kome je Jovanović bio veoma nadmoćan lider LDP zamolio je voditeljicu da gledaoce podseti na njegovu izjavu u kojoj kaže da naš predsednik „treba da u Banja Luku odnese nešto više od onog što je odneo (iz Banja Luke – p.a.), da ne može Banja Luka sa predsednikom Srbije i bez predsednika Srbije da bude ista. Ne može (Tadić – p.a.) da bude čiviluk za Karadžićevo ordenje, ne može da stane predsednik moderne demokratske Srbije u niz laureata koji počinju sa Karadžićem u kojem se nalaze Milošević, Nikolić, Mladić, Krajišnik, Plavšićeva.

*

„Pažljivim posmatranjem života i pronicanjem u njegove zakone on je shvatio da je leti obično toplo, dok je zimi hladno“, kaže za svog junaka (vojnika Ivana Čonkina) Vladimir Vojnovič. I kod nas (obično) zimi pada sneg a da nije Televizije (RTS) i vlasti zadržao bi se - do Petrovdana.

*

Slovenija – Hrvatska ena protiv ena. Pre dve nedelje u kafe „Galeriju“ banuše proslavljeni košarkaški asovi Ivo Daneu i Nikola Plećaš. Dok čekaju Dragana Kapičića i Blaža Kotarca prvi nahvali Jankovića i Turka, pokudi Janšu, a Plećaš izreče sve naj za Josipovića, ali ne i za svog premijera. Mi izgubismo nulom.

*