Umesto odgovora Persi Vučić - neka teorijska pitanja oko REKOM-a

Kon-Tiki-REKOM između Scila i Haribdi*

„Kakva je, dakle, nova misija Don Kihota danas na ovome svetu?

Dozivati, dozivati u pustinji. Ali, iako ljudi ne čuju, pustinja čuje, i jednog dana postaće zvučna šuma, i taj usamljeni glas, nalazeći korena u pustinji kao iz semena rodiće ogromno kedrovo stablo koje će na bezbroj jezika pevati večno osana Gospodu života i smrti“
Migel De Unamuno,
Tragično osećanje života

Kap vode može spasiti život žednom u pustinji, možda može i „vaskrsnuti“ mrtve, može osvežiti one nečujne latice nad humkama ... sav život ljudski / nije li samo kap vode?! (Ferid Muhić, Falco peregrinus). Mladi, rođeni devedesetih, ovih dana skupljaju milion potpisa za REKOM. Za dvadesetak miliona punoletnih građana nekadašnje SFRJ – a posebno za građane Srbije - to jeste test savesti. Potpis je minumum minimuma onoga što svako treba da učini za svaku žrtvu zločina desetogodišnjeg rata. Može biti bezbroj izgovora protiv potpisa ali svaki je nemoralan. REKOM i teme KoREKOM-a - rat, žrtve ratnih zločina i ratni zločinci, politička i moralna odgovornost za vlastiti odnos prema ratu, žrtvama i zločincima - u većini medija i institucija u Srbji su ili tabu teme ili teme bestidne manipulacije.

Koliko (ne) znamo o REKOM-u?

Ima ISTINE, ima! U nama je! U svakom ponaosob, od nas! U ovom, ovom, ovom I ovdje, ovdje, ovdje Bezmjerno poštovati svakog čovjeka Samo to znači – upražnjavati ISTINU!

(Ferid Muhić, Falco peregrinus)

Prikaz moje diskusije - falsifikat

veza - valjda samo Persi Vučić znana - izmedu onoga što sam govorio i ostrašćenog i uvredljivog komentara-košmara novinara. A, u odgovoru na moje primedbe na tekst, ne znam da li se šalila ili se kao u tekstu sprdala kada reče da sam ja Njena žrtva, kolateralna šteta, da sam preosetljiv, da je to sitnica(?), te zašto nisam „reagovao“ odmah, tek, izrazila je žaljenje i izvinjenje. Ipak, taj deo teksta neizmenjen objavljen je u Republici. Možda je opijena ’aplauzom većine prisutnih’ za diskusiju kojom je ’dolila ulje na vatru“, možda zato ni nakon vremenske distance nema distancu prema sopstvenom tekstu. Da, i ja sam aplauzom pozdravio Žene u crnom i
		Darija S. Radaković, Psihologija svinje Šnenokle za sve

„Ako moraš da progutaš žabu, prvo progutaj najveću“, ah filozofi, filozofi. Zorane, ja bih radije otrov, koga su ’jedale zmije filozofske stekao je imunitet i sav otrov sveta nije mu ni za lek. Ne mogu da gutam žabe, ne mogu, neću; kao ni Lesingov mudri Natan, ni ja, Zgubidan, ništa ne moram. Da, dvoumih se ... niti da odgovorim, niti da ne odgovorim, da začepim nos, da zažmurim, kao Zenon da pregrizem jezik, da ... ali, u međuvremenu sam doživeo još jednu u nizu neprijatnosti i od jednog čitaoca(?) Republike(?). Na Pravnom fakultetu u Nišu, 11. 4. pre početka Tribine Da se zna, da se ne zaboravi, prilazi mi i predstavlja mi se penzionisani pukovnik JNA, kaže da je dugo živeo u Splitu, da je učesnik rata na Kosovu, i rata u okolini Knina, ’patriota’: „Aaaa, vi ste profesor Bjelica, vi ste u Zagrebu izazvali buru nezadovoljstva svih prisutnih, da, čitao sam Republiku, čestitam, sve to što pišu i govore o Miloševiću i Mladiću sve su to gluposti, gluposti, laži ...“. Zemljo, otvori se!

