Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Od Nacrta do usvajanja - Zakon o regionalizaciji - još jedna manipulacija Mlađana Dinkića

– Bauk regionalizacije se šunja Srbijom; „U komunizmu ćemo svi živeti u Beogradu!“
(Partizanska parola)

Gromopucateljno, kako i uvek u sličnim prilikama, enfant terrible srpske političke scene, mr Mlađan Dinkić, već nekoliko meseci reklamira akciju svoga političkog sazvežđa – Ujedinjenih regiona Srbije (URS), Nacrt platforme za regionalizaciju i decentralizaciju Srbije. Pokušaćemo da ovu aktivnost sagledamo iz dva ugla – kvalitet same ponude, dakle, tekst Nacrta, te, aktivnosti koje ova politička družina organizuje, a sve u cilju podrške istom.

Sam Nacrt ima primerenu dužinu, ali je veoma neujednačenog kvaliteta, što implicira rad više ruku (glava) na projektu, koje su u Nacrt ugrađivale razne teme, termine i kategorije, koje isti ne bi trebalo da sadrži. Krenimo redom – u prvom delu Razlozima, na bogoslovski način se daje do znanja da Srbija nema druge, do da se regionalizuje i decentralizuje, jer joj spasa nema! OK, ali onda se postavlja pitanje, kako je to mogla dopustiti grupa oko M.D (kako god da se zvala svih ovih godina) i to pitanje stalno provejava dok se čita Nacrt, sa takvim potencijalima, stručnošću, ekspertima, itd., da to tako kasno uoči? Zato dosta čudno zvuči i, u drugim prilikama izrečen, posebno od nekih drugih političkih opcija, stav da se regionalnim razvojem smanjuju razlike, koje utiču na napetosti među pojedinim regionima, čime bi se jačala Srbija u celini. Naravno, ovo bi bolje zvučalo, kada bi se reklo KAKO će se to rešiti, ali, to naravno u Srbiji niko nema nameru da kaže, pa tako ni autori ovoga teksta.
Sledeće što nam “bode oči” jeste stav “Srbija mora da uskladi svoj pravni sistem sa evropskim normama”, pa zato mora da se regionalizuje i decentralizuje! Osim što mora da uskladi pravni sistem, Srbija mora da uskladi i delove POLITIČKOG, EKONOMSKOG, a i nekih drugih, društvenih (pod)sistema, ali je bio, i ostao, najveći problem srpske okasnele tranzicije u tome, što ne mora Srbija ništa da uradi zbog EVROPSKE UINIJE, ona to MORA da uradi zbog kvaliteta života SVOJIH građana, ne zbog strogih(?) kriterijuma Evropljana! I, tu smo možda na pragu odgovora – otkud ovu ideju pokreće MD? Pa zato, ako to traži EU, onda je to verovatno profitabilno, u smislu birača. A, izbori su blizu… A, nismo više miljenici Fortune. A, i tako redom, i tako dalje.

“Crtanje regiona” je više nego sporno – tu autori Nacrta ne uvažavaju osnovne pretpostavke regionalizacije, pa su regioni napravljeni u rasponu od 446.443 stanovnika, pa do skoro dva miliona stanovnika, odnosno, od 10.887 km2, pa do 21.506 km2 površine, što je, po nama, takođe insistiranje na nejednakostima, u samom startu regionalizacije. Isti je slučaj i sa centrima regiona, od kojih najmanje dva nemaju kapacitet da to budu. Ovo naravno, implicira i svakovrsnu simetriju u organizaciji regiona, što je više nego sporno, imajući u vidu dve celine unutar Republike Srbije, AP Vojvodinu i Grad Beograd, koji bi teško “stali” u URS-ove gabarite, jer već sada imaju sve osobine i mogućnosti da deluju funkcionalno-regionalno, što bi ostalim URS-ovim, artificijalno određenim regionima bio teško ostvariv zadatak. Istovremeno, Nacrt spominje termine Autonomna pokrajina Vojvodina i Regioni, pa nije jasno koji bi termin bio dostatan da objasni suštinsko određenje ovoga entiteta. Sporno je i to što Nacrt predviđa da bi materiju o regionalizaciji i decentralizaciji trebalo da regulišu prateći zakoni o finansijskoj decentralizaciji, finansiranju regiona i vraćanju imovine regionalnim samoupravama, jer smo svedoci, u vojvođanskom slučaju, kako to izgleda, i koliko to traje, kada se ustavne nadležnosti regulišu zakonima o prenosu nadležnosti i finansijskim sredstvima.

