Najlakše je pronaći posrednika koji će da zabeleži vašu priču, jer drugačije je niko ne bi ni čuo, a onda samim tim to više nije vaša priča već priča drugog o vašem životu. Vi opet ćutite o samom sebi i niko vas nije čuo, niko nije prepoznao vas glas u gomili koja nešto govori. Zar zaista nemate ništa da sami izgovorite u ovakvom vremenu već očekujete da to ja kažem umesto vas, koji imam svoj vlastiti život o kojem nešto moram da kažem i da to vlastito vreme pretvorim u zbilju. Ako ne pretvorimo vreme u prostor jednostavno nećemo imati prava da bilo šta tražimo jer jednostavno nismo niti postojali kao ljudi, već samo kao istorijska bića koja beleži statistika u odnosu mortaliteta i nataliteta. Ostaćemo samo brojevi koji su nekada odlazili na neka mesta koja nisu vremenska vec mitološka i koja niko ne vidi niti razumije jer se ništa ne čuje zato što ćutite o samima sebi. Zato se ništa u Srbiji i ne menja, jer ćutanje nije govor, kao što i govor drugome o samome sebi nije govor već mitoloska prica koja je u svojoj suštini večna sadašnjost.
Pisanje o vlastitom propadanju u kojem ste samo iz razloga zato što ste sami, zato što vas niko ne razume je besmilsleno isto koliko i prihvatanje gomile i njenog mišljenja kao svojeg zato što je to najjednostavnije opravdanje koje možete da izgovorite, zato što je to najveća laž koju živite iz dana u dan i koja vas pretvara u okamenjeni bitak pored kojeg će istorija da prođe i da vas obeleži i ništa više. i ako vas je obeležila mislićete da ste živeli, a upravo je suprotno od toga, jer samo čovek kao povijesno - slobodno biće obeležava istoriju jer vreme pretvara u prostor.
Pokušavam da shvatim u čemu je lepota sedenja i dolaska na posao u firmu koja je propala, čiji direktori su pohapšeni, a lokalna bitanga koja sebe naziva gazdom je u bekstvu. Ni u

čemu osim u tome što imam mogućnost da promatram nešto što sebe naziva živim bićem (i sebe ubrajam u to nešto) koje već godinama živi ispod svakog egzistencijalnog minimuma i nije ga briga za to jer ne žive od egzistencije, ali ne žive ni od umetnosti, kulture, obrazovanja, menjanja samih sebe, nego od mitoloških priča drugog pored sebe, a pogotovo od mito-politike koja postaje njihova egzistencija i koja za svoje održavanje ne treba ništa osim poslušnog malog palančanina, a za uzvrat im daje održavanje u istoriji ili još bolje u mitu. Ovo jeste sudbina filozofa koji uvek nekako dolazi na kraju, poput istorijskog beležnika koji obiđe svakog, konstatuje da se ništa nije promenio jer da jeste to bi onda značilo da istorija neće da ga obeleži i samim tim bi nastao diskontinuitet, a sa tim filozof ne može da se izbori jer nikada nisu stvarali diskontinuitete već su samo o njima pisali i zbog toga mu je jedna ovakva firma idealan
		Darija S. Radaković, Guzice - Bullshit

materijal. Zar ovo nije neki diskontinuitet u vlastitom ja, zar ovo nije osećanje slobode, makar u njenom malom delu? Nije, jer se nisam pomerio iz udobne stolice, jer se nisam pomerio iz ovog teksta kada sam gore navedeno napisao nego i dalje beležim to nešto što prolazi pored moga prozora misleći da time stvaram nešto što će da traje, nešto povijesno, ne shvatajući svu svoju slabost i nedovršenost vlastitog ja o kojoj sam toliko pisao misleći da ću na taj način dovršiti samoga sebe, a u suštini sam došao do svesti o vlastitoj nemoći, o vlastitoj strepnji za tom egzistencijom za koju sam mislio da je uvek tu pored mene i koja će me uvek pratiti bez obzira da li se ja obazirem na nju ili ne. Ona me u suštini uvek i prati ali kao drugi koji brine o meni samom i ne dozvoljava mi da budem svoja vlastita egzistencija jer onda će nestati strepnje, jer onda ću biti slobodan i prestaću da budem sova koja svoj let započinje na kraju dana, već ću da svoj dan započnem neodlaskom u firmu gde više nema nikoga osim ''heroja'' (zato jer su štitili bitangu na sudu ćutanjem) koji su upropastili tolike porodice i koji su za to bili plaćeni onoliko koliko je lokalna bitanga smatrala da to uništavanje vredi i oni su pristali na to. Koliko malo vredi taj život kada je merljiv u novcu. Ono što je ostalo ćuti, a ja pored svega toga pišem ovaj tekst. Sram me bilo!