Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

U Srbiji nema institucionalnog sekularizma - sve institucije od škole i opštine do sportskih i ribolovačkih klubova slave slavu i sa popovima ritualno seku slavski kolač

Jedan profesor u školi smatra neprimerenim to što je nastavnik islamske veronauke priredio školski izložbeni pano s crtežima i fotografijama džamija. Kritički nastrojeni kolega se poziva na laičko stanovište prema kojem je nedopustivo da se u državnoj građanskoj školi ističu religijski simboli i promoviše kultura teističkog veovanja.
Nisam se složio sa gore iznetim mišljenjem s iz tri razloga.
Prvo, sekularno ustrojstvo obrazovanja je već narušeno samim tim što je religija infiltrirana u nastavne programe kao školski predmet pod nazivom veronauka, a čiji je obrazovno-vaspitni cilj da deca postanu pravoslavci, katolici ili muslimani. Religija kao filozofija života, ideologija jedne civilizacije ili folklor određenog etnosa, ne može izostati iz laičkog obrazovnog procesa, ali u tom slučaju ona ima svoje mesto u nastavi istorije, filozofije, književnosti i umetnosti.
Drugo, školski izložbeni pano s naslikanim ili fotografisanim džamijama, ali i crkvama ili sinagogama, nije u suprotnosti s prosvetnom politikom obrazovno-vaspitnog laicizma ukoliko se religijskim građevinama pristupa estetski, što ulazi u domen nastave likovne kulture, ili folklorno-istraživački, a što pripada nastavi istorije. Pedagoška zloupotreba nastaje samo onda kada se u sekularnoj školi božansko i verujuće koristi u propagandne religijske svrhe.
Treće, srbijanska škola je samo deklarativno svetovna, a suštinski je zapravo svetosavska, te je u tom smislu bespredmetno raspravljati nije li nacrtana džamija na izložbenom panou povredila laički karakter škole. Naprotiv, likovna pojava minareta se ne uklapa u sveopštu pravoslavnu poduku kojoj su izloženi učenici srbijanskih osnovnih škola. Pritom ne mislim na crkveno-prosvetni Dan svetog Save koji se poslednjih dvadeset godina svečano obeležava kao školska slava. Savindan je samo paradna metafora sveopšte obrazovne katehizacije, tj. poučavanja u pravoslavnoj veri, a koja se sprovodi u državnim laičkim školama.

Temelj obrazovnog sistema čini nastava maternjeg jezika, zato što se kroz jezičku poduku stiče pismenost, razvija mišljenje i podstiče kritički duh. Iz tog razloga nastava maternjeg jezika dobija najveći nedeljni broj školskih časova. Kako je srpski jezik ekavskog izgovora i ćiriličkog pisma službeni jezik školske nastave na teritoriji Republike Srbije, s izuzetkom vojvođanskih škola na mađarskom jeziku, za sve osnovce su propisane istovetne čitanke. I umesto da se srbijanske čitanke ponude srbijanskim osnovcima, u upotrebi su – srpske čitanke! Svojom tekstualnom građom i pratećim ilustracijama, aktuelne čitanke od petog do osmog razreda, u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva u Beogradu, imaju ulogu, stručno a starinski rečeno, katehizmusa, tj. udžbenika o osnovama hrišćanske vere. I to ne o hrišćanstvu u opštem smislu, pa niti o istočnom hrišćanstvu iliti pravoslavlju, nego o svetosavlju, kao etno-folklornom pravoslavlju.
Uvod u hrišćansku veru, u čitanci za peti razred (izdanje iz 2007. godine), započinje poetski, kroz narodnu pesmu Sveti Savo (str. 160), a koja opeva kako su se „gospoda rišćanska“ raspravljala kod „bijele crkve Gračanice“ kud se dede blago velikog župana Stefana Nemanje. Tu se obrete Savo da im objasni kako je blago upotrebljeno da se izgradi druga nemerljiva vrednost, tj. tri crkve – Hilandar, Mileševa i Studenica. U učeničkom zadatku „proučimo, tumačimo“, od vaspitanika se traži da podvuku ono šta je posebno lepo u pesmi, i odgovore „zašto se Nemanja sačuvao u narodnom pamćenju kao darodavac ma-nastira“(str. 161). Sledi zadatak „ponovimo, zapamtimo“, u kojem se učeničkoj memoriji preporučuje sledeće: „Manastiri su čuvari tradicije i srpskog imena, vekovna središta naše kulture, prosvete i pismenosti.“ (str. 162)

