Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Spektakularnim i pompeznim početkom od pre šest godina („na zarđalim osnovama“ kako je svojevremeno komentarisano u “Republici“), prve smotre Beogradske Nedelje Dizajna (BND) svojevremeno je nagovešteno i otvaranje kulture Beograda drugačijim tokovima. Nagoveštaji pulsacija tržišnih gibanja označili su i potreba drugačije kulturne produkcije, svojevrsni preokret u kulturnim trendovima. Kako je svako otvaranje i upoređivanje, tako se i uspešnost tržišnog otvaranja iskazuje sposobnošću za izvoz, ali su time otvorena i pitanja kako se izvozi pamet, kreativnost, talenat, znanje, svi atributi proizvodnje u nas kontraverznog utemeljenja, vrste proizvodnje koja u razvijenom svetu ostvaruje veliki deo dohotka. Reč je o kreativnoj industriji, niza delatnosti oko generisanja i korišćenja znanja i informacija sa definicijama koje se dosta razlikuju. Ali postaje sve jasnije da je reč o oblicima ekonomskog boljitka koji potvrđuju da je “ljudska kreativnost najveći ekonomski rersurs” i da će “industrije dvadeset prvog veka sve više zavisiti o generisanju znanja kroz kreativnost i inovaciju”1. Stoga jedan oblik izvoza kroz “odliv mozgova” otvara i pitanja kako da najskuplji proizvod koji se stiče učenjem uz velike napore, odricanja i troškove, kako da ne ostane “u zapećku” i ne iskaže jalovost društva koje nije u stanju da artikuliše svoje kreativne vrednosti. Ovim kao ključnim pitanjima DIZAJNA, stvaralaštva koje proizvodi inovacije, vrednosti iskazane tražnjom ponekad i cenom na tržištu, zaokupljaju se učesnici Beogradske Nedelje Dizajna (BND) već proteklih šest godina. Pa i ove 2011. sa konferencijom "Budućnost na kvadrat", održanom od 26. do 29. maja u Jugoslovenskom Dramskom Pozorištu, kao delom aktivnosti kojima već šestu godinu organizatori ove međunarodne smotre događajima na raznim lokacijama pokušavaju da animiraju grad. To su činili, svaki put drugačije, prateći burne promene, iskazujući uspone, ushićenja i padove, razočarenja, skladno stanju kulturne scene Beograda i Srbije u tranzicionim previranjima.
Tako se i ove godine pored radionica i predavanja BND istovremeno odvijao i festival Mixer kojim je deo kreativnih grupa pokušavao da svojim aktivnostima afirmiše kreativnost, ali i samim fizičkim prsustvom uz reku da animira priobalje Dunava oko luke Beograd. Dok obe smotre kao deo celine doživljavaju teškoće i razočarenja i po kazivanju glavnog protagoniste, osnivača i kreativnog direktora, voditelja i spiritus-movensa BND, Jovana Jelovca sa ekipom, opstaju u timu koji se menja, trepteći od oduševljenja, pa do rezignacije i skorog odustajanja. Da bi se ove godine tokom festivala na pozornici Jugoslovenskog dramskog pozorišta publici predstavilo četrdesetak svetskih kreativaca dizajna, arhitekture, advertajzinga, brendinga, medija, edukacije, filma, mode i urbanog planiranja, - poput Martina Grana iz arhitektonskog studija Snoheta iz Osla, izraelskog dizajnera Arika Levija, španskog umetnika Havijera Mariskala iz Barselone, finskog dizajnera Harija Koskinena, nemačkog industrijskog dizajnera Štefana Dica, hrvatskog maga imaginacije Gorana Lelasa, Ditera Majera iz Švajcarske elektronske grupe Yello i Jan-Erika Lundberg osnivača GENEVA LAB-a, najboljeg nemačkog art direktora Majka Merea iz Kelna, Patrika Šumahera iz arhitektonskog studija Zaha Hadid Architects i još mnogi drugih. Inicijator smotre Jelovac, u razgovoru podseća da su i ove godine kao i ranijih, na BND uzeli učešča “najkreativniji umovi 21 veka”, zvezde svetskog dizajna i arhitekture.

