Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

U lakoj literaturi Moma Kapora postoji opšte mesto, jedno od onih koje čitaoca, posebno mlađeg, tera da zastane i da se zamisli: »Postoje samo ljudi i neljudi, sve ostale podele su lažne.« Momo Kapor se, nažalost, u jugoslovenskoj drami, priklonio taboru zloćudne većine i bio protagonista raspada zemlje čijoj je ukupnoj lepoti, mora se priznati, nekada davno, davao doprinos svojom mladalački lepršavom i erotičom literaturom.
U poznu jesen 1994, dok je u Bosni besneo rat i u njemu se ispoljavala najtamnija strana ljudske prirode, a slika o ljudima zatočenim u logorima obilazila svet (ljudi, živi leševi, ponavljaju ono što zapovednik logora izgovara: »Bosna će biti srpska, kao što je Moskva ruska«), voditelj programa, na jednom masovnijem skupu, na vrhu Kopaonika, u nameri da zabavi prisutne, ispričao je vic o Srbinu i Muslimanki zatočenoj u logoru, sa užasnim epilogom, koji čitaoci mogu da naslute. Velika većina aplauzom je nagradila morbidnog govornika i njegovu priču. Manjina je zaćutala. Kroz misao je prošla Kaporova literatura, sjajno mesto o ljudima i neljudima i on sam, kao paradigma zablude da je izlaz u kolektivnom i nacionalnom i da cilj opravdava sredstvo.

Tenkove koji su rušili hrvatske i bosanske gradove ispratila je većina, a manjina je krenula u nadčovečansku borbu za ljudske vrednosti i principe, svojstvene svima, bez obzira na razlike među ljudima. Tamo gde je većina tu je moć, tehnika, zastrašivanje i propaganda, rat kao sredstvo. Tamo gde je manjina tu je čovek, njegovi snovi i stradanja. U ratnoj jugoslovenskoj drami stajali su jedno naspram drugog: broj i moć većine, otpor i nada manjine.
U toj borbi, možda na prvi pogled neravnopravnoj, za Miloševićevu viziju srpstva ratovala je većina, a srpsku čast spasavala je manjina. Manjina je pravila otpor i proteste; Beogradski krug pozivao je na razum, Žene u crnom žalile su za Sarajevom, Đinđić je ulivao nadu... Kada je NATO bombardovao Jugoslaviju, skrojenu po modelu Miloševićeve većine, manjina je znala šta su uzroci i povodi toga čina, dok je većina igrala i pevala po mostovima. Manjina se setila Vukovara, Dubrovnika, Sarajeva, stradanja ljudi od snajpera sa Trebevića, bombi bačenih na Banske dvore, setila se genocida u Srebrenici, izvođenja i ubijanja ljudi iz voza, stradanja porodice Beriša, masovnih grobnica i hladnjača namenjenih Albancima i znala odgovor na davno postavljeno pitanje: Zašto? Većina se sve vreme isčuđavala i osuđivala NATO i Hag, kao američke ujdurme i tvorevine namenjene Srbima i samo Srbima, slepo se držeći ponuđenog obrasca da su naši ispravni, a da njihovi treba da nestanu.
Kada je Haški sud, pre neki dan, izrekao presude hrvatskim generalima za zlodela koja su učinili svojim građanima srpske nacionalnosti, u vreme »Oluje«, manjina u Hrvatskoj doživela je olakšanje i u tom činu videla spas Hrvatske, koja će zahvaljujući presudi prestati da bude talac nekih pogrešnih odluka i politike. Manjina je uvek znala da su u »Oluji« stradali ljudi, koji su samo srpske nacionalnosti, da su prognani iz svoje zemlje i da operacija oslobađanja, nažalost, nije bila uperena samo protiv Miloševićevih vojski i paravojski i domaćih pobunjenika. Tu malu, ali i ogromnu, razliku napravila je manjina, pa se njen glas i osećaj da je Hrvatska spašena čuo, a beogradski mediji su te poruke, iz ovih ili onih razloga, svejedno, preneli. Većina je pohitala na mitinge podrške braniteljima, da galami i kliče, bez osećaja i potrebe da u stradalim građanima Hrvatske srpskog porekla vidi ljude i građane Hrvatske, a ne samo Miloševićeve Srbe i četnike, odnosno da od časnih branitelja razlikuje progonitelje, sumnjive generale bez škole i čina.
I dok Balkanom marširaju vojske, naše i njihove, i dok su naši uvek ljudi a njihovi samo neljudi, postavlja se pitanje ima li nade za manjinu?
Demokratija nije politički poredak koji se iscrpljuje u pravilu da vlada većina, već poredak koji počiva na pravilu da manjina onih koji su drugi ili koji drukčije misle mora biti zaštićena. Da li je uvek tako?

Koliko je trebalo da obične istine prerastu u standarde. Zar je trebalo da se desi nekoliko desetine miliona žrtava samo u jednom, Drugom svetskom ratu da bi se prosvećeni svet izborio za standarde ljudskih prava. Koliko je samo zatočenika savesti, nošeno svojim idealima, u pregnuću za Istinom i boljim svetom, prinelo sebe za žrtvu! Oni su, sa manjinom sledbenika, obično je bilo tako, pomerali granice slobode, čime se dokidala se moć diktatora i sužavao prostor tiranija. I samo ponekad su pridobijali većinu i dolazili na vlast. I na njoj, obično, kratko ostajali.
Smisao uloge manjine je u ispravljanju »krivih Drina«, koje će, kako je u dopisnici prijatelju napisao Andrić (oko čijeg se porekla, povodom 50 godina Nobelove nagrade, svađa većina u tri države, dok ga manjina čita bez obzira na njegovo nacionalno poreklo - divno od njega što je svojim anacionalnim stavom većini napravio problem) ostati krive, koliko ih god ispravljali, ali i poručio da nikada ne smemo prestati da ih ispravljamo. Da, u tome je smisao uloge manjine! Na manjini je da u poredak među ljudima unosi svetlost, da ljudski rod ne ostavlja bez nade, da ukazuje, ispravlja, da se žrtvuje i strada i, na kraju, da veruje u svoju misiju, bez obzira na Aušvic i Jasenovac, Kragujevac i Srebrenicu, Kolime i Hirošime, jer bi se svet pretvorio u ništavilo.
U velikoj misiji oslobađanja čoveka nemerljiv je doprinos pojedinaca i njihovih sledbenika-manjine, dok se većina krije iza društvenih ustanova, koje su samo ogledalo većine. I društvene ustanove od kojih se najviše očekuje npr. Crkva, zbog uloge koju u društvu treba da ima, pogubljena je u borbi za moć, ili je okoštala do okamenjenosti. Umesto da pojedincu pomognu u procesu njegovog oslobađanja, prepoznavanja i uspravljanja u sopstvenom Ja, one mu nude utočište u kolektivu i bezličju.
Na drugoj strani, nekad je dovoljan samo glas pojedinca, kao onaj Lenonov Samo je nebo iznad nas, iz čuvene Imagine, da obiđe svet, ohrabri i podseti da smo slobodni. Da probudi nadanja i snove. Da život ne ostane bez smisla.