Levica. Oduvek sam se protivio unifikovanju koje zamagljuje razlike, suprotnosti i antagonizme. Jer, levica je jedan složen koncept koji u sebi uključuje jedinstvo, rivalstva i antagonizme. Jedinstvo je u njegovim izvorima: težnja ka boljem svetu, emancipacija ugnjetenih, eksploatisanih, poniženih, uvređenih i univerzalnost u pravima za muškarce i žene. Ovi izvori, podstaknuti od strane humanističke misli i iz ideja francuske revolucije i republikanske tradicije, od XIX veka su hranili socijalističku, komunističku i libertersku misao.
Reč ''liberter'' se fokusira na autonomiju individua i grupa, reč ''socijalista'' na usavršavanju društva a reč ''komunista'' na potrebi zajednice među ljudima zasnovane na bratstvu. Međutim, struje socijalista, komunista i libertera su postale konkurentske. Ove struje su se isto tako nalazile u odnosu međusobnih neprijateljstava od kojih su neka postala smrtonosna, počevši od gušenja spartakističke pobune od strane vlade nemačkih socijaldemokrata pa sve do eliminacije socijalista i anarhista od strane sovjetskog kominizma.

Narodni frontovi i Unije otpora su bili ništa drugo do efemerni događaji. I posle pobede socijalista 1981., njihov ''poljubac smrti'' je, kao delo veoma vešte strategije Fransoa Miterana, ugušio Komunističku partiju.
Eto zašto sam se uvek borio protiv petrifikovanja i laži na levici, ujedno prepoznajući jedinstvo izvora i težnji. Težnje ka boljem svetu su oduvek određivale rad mislilaca. Prosvetiteljstvo Voltera i Didroa je, spojeno sa antagonističkim Rusoovim idejama, hranilo 1789. godinu. Marks je bio veliki mislilac koji je inspirisao u isto vreme i socijaldemokratiju i komunizam, do momenta kada socijaldemokratija postaje reformistička. Prudon je bio inspirator nemarksističkog socijalizma, dok su Bakunjin i Kropotkin nadahnjivali liberterske struje.
Ovi autori su nam neophodni ali ne i dovoljni za promišljanje današnjeg sveta. Obavezni smo da preduzmemo ogroman napor u razmišljanju - koji bi mogao da poveže bezbrojna raspršena i usitnjena znanja - kako bismo shvatili našu poziciju u savremenom Univerzumu, biosferi, u našoj istoriji.
Treba promisliti našu epohu koja je uzela formu globalizacije u tehničko-ekonomskom unifikovanju počevši od 1990-ih godina. Prostrani brod Zemlja je guran vrtoglavom brzinom od strane četiri nekontrolisana motora: naukom, tehnikom, ekonomijom i profitom. Ovaj kurs nas vodi ka povećanju opasnosti od kritične i, krizi podložne, turbulencije razularene kapitalističke ekonomije i degradaciji biosfere koja je naš životni prostor, dok se rastući ratoborni potresi podudaraju sa umnožavanjem oružja za masovno uništenje. Sve ove opasnosti se međusobno podražavaju.
Mora se imati u vidu da se trenutno nalazimo u regresivnoj fazi naše istorije. ''Kolaps'' komunizma, koji je činio religiju zemaljskog spasenja je bio praćen najezdom religija božanskog spasenja. Zaspali nacionalizmi su postali virusi, a etno-religijske težnje su, kroz nastojanja za pristupanje državi-naciji, pokrenule secesionističke ratove.
Uvažimo veliku evropsku regresiju. Relativizujmo je, najpre, time da se dogodio veliki progres u emancipaciji kod potčinjenih nacija SSSR-a. Međutim, nezavisnost ovih nacija je izazvala jedan skučeni nacionalizam i ksenofobiju. Talas liberalne ekonomije je podgrejao istovremena nastojanja ka stilu života zapadnjačkog konzumerizma ali i epohe sigurnosti iz sovjetskog perioda, sve sa aktuelnom mržnjom prema Rusiji. Takođe, ideje i partije levice su u ovim bivšim narodnim demokratijama na nultom stupnju razvoja.

Ne radi se o tome da treba smisliti jedan ''model društva'' (koji bi bio samo statičan u dinamičkom svetu) ili tražiti smisao u nekoj utopističkoj ideji. Mi treba da artikulišemo jedan Put, koji bi mogao da se oblikuje samo kroz stapanje višestrukih reformističkih puteva, i koji bi mogao da dovede, ukoliko se ne zakasni previše, do preusmeravanja ovog ludog i suicidnog kursa koji nas vodi u ambis.
Put koji se danas čini nepremostiv može biti premošćen. Novi put bi mogao voditi ka jednom preobražaju čovečanstva i pristupanju potpuno novom tipu svetskog društva. On bi mogao dozvoliti udruživanje progresivnosti u reformizmu i radikalnosti u revoluciji. Naizgled, još ništa nije počelo. Ali u svim mestima, zemljama i kontinentima, uključujući i Francusku, postoji umnožavanje inicijativa svih vrsta - ekološke, ekonomske, socijalne, političke, pedagoške, urbane, ruralne - koje pronalaze rešenja za vitalne probleme i koje predstavljaju nosioce budućnosti. One su raštrkane, podeljene, razmeštene i međusobno nepoznate; one su ignorisane od strane partija, administracija i medija; ali one zaslužuju da se za njih zna i da njihovo spajanje omogući uvid u reformističke puteve.
Kako je neophodno sve reformisaati i pošto su sve reforme povezane i međuzavisne, ja ih ne mogu ovde pobrojati; to će biti posao naredne knjige, možda poslednje. Ovde samo skiciramo veoma šematski puteve demokratske reforme.

Parlamentarna demokratija, ako je neophodna, nije dovoljna. Trebalo bi osmisliti i predložiti moduse participativne demokratije, naročito na lokalnim nivoima. U isto vreme bi bilo korisno podupirati građansko buđenje, koje je i samo nerazdvojno od obnavljanja političkog mišljenja, podjednako kao i od obrazovanja aktivista o velikim problemima. Bilo bi, takođe, korisno i umnožavanje narodnih univerziteta koji bi nudili građanima upoznavanje sa osnovama političkih nauka, sociologije i ekonomije.
Isto tako bi trebalo - u javno-administrativnim poslovima i profesijama koje imaju građansku misiju (lekari, predavači) - usvojiti i prilagoditi datim uslovima jedan oblik neokonfučijanske koncepcije. To bi podrazumevalo promovisanje načina regrutovanja osoba u ovim službama uzimajući u obzir moralne vrednosti kandidata, njihove kapacitete za ''čovekoljublje'' (pažnju za druge), saosećanje, predanost javnoj službi i brigu za pravdu i poštenje.
Obezbedimo jedan novi početak povezujući tri vrste stabala (libertersko, socijalističko i komunističko), dodajući im i ekološko stablo u toj tetralogiji. Ovo očigledno implicira dekompoziciju postojećih struktura - ali i jednu veliku rekompoziciju prema širokoj i otvorenoj formuli - kao doprinos oživljavanju političkog mišljenja.
Naravno, najpre se treba odupreti varvarstvima koja nam dolaze. Ali ''ne'' u tom protivljenju mora da odgoji jasno ''da'' naših težnji. Otpor prema svemu što vodi degradiranju čoveka od strane čoveka, podjarmljivanju, preziru i ponižavanju se pretvara u nastojanja, ne ka najboljem od svih svetova već ka boljem svetu. Ova nada, koje se oduvek rađala iznova tokom istorije, ponovo će se roditi.