Političke institucije regiona su vrlo kruto postavljene, kao da su Nacrto-pisci želeli da svojom aktivnošću nadomeste/onemoguće svaku inicijativu za samostalno uređenje ove materije. Takođe, Nacrt nepotrebno ulazi u neke, recimo, sitnice, koje bi trebalo da autonomno reši taj politički entitet. Isti stav imamo i o sastavu regionalne vlade, gde su autori predvideli broj članova, resore, koliko potpredsednika, sve ono što NE MOŽE da bude predmet normiranja države. Još samo da su naveli u kojim će zgradama, na kojim adresama, regionalne vlade raditi, utisak bi bio kompletniji.
Ekstremno loše je rešenje o Veću regiona u parlamentu Srbije, jer je, kao i u drugim slučajevima, ovaj koncepte zasnovan na stavu “ni riba, ni devojka”. Zašto to kažemo? Zato, što po Nacrtu, Veće regiona nije zakonodavno telo, jer su ga i autori predvideli kao produkt izvršne vlasti, koji utemeljenje ima u pod-nacionalnim nivoima vlasti! Iz ovog, klasično nedemokratskog karaktera izbora Veća, proističu i njegove slabosti i limiti; to ukazuje i na bazično nepoverenje autora Nacrta u, na izborima određeno regionalno predstavništvo, ali se veruje u svemoć izvršne vlasti. Naravno, i ovaj organ se bliže reguliše zakonom, što je još jedan dokaz da se pitanje regionalizacije želi rešavati dogovorom trenutnih političkih elita, na državnom nivou, a ne trajnijom ustavnom postavkom organizacije druš-tva i države, donešenoj, na, recimo, ustavotvornoj skupštini?
Sporna su i sedišta regiona. Zašto oni ne bi bili glavni gradovi istih, nema objašnjenja. Recimo otvoreno, osim tradicionalnih velikih gradova-centara u Srbiji, Beograda, Novog Sada, Niša i Kragujevca, koji imaju potrebne atribute za sedišta regiona (glavne gradove), razvijenu ekonomiju (gledano iz perspektive Srbije), regionalni, naučno-obrazovni i kulturni centri, samoodrživi, itd., Zaječar, Užice i Kosovska Mitrovica to nemaju! Slučaj Kosovske Mitrovice ćemo ostaviti po strani, iz razumljivih razloga, ali, Zaječar i Užice, to ne mogu biti ni po jednom osnovu, osim po željama partijske infrastrukture, samo što to ne može biti argument za decentralizaciju, mislimo, čak ni u Srbiji, kakvom je vide autori Nacrta.

Opet nepotrebno, suviše se razrađuju organi opštine, gde se daje više nefunkcionalnih predloga, koji će najviše obradovati lokalne vlastodršce, dok se nadležnosti opštine praktično “zakucavaju” na nivou iz 2007. godine, pozivanjem na Evropsku povelju o lokalnoj samoupravi. Kako znamo da slična dokumenta uvek propisuju minimum zahteva, postavljamo direktno pitanje – zašto se niko u Srbiji ne založi da se reafirmišu dobre strane lokalne samouprave pre 1990. godine, koja je najvećim delom bila stvarni servis građana? Dalje, iako su za Grad Beograd predvideli status regiona, autori mu, u oviru lokalne samouprave, ponovo određuju neke nadležnosti, od kojih nam je jako čudna ona, da odbornici u gradskoj skupštini usvajaju ili sprovode zakone iz sopstvene nadležnosti. Malo je čudno da su oni malo odbornici, a malo regionalni poslanici, kao što je čudno da se kod nadležnosti regiona ne pominje donošenje zakona iz sopstvenih nadležnosti, dok ih u ovom poglavlju ima; da li samo za grad Beograd, to pitanje ostaje nerešeno. Isto tako, gradonačelnik Beograda u jednom stavu obavlja dužnost predsednika regionalne vlade, dok u drugom postaje “Predsednik regiona”. Pored respekta za činjenicu da je Beograd, kao glavni grad Srbije, specifičan, mišljenja smo da bi se ta specifičnost trebala iskazati nekim od postojećih svetskih rešenja, ili, jednostavnije, ne izmišljati neku funkciju samo za Grad Beograd, bolje je da to bude materija koju bi sami regioni normativno uredili.

Što se tiče kontrole, i ovaj Nacrt polazi od stava da državna revizorska institucija treba da kontroliše budžete regiona i lokalnih smouprava, kao i javnih preduzeća. Kontrola nije sporna, ali svaku kontrolu rada regionalnih i lokalnih samouprava vrši državni organ, i to je, po nama, osnovni problem kod ovoga koncepta – unapred prihvaćen stav da organi regiona i opština neće kvalitetno i efikasno raditi, ako nad glavom ne budu imali kontrolu državnih vlasti. Odatle pitamo – zašto onda državne vlasti, kao a priori mudre, čestite i dobronamerne, nisu do sada poradile na ovom konceptu, sa svim ovim kvalitetnim rešenjima, a sve to, imajući u vidu brigu za ujednačen razvoj, državno jedinstvo Republike Srbije, lakši život građana?
Imajući u vidu da je Srbija ušla u treću deceniju višestranačja, koje je, između ostalog, karakterisao i značajan broj regionalističkih partija i njihovih koncepata ustavnog preustroja Srbije na regionalističkom i decentralizovanom principu, možemo reći da je najpozitivnija poruka ovoga Nacrt sama inicijativa, da se nanovo pokrene pitanje decentralizacije i regionalizacije Srbije. Ostalo, ideja da se ovaj proces prenormira u samom startu, sa “starmalskim“ rešenjima, sa dvosmislenicama, te, zbiljskom neosmišljenošću i nedorađenošću, neodoljivo nas podseća na forsiranje jednog od mnogih problema, koje Srbija ima za rešavanje u postupku “sticanja normalnosti”, kao prioriteta, ali od stran(k)e kojoj to nije prirodno okruženje, koja se u taj posao ne razume preterano, ali hoće da na njemu uhvati politički boljitak, iskazan u parlamentarnim mestima, potom i u pobedničkoj podeli plena. Mislimo da zbog ovakvog, po nama neprincipijelnog, poimanja koncepta regionalizacije i decentralizacije, to neće biti opcija koja će biti određena da sprovodi koncept, te da neće biti ni adekvatno (po URS-u) nagrađena parlamentarnim uspehom. Proces regionalizacije i decentralizacije nije marketinški trik u politici – to je deo arhitekture evropske, demokratske, i recimo to, normalne države Srbije. Toga u ovom Nacrtu nema!