|
Srbija
pred statusom kandidatkinje za EU članstvo
Pepeljuga
Evrope
Očekujući,
pomalo bezvoljno i razočarano, (samo) decembarsku
kanidaturu za EU, Srbija priželjkuje izbore
od kojih joj tek ništa neće biti jasnije
Očekujući mišljenje Evropskog saveta 9. decembra,
Srbija je u nekoj vrsti preranog zimskog sna.
Dok mnoge zemlje razvijenog, srednje ili nerazvijenog
sveta reaguju na razorne efekte špekulativnog
finansijskog kapitala koji su u novom naletu,
u Srbiji jedva da se neko buni. Stručnjaci,
međutim, predviđaju da će ove godine biti
zatvoreno između trideset i četrdeset hiljada
malih i srednjih preduzeća, što će drastično
uvećati broj nezaposlenih i pokazati razmere
naše neuspešne tranzicije u zemlju tržišne
ekonomije. Sa druge strane, specifične tekovine
burazerskog i srpskog neoliberalnog kapitalizma
u kojem država poklanja imovinu građana i
opšta dobra odabranim „privrednicima“, sve
manje se dovode u pitanje. Sve se svodi na
podizanje optužnica protiv nekoliko direktora
rudnika uglja Kolubara i onih koji su se,
neposredno, bavili naručivanjem vakcina protiv
„svinjskog gripa“.
Građani Srbije kao da više ne veruju ni sami
sebi. Ni to nije neshvatljivo: najnovija reforma
pravosuđa čije se afere razvlače već dve godine,
uverava ljude da nije vredno truda obraćati
se zastupnicima na vlasti, pa ni onoj sudskoj,
kad u nju poverenja nema ni EU. Naveliko najavljivan
obračun sa organizovanim kriminalom i otkrivanjem
počinilaca i pozadine političkih ubistava
za sada se svodi na nekoliko „sumnjivih lica“
dosta, čini se, daleko od glavnih aktera.
Uglavnom se pravosuđe zainteresovalo za partije
nevažne stručnjake ili pripadnike opozicionih
stranaka,uz jedno krunsko lice: Miloša Simovića,
kome se ponovo sudi za najteža krivična dela,
a koji se javnom mnjenju predočava kao znalac
pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića
i ko zna kojeg još. Pravosudna šarada, praćena
spinovanjem u raznim pravcima, sluđuje građane
koji se okreću ličnim problemima pokušavajući
da ih reše van tzv. institucija, presipajući
iz šupljeg u prazno. Što je, naravno, u velikoj
meri nemoguće, jer su, sa druge strane, poraslim
nametima, sve više dužnici države i banaka
koje je ona nakon 2000, predstavila kao rešenje.
Kriza na Kosovu, jedva da podgreva mlako političko
raspoloženje, sem ako se ne računa protest
radikala zbog dolaska američke ambasadorke
u Skupštinu Srbije i pretnje „slatkim klanjem“
jednom narodnom poslaniku. Tu su i radikalizovani
nastupi vice premijera i ministra unutrašnjih
poslova, Ivice Dačića, adresirani ka vani,
ali za unutrašnje potrebe.
Ni veliki svet, u liku međunarodnih i evropskih
institucija te SAD i Rusije, u ovom trenutku
ne predstavlja neki uzor. Ne samo zbog propasti
zapadnih ekonomija i pretećeg bankrota SAD
(koji je za dlaku izbegnut) ili više zemalja
EU, za koji ne znamo hoće li biti saniran.
U jednom momentu, kada je ruski ambasador
napravio svoj nediplomatični ali vrlo politični
performans na jednom skupu gde se mnogo raspravljalo
o NATO, izgledalo je da je Rusija spremna
da nam nešto ponudi. Proneo se i glas da Putin
samo što ponovo, nakon samo nekoliko meseci,
nije stigao u Beograd, ali je i to brzo potonulo.
Od svega, Srbija je dobila u izgledu kandidatutu
u decembru bez datuma za otpočinjanje pregovora,
ali samo ako do tada Beograd nastavi tehničke
pregovore sa Prištinom, a najvrelija političko-bezbednosna
tema u našim krajevima, „prelazi Jarinje i
Brnjak“, bude „ad acta“.
Podrška EU integracijama nastavlja da pada
i sada je negde oko 50%, mada oni koji se
tome raduju tvrde da je već pala ispod polovine.
Opet, ni to ovde ne mora da ima poseban značaj,
pogotovo što se put do onog referenduma o
ulasku u EU, za Srbiju opasno odužio. Ne bi
trebalo da budemo naivni ako smo i izgubili
volju za navijanjem za poltičare, da će se
i to odraziti na već zahuktalu predizbornu
utakmicu. Da li će stranke i u narednim mesecima
nuditi ono što i pre godinu dana? Ne zna se,
jer se politička scena u Srbiji ne usmerava
prema potrebama građana Srbije već, u najvećoj
meri, prema političkim zaleđima u koja se
nadaju srpske stranke. EU, SAD, Rusija, Kina,
Kuba ili Brazil, jer su resursi Srbije već
rasprodati ili „ugrađeni“.A na ljude se ovde
ionako ne računa.
 |
| |
Nastasja Radović |
|
|
