Gde je tu subverzija? Od početka je samnom... u mom karakteru, rekao bih da sam bio ideološki problematičan: kulački unuk, socijaldemokratski nastrojen...“, kaže Branislav Guta

pozitivno, a jubilej se poklopio sa danima kada smo dobili svetskog teniskog šampiona! Između, Guta je postao amblem, brend, institucija, šifra, pa i kult (ličnosti), ali, ipak pozadinski lik u odnosu na ostavštinu. Doduše, tek mu je 48, ali, ostavština je već kao u dobrog ekonoma – Pozorišni klub Zeleno zvono, pokret Novi optimizam, kampanja Vojvodina Recommended, uskoro „filijala“ u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu... 1.500 koncerata, 400 tribina, 300 promocija, bezbroj uglednih učesnika i gostiju... Zeleno zvono je zaslužno što je u Zrenjaninu malo manji mrak, reče neko u žaru slavlja.
„Kao kulačkom unuku, nije mi, osamdesetih padalo na pamet da se bavim svojim odnosom prema socijalizmu u kojem smo živeli. Uoči devedesetih, nije bilo ni pristojno baviti se onim što je prošlo, a stizala je, videli smo, sto puta veća pošast. Mislim da je prepoznavanje pravog zla, u obliku Miloševićevog „pokreta“, došlo iz familijarnog iskustva, ali, ja sam u početku verovao da je moguća transformacija u normalno, demokratsko društvo – bez njega. Verovao sam da neće on dugo oživljavati mrtvaca... Imao sam 22-23 godine, edukovao se na Poletu,

društva je već u Erdutu! Mene je od mobilizacije spasio rod vojske koji sam služio, nisam im bio potreban... Mesec i po trajala je ta mimikrija, kao, nije rat, lideri opozicije su na letovanju... Valjda neće... Sve će proći kad počne školska godina, kad se skrate dani, međutim smrkavalo se oko nas – nestašica goriva, a mi kilometar i po od centra grada, nema gostiju, kraj letnje idile... E, kada su se 1. septembra dogovorili Tuđman i Milošević, kada je presečen naftovod a gorivo skočilo na tri marke i krenuo drugi talas mobilizacije... tu mi je puklo. Zateknem svog konobara kako vodi ratnohuškačku kampanju i shvatim da moram da se dislociram. Odem kod prijatelja u Bratislavu na dve nedelje, ostanem šest meseci...“
Tu, u slovačkom glavnom gradu, bistrila se Gutina utemeljena subverzija. Počeo je da okuplja već po Evropi rasute poznanike, da ih nagovara da se ne odazivaju mobilizacijskim pozivima, da ne pokleknu... I sam je došao pod pasku. Osam godina kasnije, lokalni debeovac mu prebacuje: „Pa, mi smo te pustili, a ti tako...“ „Ustvari, spasila me je činjenica da Zrenjanin nije bio bombardovan, nisam bio pravi lokator...“
„Prva njihova ozbiljna pozornost bila je 92. kada sam ispred Građanskog saveza i Lige socijaldemokrata Vojvodine išao na izbore i doveo Milana Panića u Zrenjanin, u Zeleno zvono. Gonio me je pravi lokalni bašibozluk i nekako sam izgubio volju da se bavim politikom. Dve godine kasnije, sa drugim ortakom, otvorio sam Pozorišni klub Zeleno zvono i tada je već počela svesna subverzija. Dovodili smo ljude koji su im išli na živce, stvarali smo prostor slobode koji oni nisu poznavali, nisu znali taj jezik...“
Nemoćni bes je, međutim, našao put (kaži nesposobnom da je nesposoban, pa ćeš videti za šta je sve sposoban): 1996. godine klub je zapaljen! Bio je Guta i hapšen i premlaćivan (saopštava danas: „Zrenjanin mi oprašta što me je tukao“)... Posle ubistva Đinđića, „od ove strane“ nema pretnji smrću, mada i dalje može da nabraja: marginalizacija, ignorisanje, denuncijacije, klevete, nameštanja... „možda više nego od onih koji su mi iskonski neprijatelji“.
„Izašao sam iz politike posle 2000. A posle ubistva Đinđića, kada su počele da se gase opcije koje je zagovarao, pokrenuo sam Novi optimizam, s namerom da bar nešto od toga sačuvamo. Ima nas, biće nas i više. U poslednje vreme, prvi put, u Zrenjaninu nisam diskriminisan, iako osećam da još živim u palanci. Eto ideje za novu tribinu, o palanci!“