Kneževa večera, o mitskoj svečanoj večeri u noći uoči Kosovskog boja, tek je još jedan povod za hrišćanske kontemplacije učenika dvanaestogodišnjaka: „Po čemu kneževa večera podseća na Hristovu tajnu večeru s apostolima uoči dana njegovog stradanja?“ (str. 129) I kad knjeginja Milica ne uspe da zadrži nijednu mušku glavu na pustom dvoru u Kruševcu, jer svi srpski junaci odoše u boj na Kosovo polje, što je opevano u pesmi Car Lazar i carica Milica (str. 90-92), školarcima se nameću sledeća nastavna pitanja: „Koja je među slikama sa bojišta najupečatljivija? Zašto? Ko je i čime zaslužio trajni spomen u srpskom narodu?“ (str. 93)
Epska pesma Propast carstva srpskoga (str. 94-95), u kojoj se sveti Ilija, u obličju sokola, predskazuje knezu Lazaru i donosi mu poruku od Bogorodice da se odluči da li će se privoleti carstvu nebeskome ili carstvu zemaljskome, služi za mentalno maltretiranje dvanaestogodišnjaka pitanjem „kako razumeš ideju o carstvu nebeskome“ (str. 135). Posle čitanja horor epike Smrt majke Jugovića (str. 136), nedužni vaspitanik mora da odgovori na sledeća pitanja: „Koji su ti se moralni problemi nametnuli dok si čitao pesme o Kosovskom boju? Kako su kosovski junaci i njihova opredeljenja uticali na tvoja rodoljubiva osećanja? Šta je u pesmama o Kosovskom boju u idejnom smislu još uvek živo za savremenog čitaoca? Kojim te je saznanjima i osećanjima obogatila narodna epska lirika?“ (str. 137-138)

I tu nije kraj mitskim zamajavanjima u čitanci za šesti razred. Odabrani odlomak iz štiva Matije Bećkovića Kosovo – najskuplja srpska reč (str. 139) treba da poduči decu tome da iako su brojni likovi iz narodne epske poezije o Kosovskom boju zapravo izmišljeni, „postoji onaj koji ih je stvorio, a to je srpski narod“; pa da su i postojali ti junaci, „ne bi bili tako sveti, ni toliko hrabri, ali je toliko hrabar i tako svet njihov tvorac“ (str. 139). Trudim se da pojmim kakvu to zbrku stvara u glavi malog Srbina. Pedagoški mi je još izazovnije da dokučim kako intelekt bošnjačkog deteta obrađuje sledeće naturene informacije: „Epske narodne pesme koje si pročitao svedoče o junačkoj prošlosti srpskog naroda. Mogao si da se uveriš da tvoji preci nisu bili samo junaci, već i plemeniti ljudi koji su čuvali dostojanstvo i ponos svakog čoveka. Sve je to tvoje nasleđe.“ (str. 173)
S mitske epike, povratak na religijsku liriku. Još jedna pesma Desanke Maksimović – O poreklu (str. 146), iz religijski intonirane zbirke Tražim pomilovanje, podučava decu da to ko smo znamo „po zvonu što sa zadužbina nemanjićkih peva“, i da imamo „svetitelja za oca i deda“. Autorka čitanke koja je obavezna i za prostor srbijanskog Sandžaka, nadahnuta pesnikinjim pravoslavnim lirizmom podučava srbijansku nejaku školsku mladež, dakle i bošnjačku decu: „Pesma kazuje o poreklu svakog Srbina, dakle, svih nas. Razmisli šta o tebi govore zvona sa nemanjičkih zadužbina. Seti se svetog Save i nasleđa koje nam je ostavio. Razmisli o svom poreklu na osnovu ove pesme naše velike pesnikinje. Koliko i kako i sam jezik kojim govoriš i književnost koju voliš pružaju razloge da se dičiš svojim poreklom?“(str. 147)