Pukovnika koji „zna istinu jer je učesnik rata“ ispraših i tako ga „odlikovah po zasluzi“. Ali i ražalovani pukovnik odbrusi profesoru da govori gluposti, da ništa ne zna - valjda zato što nisam bio učesnik rata, odbio sve pozive da budem vojnik zločinačke politike. Neverovatna koincidencija, u vreme Građanskog protesta, ’96 godine, na istom fakultetu u istom amfiteatru govorio sam o genocidu u Srebrenici, zbog tog govora zabranjeno mi je sutradan da se obratim studentima na Elektronskom fakultetu, na me istresoše sav splin duše i tela. U prethodnih dvadesetak i kusur godina „sve najgore rekli“ su o meni, pretili otkazom, ubistvom, stavljali na „crnu listu“ u vreme bombardovanja, ali niko kao Persa Vučić nije mi prišio tako gnusnu etiketu po-kupljenu u ideološkim kontejnerima, da „skrivam svoja ubeđenja iza filozofiranja“, da me sumnjiči za poricanje genocida u Srebrenici???!!!! Zemljo, otvori se!

Od nereči nikako da se čovek izleči

Crrrni Bjelica, šta si to govorio, šta si to skrivio, šta si to skrivao i kako si skrivao i u šta si skrivao kad uzalud si skrivao od svevideće, nepogrešive Perse Vučić? Dan suđenja je bio dovoljan Sokratu da opovrgne sve optužbe, nedovoljan da rasprši famu o Sokratu, da opovrgne neopovrgljive etikete.

Na Sedmom forumu u Zagrebu, u grupi na kojoj se raspravljalo o ciljevima i zadacima REKOM-a, dve teme su dominirale. Jedna je pretpostavljala isključivo stručnu, naučnu, tačnije rečeno, ekskluzivno filozofsku raspravu. O toj prvoj ću posle druge, no, važno je znati da odnos te dve teme nije T1 ’odnosno’ T2, ne, te dve teme su logički nezavisne.

Dakle, prvo druga, koja? Jedna „omaška“ u tekstu Statuta je izazvala „veliki nesporazum“ (Marijana Toma), nesporazum je otklonjen. Tekst Statuta pisali su stručnjaci, razumljiv za stručnjake i širi auditorijum. Opšti pojam obuhvata sve posebne i pojedinačne pojmove, i pojam ratni zločin obuhvata pojam genocida i ine vrste i podvrste raznih zločina. To što je nesporno samo za stručnjake moglo je biti i bilo je povod za nesporazum i polemiku: zašto nisu nabrojane vrste ratnih zločina, ergo, i genocid. Da, tema je hipersenzibilna, tačnije rečeno, i žrtve i svi koji su posvećeni ideji REKOM-a sasvim razumljivo hipersenzibilni su, zato je Amir Kulaglić, iz Srebrenice, protestovao zbog izostavljanja reči genocid. U tome sam se složio sa Kulaglićem i predložio rigoroznu stručnu recenziju teksta Statuta. Ako žrtve genocida tako tumače i doživljavaju izostanak reči genocid iz teksta Statuta, šta tek možemo očekivati od drugih. Jedno je sigurno, niko ni u Zagrebu ni na bilo kojem ranijem forumu a verujem ni na bilo kojim konsultacijama, niko ni eksplicite ni implicite, dakle, ni „skrivanjem svojih uverenja iza filozofiranja“ nije poricao genocid u Srebrenici, ni pre ni posle presude Međunarodnog suda. Napokon, poricanje genocida u Srebrenici je krivično delo; ni prema Statutu KoREKOM-a takvi ne mogu biti članovi KoREKOM-a, a ako jesu onda sledi isključenje. U vreme održavanja Skupštine KoREKOM-a, u Beogradu, 26. 3. pitao sam i Fikreta Grabovicu, iz Sarajeva, iz Udruženja roditelja ubijene dece opkoljenog Sarajeva 92-95: Molim Vas, kažite mi, šta je to bilo sporno u mojoj diskusiji što je izazvalo negodovanje? Čovek je bio zatečen pitanjem, nasmejao se i rekao: „Ništa, ništa nije bilo sporno, negodovao sam zato što se diskusija razvodnjava“.

