Dvadesetsedmog oktobra fizički nas je napustio Radomir Konstantinović, najznačajnije intelektualno ime savremene srpske književnosti i filozofije kulture, pisac koji je predugo živeo u „unutrašnjem egzilu i izolaciji“, kako povodom vesti o smrti reče pisac Filip David, koji s pravom Konstantinovićev rečeni egzil i izolaciju naziva „kulturnim skandalom“. Ovdašnji mediji su ga i u ovom času oćutali, ali okruženje nije. Za sarajevski nedeljnik Slobodna Bosna napisao sam tekst duži od dve strane našeg lista i neću se citirati, želim preneti jedno reagovanje.
Nekoliko dana nakon objavljivanja neko me je pozvao iz bosanske ambasade iz Beča i saopštio da ambasador želi da se čuje sa mnom. Kasnije ću doznati da je u pitanju Haris Hrle, naš bivši sugrađanin koji je, reče, veoma cenio Konstantinovića. Njegov otac Smajo radio je u Saveznom izvršnom veću i bio blizak saradnik bivšeg jugoslovenskog premijera Džemala Bijedića s kojim je stradao u udesu aviona (18. januara 1977) iznad Kreševa. Hrle i dalje ima emocije za Beograd, pominje svoju novobeogradsku osnovnu školu „Branko Radičević...“ Neobičan način da se stekne prijatelj.

Dnevne novine su skoro objavile da u Narodnoj banci Srbije grabe lopatom. Prema podacima NBS guverner Dejan Šoškić mesečno zarađuje 663.719,71 RSD, a zločesti novinari su izračunali da je to 17 prosečnih plata u zemlji. Njegov zamenik Bojan Marković zarađuje 492.430 dinara, viceguvernerke Ana Gligorijević i Mira Erić Jović 558.090 dinara. Sledi viceguvernerka Dijana Dragutinović sa 505.222 dinara...

Ne znam imena dvojice vremešnih, neka mi oproste na izrazu, drekavaca u Knez Mihailovoj. Tu oko česme ispred SANU, nekad se pomere i do mesta gde je bio čuveni „Kvarner“, oni kanda muziciraju i pevaju, solista se napinje, na vratu mu nabubre žile... Da gradska vlast ima iole sluha zamolila bi ih da se presele makar kod štajge, autobuske ili železničke, svejedno. Plus što guše gospodina koji malo podalje drži ćemane i nudi mnogo bolju svirku.

Četrdesetosmogodišnji Dragan Kamaljević iz rudničkog sela Dragolj navodno već 21 godinu umesto Nikoljdana za Dan Republike (29. novembra) slavi Titovdan. Kamaljević taj dan proslavlja „u znak sećanja na dane mira, zajedništva i sveukupnog razvoja“. I, pažljivo pročitajte „što je stvorena republika umesto monarhije“. Na zidu slavske sobe okačio je svog „sveca“ Josipa Broza Tita sa sve zastavom i petokrakom, ali na kraju vesti stoji da je republikanac član Socijalističke partije Srbije i da mu u lokalnoj skupštini curi čak peti mandat. Folirant. Taj nikad nije podržavao Tita (kad je J.B. umro imao je 17 godina) nego Slobodana Miloševića, a član je grešne partije koju je valjalo, makar, ukinuti.

*

Ode i Ante Marković, poslednji premijer Socijalističke federativne republike Jugoslavije. Na funkciju je došao prekasno i ostao kratko (15. marta 1989 – 7. oktobra 1991), a mandat je nešto kasnije (19. decembra 1991) vratio građanima Jugoslavije jer, reče onda, nije imao kome drugom pošto se zemlja raspala. Mladi, pitajte roditelje kako su živeli kad im je u zemlji poslovođa bio ovaj čika.

*

Studija Tužilaštva za ratne zločine RS, Reči i nedela: Pozivanje ili podsticanje na ratne zločine u medijima u Srbiji 1991-1992, predstavljena 2. decembra u Centru Sava, iako zakasnela koristan je priručnik za razumevanje „materije“. Ipak, skoro nepotreban pošto je teško verovati da bi mogla da usledi bilo kakva reakcija/osuda. Na skupu su primećeni i neki „glavni junaci“, samo je Milijana falila. Na prvoj pauzi proćaskao sam sa Mihajlom Kovačem, pružio ruku Sarajliji Bori Kontiću i najčasnijem na skupu, Osječaninu Dragutinu Dragi Hedlu i – povukao se.