Rodoljubiva potpisnica školskog udžbenika ni jednog trena ne gubi iz vida da čitanka predstavlja pravoslavni slovar. „Šta manastiri i crkve predstavljaju u duhovnom nasleđu srpskog naroda?“ – pita ona sugestivno učenike, i iznuđuje od mlađeg maloletnika etničko-versku identifikaciju navodeći ga da se priseti svih svedočenja iz poezije i istorije o vlastitom nasleđu: „Seti se svih tih svedočenja, i prizovi ih i okupi u sebi, pa dokaži da znaš ko si.“ (str. 147)
Ovaj pravoslavni katihizis, eufemistički nazvan čitanka za šesti razred, svoju tekstualnu građu u svrhe svetosavizacije i hristinizacije pedagoški po-dupire brojnim ilustracijama: freska Bogorodica iz Mileševe (str. 36), freska Sveti Sava iz manastira Mileševa (str. 74), detalj s ikone Vavedenje Bogorodice iz Hilandara (str. 89), freska ktitorska kompozicija iz Ravanice (str. 129), sačuvana polovina ikone Sveti Teodor iz Hilandara (str. 131), ikona Sveti Đorđe (str. 135), freska Arhanđel Mihajlo „iz crkve Svete Sofije u Istanbulu“ (str. 140-141), Beli anđeo iz manastira Mileševa (str. 144-145), freska Sveti Simeon iz Studenice (str. 146), fotografija manastira Studenica (str. 147), ikona Sveti ratnici iz Hilandara (str. 173).
I aktuelna čitanka za sedmi razred (izdanje iz 2009. godine) nudi učenicima već odomaćene ilustracije: ikona Sveti Pavle iz Hilandara (str. 56), Sveti Sava i Sveti Simeon iz Studenice (str. 58), freska Loza Nemanjića iz Pećke patrijaršije (str. 69), detalj freske Sveti Sava iz Mileševe (str. 78), ikona Bogorodica Odigitrija iz Hilandara (str. 79), reprodukcija stranica iz Miroslavljevog jevanđelja (str. 82), freska Arhanđel Mihajlo iz Sopoćana (str. 135), Četvorojevanđelje iz Hilandara (str. 142), Beli Anđeo iz Mileševe (str. 146), freska apostol Jovan iz Sopoćana (str. 204), te fotografije manastira Manasija (str. 109), Hilandar (str. 111) i Mileševa (str. 147). Da su ilustracije u čitanci primerene njenom sadržaju dokazuje sama tekstualna građa propisana nastavnim programom. Izbor iz spisa svetog Save niže se na str. 59-64, slede pesme o svetom Savi (str. 68-71), te narodne legende (str. 72) i narodne priče o prvom srpskom svecu (str. 73-75).

U obradi crkveno-srpskog štiva u sekularnim školama se od učenika traži da razmisle „kako je srpski narod shvatio značaj svojih duhovnih prestonica i pesmom svedočio o svetosti takvog zadužbinarstva svojih vladara“ (str. 69), da obrazlože „zašto je sveti Sava zauvek neugasivi svetionik srpskom narodu“ (str. 78), ali i da odgovore na sledeća pitanja: „Ko je ktitor manastira Studenica? Šta ona predstavlja u istoriji srpskog crkvenog graditeljstva i umetnosti uopšte? Šta je Studenica postala za srpski narod tokom osam vekova svoga postojanja? Koliko je crkava bilo u sastavu manastirskog kompleksa, a koliko ih je danas?“ (str. 67) Učenik trinaestogodišnjak mora da zna „zašto je Sveta Gora značajna za istoriju srpskog naroda“ (str.112), da „sažeto objasni značaj Miroslavljevog jevanđelja za srpsku kulturu i pismenost“ (str. 116), ali i da, povodom pesme Obraćanje Svetom Savi Slobodana Rakitića (str. 79), odgovori na sledeće pitanje: „Kakav utisak na tebe i svakog čitaoca ostavlja takvo sveopšte i naglašeno prizivanje Svetog Save?“
U čitanci za sedmake nije izostala ni pedagoška štetočina zvana Matija Bećković. U tekstu naslovljenom Sveti Sava je zasnovao srpskog čoveka, srpski akademik zapisuje: „Srbi su, kaže narodna priča, do svetog Save – hladno gvožđe kovali. On ih je naučio da ga usijaju, ali im je još više usijao srce za krst časni i veru pravoslavnu. Upravio nam je stope, ali i duh, prekstio mleko da bude belo, ali i dušu da ne bude crna.“ (str. 80) Sveti Matija od Srpske akademije prisutan je i u čitanci za osmi razred (izdanje iz 2010. godine). U poemi Priča o svetom Savi (str. 122-123), ovaj pesnik nad pesnicima podučava srpčad da se krste sastavivši tri prsta i da idu „Savinim stopama“, jer „drugog puta i nema“. (str. 123) Dve autorke ovog bukvara pravoslavlja za osmi razred, a popularno nazvanog „čitanka“, preporučuju učeniku završnog razreda da „potraži Savin lik na freskama srpskih manastira“ (str. 123) i da upozna Savino književno delo, jer: „Tako ćeš Savinim tragovima ići ka Savinom vrhu, kao toliki pre tebe“ (str. 123).
Da se na nastavnu poduku u srbijanskim školama, a koja je u ovim novinskim stupcima izložena kroz analizu udžbenika maternjeg jezika, oslanjaju i vannastavne stvaralačke aktivnosti, dokazuju aktuelni đački konkursi na nivou Srbije. Sedmi konkurs za literarne radove ima sledeće zadate teme: Guslar mi je pripovedao, Maternja melodija svetog Save, Kad frula zasvira i kolo zaigra, Na Đurđevdan tuga iz Srbalja veje, Moje srce kuca za Kosovo, Moj krstić oko vrata, Molitva. Četiri preostale teme samo su na prvi pogled anacionalne i nereligijske: Majka je ključ naše tajne, U snu sam čuo glas, Ispovest jedne devojčice, Reči nisu dovoljne.