„Neformalni razgovori“ P.V.

Zbilja, kako je moguće da ni nakon vremenske distance i nakon mojih primedbi i nakon „izvinjenja“ autorica objavi neizmenjen deo teksta u kojem sumnjiči, grubo vređa i optužuje, i mene i druge članove KoREKOM-a, članove Komisije za izradu Statuta? I ako jeste i ako nije u pitanju elementarno neznanje i nerazumevanje spornih pitanja, takav komentar ujedno je i vid manipulacije žrtvama i osećanjima žrtava genocida u Srebrenici. Uz to, novinarka Persa Vučić na osnovu „neformalnih razgovorima“, „u pauzi, uz kafu i cigarete“ sa nekim pripadnicima srpske nacionalnosti iz Republike Srpske zapisala je i objavila i svoja zapažanja o prevtrljivom ponašanju pripadnika srpske nacionalnosti. Ako je tačan Persin „primer“, u pitanju je primer nacističke diskrimicacije, duboko ukorenjene i široko rasprostranjene. Polazeći od takvog „primera“ Persa „snajperista“ jednim induktivnim sk-okom uopštava i karekteriše sve pripadnike jedne nacije. To podseća na vreme huškanja na rat, pre rata i u vreme rata. Na taj način moguće je „dokazivati“ svaki stereotip o svemu i svima, demonizovati sve pripadnike svih nacija, svih religija, profesija i čega sve ne. Takvo izveštavanje o KoREKOM-u ne doprinosi ciljevima REKOM-a, u suprotnosti je sa dobrom voljom da se doprinese utvrđivanju individualne odgovornost za ratne zločine, da se utvrde činjenice o svakoj žrtvi i svakom zločin(c)u.

T2. Da li REKOM treba da ispituje „uzroke“ rata? To je „najslabije mesto u tekstu Statuta“, reči su Žarka Puhovskog na plenarnoj sednici. O toj temi su govorili i drugi učesnici, i Zoran Pajić i Drago Roksandić. Sve te diskusije kao da je prečula Persa Vučić, u tekstu „Polovina pređenog puta“ ni reči o mišljenju pomenutih profesora - ni „sažet citat“, na sreću tih profesora, filozofa, naučnika. ’Može da bude ali ne mora da znači’ da je Bog prvo sebi stvorio bradu; činjenica je da je autorka teksta obelodanila svoje mišljenje o svim spornim pitanjima, kad već je tako kako mni Persa Vučić da je „svako začauren u svojoj pameti, ubeđenju i viđenju“, a neki čak „skrivaju svoja ubeđenja iza filozofiranja“. Kao Hipija veći i Persa zna ’precizne’ odgovore na sva pitanja, sve o odnosu pojmova filozofije i pojmova pravnih nauka, o značenju, definicijama, imenima, svarima, uzrocima, odgovornosti, krivcima, genocidu ... suštini problema, ’anuliranju’ nesuglasica i sukoba ... „REKOM treba da se bavi i istraživanjem odgovornosti i krivice za izazivanje rata, odnosno istraživanjem uzroka i karakterizacije rata“. I Aleksandar Makedonski i slavni slikar Apel bi aplaudirali. Ne sutor supra crepidam!
Da, ja jesam „malo skrenuo“ diskusiju zato što su sve teorije uzroka i sve relevantne kritike teorija uzroka isključivo filozofske.
Ne postoje uzroci rata! Nijedan rat nije nužan, nije neizbežan, ne postoje „neumoljivi zakoni istorije“ u ime kojih su činjeni i pravdani najstrašniji zločini u istoriji. Rat nije prirodna pojava. Postoje žrtve epidemije, žrtve zemljotresa ali virusi, zemljotresi i uzroci zemljotresa nisu krivci, nisu zločinci. Ne postoje uzroci rata ali užasi rata jesu užasi bezobzirne zlo-upotrebe i mnjenja i znanja (fizike, hemije, biohemije, anatomije, fiziologije ...) o kauzalnim tj uzročno-posledičnim relacijama. Bezobzirne u onoj meri u kojoj su pitanja razboritosti i moralna pitanja ignorisana, redukovana na tzv tehnička pitanja, otuda „cilj opravdava sva sredstva“, i činjenje zla zbog zla – tehnologija rata, tehnologija zločina čoveka nad čovekom; tehnologija uništavanja živog sveta, upotreba biologije bez bioetike. Tu i takvu upotrebu i zloupotrebu znanja i u ratu i u miru mogu da istražuju i istražuju i pravne i ine nauke. I reč rat je eufemizam za činjenje zla zbog zla, ubijanja zbog ubijanja, mučnja zbog mučenja, razaranja zbog razaranja.