I kao šlag na tortu smotre javno je najavljen konkurs za brendiranje (stvaranja znaka i drugih elemenata komunikacije) Centra za promociju nauke. (Konkurs za arhitektonsko rešenje je završen i pobednik bečki arhitekta Vofgang Čapeler već razrađuje izvođačke planove). A sam Centar iskazuje novim konkursom želju da komunicira sa javnošću na prepoznatljiv način, da predstavi karakter institucije, i da odredi svoj vizuelni identitet i ton komunikacije, da dobije ”popularno” ime, osnovne simbole, znak (logo), kao i smernice za informisanje o zgradi i unutar zgrade, suvenire, elemente prostorne identifikacije, interne komunikacije i komunikacije sa saradnicima i partnerima, da svoj brend predstavi kao ”doživljaj” koji će nuditi posetiocima, a ne samo kao zbir elemenata klasičnog vizuelnog identiteta institucije. Očekije se predlog ”popularnog” naziva Centra za promociju nauke. Širom sveta, centri za promociju nauke, pored zvaničnog naziva, imaju i ”popularno” ime, ”nadimak”, ”brendirani naziv”, koji u najširoj javnosti pomaže popularizaciju same institucije, a time i nauke i tehnologije. Tako, na primer, u svetu postoje centri sa sličnim sadržajima čija su imena: Exploratorium (SAD), Experimentarium (Danska), Heureka (Finska), La cité de sciences (Francuska), Hiša eksperimentov (Slovenija), Spectrum (Nemačka), Technopolis (Belgija), Nemo (Holandija) i sl.”Popularno” ime treba da sadrži kako posebne nacionalne, kulturne i naučne karakteristike, kao i međunarodno prepoznatljivu poruku koja će Centar učiniti jedinstvenim i opšteprepoznatljivim, u zemlji i svetu.

U potonjem odvijanju smotre najavljena je podrška prisustvom i učešćem političke elite grada, ali verovatno su sračunali da smotra nema izbornu težinu za njihovo prisustvo (mada je u štampanom delu najavljeno učešće i gradonačelnika), te se pojavio “samo” gradski arhitekta. I to sa izlaganjem/ prikazom rezultata konkursa za rekonstrukciju područja oko savskog pristaništa i “beton hale”, područja tik ispod Kalemegdana ka reci Savi. Agresija na

nasleđe (posle neslavne epizode oko seče bulevarskih platana) izgleda se se nastavlja, prikazana rešenja podkalemegdanskog priobalja Savamale, tik ispod “poljančeta ispod tvrdave” (što je od izvorne turske reči kale i megdan) i možemo reći neslavnog pokušaja da se koriguje prirodna konfiguracija visoravni i da se pod drevnu tvrđavu “uvali” između ostalog i garaža za 800 automobila i 14 autobusa, pokušaj da se na mala vrata “zavuče” kukavičje jaje “brojnih konzervi na točkovima”, splet ideja i vizija iznedren iz novokomponovanog mutanta gradske administarcije. Da se nastavi agresija na genius loci starog gradskog jezgra pa i na njegovu okosnicu visoravni drevne tvrđave, dok tik preko reke zvrje prostori spomenika “svih naših pobeda” ispisanih na nasutom pesku. Što obesmišljava verovanje u ozbiljnu nameru najavljivane sage o “trećem Beogradu”, a oslikavaju se kamenčići mozaika novokomponovane mutant vizije.
Vredno je pomena da je gost ove beogradske smotre pre nekoliko godina