*

Ne da nam se. U rano popodne nedaleko od adrese prebivališta neki naš „junak“ napao (s leđa!) i oborio penzionisanog generala i narodnog heroja NOR-a Jovu Kapičića (1919). Naši zlonamerni i tupavi mediji građanima pokušavaju da „objasne“ da je general ipak grešan (komunista, partizan, „upravnik“ Golog otoka, rukovodio akcijom hapšenja jednog narodnog neprijatelja, antimiloševićevac, Crnogorac, simpatizer LDP...) i da je desnica ojačala. Kakva glupost! O prvom ne bih, a što se desnice tiče ona je svugde i uvek jaka (glasna) koliko vlast dozvoli.  Jelena Đurović, urednica portala Agitpop postavila je dva priloga dovoljna za razumevanje Kapičićeve ličnosti. Osim teksta sa Vikipedije mlada spisateljica u oštrom komentaru („Gibaničarski miševi“), u kome se obrušila i na reakcije „komentatora“ sa sajta RTV B92, pojašnjava generalov problem. "Kao i obično, neznalice su najglasnije. Svima ovima što   Milan Popović, kolaž, 1994. vređaju J.K. preporučujem da se malo bolje informišu o istoriji tog perioda. Čovek uopšte nije bio nikakav upravnik Golog otoka i nije ubio nikog van borbe u ratu. I razmislite malo koliko je teško boriti se u ratu, sram vas bilo. Smeta ’veliki zlikovac’ Jovo? A ratni zločinci - Plavšićeva i Šljivančanin su, pretpostavlljam, ’dobre komšije’? Povraća mi se. Kad u zemlji vlada haos i konfuzija, fašisti ispuzaju iz svojih rupa. Evo, sad su napali čoveka u 93-oj godini života, onako sa leđa, ritualno. Kampanja protiv generala traje već godinama, a vrhunac je bila pretnja ovih što su iskopavali Dražu, da će ga hapsiti... Tako ga je i država obeležila kao idealnu metu. Generale, gibaničarski miševi su čekali da napuniš 92. godine pa da udare s leđa, baš kao i njihovi dedovi! Nisu smeli ni danas da stanu pred tebe, znaju kako bi se proveli! Gadovi ljudski! Jovo Kapičić nikada nije bio upravnik Golog otoka, upravnici su bili - Veselin Bulatović, Vojin Jauković i Nikola Bugarčić“.

*

Preokret? Koalicija okupljena oko Liberalno-demokratske partije sasvim je u redu. Da bih ovo napisao morao sam da prugutam veliku žabu (V.D.), ali ako nešto potpišu Latinka Perović, Mirko Tepavac, Filip David, Bora Todorović, Predrag Koraksić, Mirjana Karanović, Fahri Musliu, Vladimir Goati, Beba i Dragan Kapičić, Lazar Stojanović... onda i pomenuta žaba nije tako strašna. Istina, pored navedene kreketuše ima podosta punoglavaca i među potpisnicima, ali Zoran Ostojić je majstor ubeđivanja i tako sam se u dvojakoj ulozi nedavno našao u Domu sindikata. Latinka Perović je prethodno sve rekla u dve kratke rečenice: „Potpisala sam Deklaraciju u ime svoje odanosti nekim ljudima sa kojima sam u prošlosti radila, ali i sa onima koje sam decenijama proučavala. Svi su oni davno poboli evropsku zastavu u Srbiji“.
„Dobro JA znam Evropu i evropske prestolnice“, „razistorija“, „nisu srpskom narodu neprijatelji ni Amerika, ni EU, niti bilo ko oko nas...“, „pre neku veče reče francuski predsednik“... zapisao sam delove nastupa Vuka Draškovića koji je po navici išao na sentiment. Vuče „pre neku veče“ možda još prolazi na gibaničarsko-planinskim skupovima ali kad govoriš svojoj „novoj publici“ pripazi malo. Žarko Korać i Čedomir Jovanović bili su poslovično dobri u svojim nastupima, Fahri Musliu takođe, ali mi se sasvim nepotrebnim učinilo podilaženje jedne glumice Vuku Draškoviću.
Poseban utisak ostavila je rediteljka Jelena Bogavac. „Pozorište kojim se bavim pripada velikoj tradiciji zapadno evropskog pozorišta. Moja estetska i moralna načela, moj talenat, moje praktično i poetsko određenje ne postoji van konteksta evropskog teatra. Razumem pozorište kao slobodu. I kao strast. I kao strast za slobodom. Tako jedino jeste. Tako bi trebalo da bude. I tako međutim, nije. Rođena sam u Srbiji. Rođena sam u ne slobodi. Rođena sam van konteksta. Porasla na đubrištu Srbije. Iz đubreta a kakav divan cvet!“.
Može li Srbija bilo šta pre-okrenuti? Mogu li slovenački i hrvatski primeri uticati na srpske glasače narednog proleća? Tipujem na razum trećine najboljih (apstinenata) koji jedino mogu obrnuti stvar u korist naroda i države. I ovako „rđav“ Jovanović je, izgleda, za koplje bolji od svih. Ko zna? Zamislite trio – Janković-Milanović-Jovanović, a kasnije bi se niz nastavio recimo sa Vetonom Suroijem...