Ili uzroci rata ili odgovornot za rat?

 Ne sudbina, ne zakoni - ni ’božji’ ni zakoni prirode ni ’zakoni’ istorije - ne uzroci; sloboda je početak i kraj svega što je ljudsko! Čovek je čovek i po tome što ne može ne biti slobodan, ne može pobeći od slobode, ne može pobeći od odgovornosti - ’osuđen je na slobodu’. Čovek je uvek na svome Početku, sam sebi je Onaj bezuslovni Prvi ’Uz-rok’, Prvi pokretač, Causa sui, ili: ’Koren čoveka je čovek sam’. Postoje motivi i razlozi rata, i ne samo rata već svakog činjenja i ne činjenja. Samo pod pretpostavkom slobode imaju smisla pitanja odgovornosti i krivice za rat, za zločine. „Ne bira sudbina“ (Platon) nas, čovek „bira sudbinu“; naš (tvoj, moj) slobodan izbor je naša (tvoja, moja) „sudbina“. Ni Bog ne dlučuje i ne bira umesto čoveka, ako ima Boga i ako ima „izabranih“ onda je svaki čovek izabran da slobodno bira, da slobodno odlučuje, da slobodno deluje, da stvara, da: nezavisno od Boga, nezavisno od Prirode, nezavisno od Istorije, nezavisno od Društva – užas i divota SLOBODE! Ako sve ima neki uzrok, ako je sve nužno - ’carstvo nužnosti’ bez ’carstva slobode’ - ili je sve slučajno onda su sloboda i odgovornost samo iluzije. I u slučaju maksimalno kompetentnog i fleksibilnog tumačenja Aristotelove teorije o četiri uzroka (čovek je delatni uzrok), kao i Aristotelove opomene da zahtevati veći stepan strogosti znanja od onog koji omogućuje sam predmet znanja jeste znak neukosti i nasilja, pod tim pretpostavkama možda je moguće ali veoma rizično tlačiti reči „uzroci“ rata. Teorija kondicionala i teorije verovatnoće su i u naukama o prirodi metodološki elegantan način da se izbegnu zamke i slepe ulice rigidnih teorija uzroka.

Paradoksalno, žalosno je da nekada žrtve ili drugi u ime žrtava govore jezikom (odbrane) zločinaca. Nije teško prepoznati srednjoškolske i univerzitetske udžbenike, „osnovnu i širu literaturu“, knjige iz kojih su se generacije i generacije obrazovale. Maksimalna fiksacija „uzrokom“ – „mitskog ostaka u nauci“ (B. Rasel), ostatka „naturalizma“ (K. Poper) rasprostranjenog u istorijskim, društvenim, humanističkim naukama - znak je nultog ili minimalnog nivoa svesti o slobodi, ergo, o odgovornosti. Istina, bilo ko može bilo koje značenje ubrizgati u bilo koju reč, ali to je domen mnjenja a ne znanja, ne pojma već metafora, retorike, politike ...

Istraživati zločin - primarna stvar za REKOM

Treba samo stići dovoljno visoko I videti da Tmine nema Postoji samo znak da je nešto, Da je neki Aleksandar Zaista između nas i Sunca

(Ferid Muhić, Falco peregrinus)

	Draško Bjelica