Pet dokumentarnih filmova, snimljenih tokom ove decenije na srpskim poprištima radničke borbe za pravo na uljudan, zarađen život, dostojan slobodnog čoveka, prikazano je 1. maja u Građanskoj čitaonici u Zrenjaninu. Ovaj svojevrstan uranak, nastojanje da se vrati smisao Prazniku rada, organizovali su Građanska čitaonica, Ravnopravnost i Republika, pod simboličnim naslovom FEST „Da nam živi, živi rad...“.
Gledajući te snimke, to mnoštvo jada, zdrava pamet staje! Drugarska se pesma ori: sve jedna drugom nalik, konkretna, argumentovana, svedočenja o nepravdi, lopovluku, ponižavanju ljudi ravnodušjem – a, istovremeno, osionošću, licemerjem – države! Umesto zakona, samovolja. Umesto dijaloga – sila. Ideološki privid surove (!?) tranzicije, iza kojeg se prikriva itekako velika odgovornost... (Verujmo - bolje ikad nego nikad - da se vlast „prenula“, a možda i prepala, tek kad je, nedavno, sredinom juna, Brisel opomenuo da preispita problematične privatizacije, pa i onu u Jugoremediji, neposrednom povodu prvomajskog događaja u Zrenjaninu).
Kolubara, Lola, Jugoremedija, Šinvoz, Banatski Karlovac... samo su, nažalost, drastični, pomenuti 1. maja u Zrenjaninu, primeri lakoće sa kojom čovek, prisilno, osiromašuje zbog gubitka posla i tegobe da se tako obespravljen (iz)bori za život od svog rada.
O tome su prikazani filmovi: Kolubara i S one strane nužnosti (produkcija Res publike, Beograd), Ugovor na štetu trećeg Ivana Zlatića, Dosije: stečajna masa – Šinvoz Dragana Gvizića, Dragana Kolarova i Želimira Žilnika i Mi biramo svoj put Branislava Markuša i Roberta Faia.
To, poslednjih godina masovno uništavanje ljudi „u raljama“ neodgovornih novih vlasnika, sredstva informisanja su mahom ignorisala, ili se pokorno zaustavljala u zadatom domenu informativne površnosti („neutralnosti“?), na samom domaku ozbiljne analize i kritičkog smera. Ili se bavila radnjama koje pripadaju istražnim organima i sudstvu... Ako se i napravio korak dalje, kako su svedočili učesnici ovog skupa (a i neki prikazani filmovi), stopiran je i stradalo se na obe strane. Nove, neraščišćene traume, novi ponori! Tu vrstu pasivnosti-odbojnosti prema ovakvim temama je, u razgovoru posle prikazanih filmova, sociolog dr Nebojša Popov, nazvao „kvaziistraživanje radnje“. U Kolubari se, recimo, po njemu, šesti oktobar desio pre petog! Da oportunizam i okretanje glave nije samo specijalnost u privredi, svedoči i smrt sudije Simeunovića, koja Društvu sudija „nije padala ni na pamet“ da je istraži... „Lopovluk je sledio kasnije...“ U tom smislu je, kaže Popov i činjenica da ljudi treba da žive od svog rada „tolika senzacija da ne stignu ni da je registruju.“
Među sagovornicima (Zdravko Deurić, Slavko Golić, Ivan Zlatić, Dragan Kolarov, Zlatoje Martinov...), bila je i Milica Ružičić, likovna umetnica koja je, iz svoje vizure, „problematizovala agens i pasijans, onog koji trpi i onog koji pendreči“! Prateći štrajkove i pobune, ne samo u Srbiji, već sedam-osam godina, stvorila je opus o represiji države prema svojim građanima vazda po svetu, a istovremeno tragala za konkretnom situacijom. I našla je u Zrenjaninu, kao „veliku muzejsku zidnu sliku, u čijoj je pozadini istorijski događaj...“ Posle njene nedavne izložbe u Beogradu, naš list je objavio reprodukcije u januarskom broju, a ključna „zidna slika“ je i na koricama knjige Radno MESTO POD SUNCEM – Radničke borbe u Srbiji, u izdanju Službenog glasnika i Res publike. Knjigu – sabrane tekstove o aktivnostima različitih učesnika javne scene, koje je tokom poslednje decenije objavljivala Republika - dobili su svi učesnici prvomajskog skupa u Zrenjaninu.
Prvomajski susret u Zrenjaninu, uprkos kiši koja je nemilosrdno lila i natapala lepo dvorište Građanske čitaonice, ipak nije prošao i bez „uranačkog blagoutrobija“. Pod tremom je bilo špaceraja, jednostavnog, ali banaćanski od srca. A ni muzike (Internacionala, Ciao bella, Bandiera rossa...) i mirisnog đurđevka nije falilo.