bio i sam Daniel Libeskind, kreator urbanističkog rešenja za Donji Menhetn; posle učešća na BND “preuzet je” od novokomponovanih (nepotvrđenih i odnedavna osporavanih) “vlasnika” Luke Beograd, da sačini predlog “Grada na vodi” sa vizijom silaska grada na Dunav. Libeskindovo rešenje, podsetićemo se, gradonačelnik Đilas je nosio na sajam nekretnina u Kan (kaže o svom trošku). Slutimo da se iko od ozbiljnih investitora i graditelja i zainteresovao, koliku bi blamažu doživeo grad zbog osporavanog vlasništva, traljave tranzicije i svega što je rečeno o netransparentnosti, “lopovskoj”, “nepravednoj” i sl. privatizaciji. Istovremeno, organizatori koji su svojevremeno Libeskinda i doveli u Beograd, teško da su danas podržani u ostvarenju događaja koji je prema imenima učesnika i po mnogima “jedan od najznačajnijih na svetu”. U pomoć su priskakale ambasade, atašei za kulturu i kulturni centri u Beogradu evropskih zemalja, i deo troškova puta, boravka i minimalnih honorara pokrivali za učesnike, dizajnere iz svojih zemalja (Velika Birtanija, Nemačka, Španija, Holandija, Švajcarska, i dr.). Tako su inspirativna predavanja čuvenih stvaralaca uspevala da Beograd i ceo region koji je netremice pratio predavanja povežu sa centrima kreativnih industrija u svetu.

Ipak, naglasak ideje o simboličkom i svakom drugom značaju silaska Beograda na Dunav ostvarivan je festivalom Mikser, nizom aktivnosti kojima je u Zelenoj zoni akcijom “Zajedno za reke”, nameren doprinos uređivanju zelenog područja uz Dunav i vraćanju ove dragocene zelene oaze građanima, ne bi li se revitalizovalo priobalje i vratilo Beograđanima da uživaju u zelenilu pored Dunava. Namera je da se ova zelena površina od sledeće godine pretvori u Mikser kamp, kako bi posetioci iz drugih gradova Srbije, regiona i Evrope, mogli da uživaju više dana u festivalskom programu Miksera. Masovnoj volonterskoj akciji “Zajedno za reke” pridružili su se i predstavnici medija, ali na dunavsko priobalje pored Žitomlina došli su i mnogi drugi Beograđani. I brojni drugi sadržaji Miksera bili su u znaku zaštite životne sredine a posebno program sa panelom „Da li je Dunav pojeo Balkan“, u potrazi za odgovorom na pitanja: Zašto je Dunavski region naš novi identitet? Gde je nestao Balkan? Da li je to pitanje pomeranja evropskih fondova ili stvarne promene identiteta evropskih zemalja? Teme ekologije provlačile su se kroz brojne sadržaje ovog regionalnog festivala „kreativnosti i inovativnosti” tako da je u programu Zelene zone, tj, u zoni ekologije i zaštite životne sredine u ambijentu potpalublja broda „Miksera“ održana tribina, moglo se čuti, kakvo je aktuelno stanje oko uništavanja šumskih ekosistema, okrivljena je urbanizacija, divlje deponije, prekomerna seča, odnosno ekonomsko korišćenje ekosistema, ili najkraće – čovekova neodgovonost prema dolazećim generacijama.

Pomenute manifestacije kreativne industrije dopunili su u delovima i događaji Beogradske internacionalne nedelje arhitekture, BINA, sa izložbama, predavanjima i panel diskusijama, ali označavajući i kontinuitet “zarđalog” nasleđa iz kojeg se kreativne delatnosti danas teško kobeljaju a u pokušajima da ostvare nove sinteze u integarciji sa novim kontekstom. Oko toga se zdušno trudio Sekretarijat za kulturu grada, pomenimo retrospektivu dela Bogdana Bogdanovića, (mada se njegove antiratne aktivnosti i saradnja sa Glasnikom Slobodnih Gradova Srbije koje je izdavala Republika ne spominje), zatim nizom predavanja, recimo Volfganga Čapelera u Skupštini opštine Stari Grad o svojem projektu Centra za promociju nauke na Novom Beogradu, uz brojne održane radionice i bogati katalog. Što sve govori o nagovešajima stava spočetka teksta, da je “ljudska kreativnost najveći ekonomski rersurs” i da će “industrije dvadeset prvog veka sve više zavisiti o generisanju znanja kroz kreativnost i inovaciju” tek je u nagoveštajima u nas. Koliko će u tome uspeti, u afirmaciji stvarne kreativnosti i u prevazilaženju “zarđalog” nasleđa i razbistravanjem ustajale žabokrečine?