Ako biste radije da reči zamenite slikarkim potezom, tu je sedmi konkurs za likovne radove na sledeće zadate teme: Kad frula zasvira i kolo zaigra; Užeži, ćerko, kandilo; Kad reč postane slika, i (nadajmo se ipak tome da je tako) dve neideološke teme: Na talasima uspavanke i Melodije mog detinjstva. Da su i među melodijama ipak najdraže one crkveno-pravoslavne otkriva nam peti konkurs za etnomuzikološke i muzičke zapise dece i učenika osnovnih i srednjih škola. Zadate teme za sakupljanje etnomuzičke građe su: obredne pesme – božićne, đurđevdanske, uskršnje, spasovske, dodolske; običajne pesme – nazdravice i zdravice; porodične pesme – uspavanke; sedeljačke – pesme koje se pevaju na sedeljkama i prelima; posleničke pesme – kopačke, kosačke, žetelačke, čobanske.
Naslovna tema objedinjenog sedmog literarnog i likovnog konkursa i petog etnomuzikološkog konkursa glasi „Maternja melodija i obrazovanje“. I na primeru ovog konkursa, i na primeru čitanki od petog do osmog razreda osnovne škole, jasno je da se u srbijanskim laičkim školama maternjim smatra srpsko, pravoslavno, svetosavsko. Zato je i sekularno obrazovanje na maternjem jeziku u Srbiji zapravo svetosavsko.

Kao profesora i vaspitača zabrinjava me ne to što se srpska etničko-verska poduka sprovodi u školama koje pohađaju deca iz bošnjačkih porodica, nego to što se takva nastavna poduka uopšte sprovodi u srbijanskim školama budući da se time poništava laički karakter obrazovanja. U Francuskoj, ustavni sekularizam definiše školu kao sveto mesto Republike na kojem decu uče da postanu slobodni i solidarni građani, jednaki u pravima bez obzira na boju kože, poreklo, kulturnu, filozofsku ili religijsku pripadnost. Nije samo islamski veo izgnan iz francuskih škola. Na prekor su naišli i hrišćanski simbol raspeća i jevrejska kapa. U francuskim školama se 2003. godine sprovodila agresivna laička medijska kampanja s geslom: „Ni krst, ni veo, ni kipa“. Prošle godine je u Belgiji preporučeno profesorima da se uzdrže od toga da javno u školama zastupaju određenu religijsku, političku ili filozofsku orijentaciju. Uprava Univerziteta u Hagu je, u decembru 2009. godine, odlučila da prekine raniju praksu postavljanja božićnog drveta s obrazloženjem da je okićena jelka suviše usko vezana za hrišćanstvo, i da je Univerzitetu stalo da istakne svoj internacionalni karakter. U Velikoj Britaniji je, 17. decembra 2010. godine, 430 ustanova Crvenog krsta dobilo uputstvo da ne ističu nikakva božićna obeležja, osim ukrasa koji simbolišu godišnja doba. Iako je lord Ahmed, jedan od najuticajnijih britanskih političara muslimana, tim povodom izjavio da je glupo verovati kako bi britanski muslimani mogli biti uvređeni ako se istaknu božićni simboli, portparol Crvenog krsta je objasnio da ta humanitarna organizacija ne želi da bude označena kao hrišćanska, muslimanska ili jevrejska.
U Srbiji, ne samo da nema institucionalnog sekularizma, nego gotovo sve institucije, od lokalnih uprava do škola, i od političkih partija do samog parlamenta, dobijaju popovski blagoslov i slave nekog pravoslavnog sveca. Umesto da svoje učenike podučava tome da budu ravnopravni građani koji se slobodno opredeljuju u skladu s načelima sekularizma, i da postanu odgovorni pojedinci koji postupaju prema načelima univerzalne etike humanosti, srbijanski sekularni nastavnik je, propisanim školskim programom, prinuđen da bude pravi kateheta, tj. pravoslavni veroučitelj koji školsku decu uteruje u određeni versko-etnički identitet i kulturni obrazac. Zato učenici završnog razreda osnovne škole, simbolički rečeno, polažu ispit patriotske zrelosti deklamujući pesmu Otadžbina Đure Jakšića, a koja se završava stihom „Otadžbina je ovo Srbina“ (str. 55).
Da ipak ima smisla i to što se obrazovna svetosavizacija sprovodi i nad bošnjačkom decom, potvrdu nalazim kod Vujaklije koji za reč kateheza, pored drugih, daje i sledeće značenje: „poučavanje onih koji žele da pređu u hrišćanstvo“. Nadam se da svi zainteresovani za aktuelni objedinjeni literarno-likovno-etnomuzikološki konkurs nisu propustili priliku da svoje radove predaju do određenog roka jer dodela nagrada je u danu u kom se inače održavaju i svečani roditeljski sastanci u srbijanskim školama – na Vidovdan.