Razlika između jeretika i disidenata se uglavnom zanemaruje i to se čini čak i u ozbiljnijim pristupima - reči zvuče magično i na svoj način “pokrivaju” istoriju ideja u celosti. Dovoljno je obratiti pažnju na hrišćanstvo i komunizam u smislu kako su se inkarnirali u istoriji vezani nekim zajedničkim poreklom i još više idejom spasenja i oslobođenja kako ovi pojmovi glase u hrišćanstvu ili komunizmu - koji jesu paralelni ali nisu nikako istovetni. I jedno i drugo je

sistematski i samo je slučaj hteo da se rukopisi pronađu posle toliko vekova - tek 1945. u Nag-Hamadiju u egipatskom pesku. Drugo je još očevidnije – sam Pavle nije uspeo jer je upravo na strogim dogmatskim osnovama gradio Crkvu kao instituciju ne vodeći mnogo računa o poruci propovednika iz Nazareta. Svi jeretici kojih je bilo brzo su se priklanjali dogmi ali onakvoj kakvom je lično formulišu - to je istorija Crkve od sabora do sabora. Ako je dogma istina koja se ne poriče onda su svi jeretici isključivani iz Crkve. To je period dogmom protiv dogme koji nije do danas okončan u hrišćanskoj Crkvi. Oduvek je bilo i jeretika i disidenata ali su pojmovi različiti i ta razlika se tiče suštine. Jeretici brzo ostvaraju krug pobune ali ga brzo i zatvaraju a sa disidentima - tu smo već kod Morena - stvari što je drugačije. Delo E. Morena Autocritique je objašnjenje ove pojave. Iz ličnog iskustva znamo - mislimo na samog mislioca - da je bio jeretik ali je ostao disident koji ne zatvara krug svoje pobune. On istrajava u krilu svojevrsnog filozofskog imanentizma - ne bavi se stvarnošću koju ne doseže ljudski razum. Tu prava njegova sociologija postaje kompleksna i tu je i dijalektička osa njena. Komunizam je prihvatao i živeo kao dogmu i o tome svedoči ali je posle pada Staljingrada 1943. - to je razvijeno kasnije na više mesta a posebno nakon kraja velikog svetskog rata kada se Staljin našao na strani pobednika sa Zapada i taj zapis je važan kao “ključ” za razumevanje jeretika i disidenata - “Počeli smo se - godine 1945. - osećati i kao pobednici i kao gubitnici istovremeno”.
Korak koji deli ikonoduliju od ikonoklastije opisali su mnogi od I. Silonea do A. Kestlera, ali ono što zapisuje E. Moren nakon sovjetske intervencije u Budimpešti - godine 1956. - kada je isključen iz KPF deluje impresivnije od svega. Tu se vidi razlika između jeretika i vernika i disidenta. Pobuna u Budimpešti je bila poraz ideje bilo kojeg vida radničkog “samoupravljanja” i to je bio prelomni trenutak u životu ovog mislioca. Na ulici u centru Pariza bio je isključen iz KPF i zapisi su vredni kao ispovest i kao svedočanstvo. “Osetio sam se usamljen, odbačen, kao vernik koji je pogazio pričešće za večnost dato, bio sam tužno siroče lišeno kosmičkog pričešća koje mi je obezbeđivalo pripadnost ljudskom bratstvu budućnosti jer je - to je bila ustaljena fraza - komunizam bio “mladost čovečanstva”. U očajanju kada niko nije hteo da razgovara s njim E. Moren opisuje trenutnak kada je osetio šta je to disident odnosno onaj koji ne pristaje da krug pobune protiv dogme zameni novom dogmom. Mnogo godina kasnije on pominje “kosmičko pričešće” ali u sasvim drugačijem smislu - svet je u krizi opstanka ali rešenje nije dogma već puna - pa i ekološka - svest o zajedničkoj Zemlji za sve.
Trenutak taj samo formalno liči na trenutak kada je blaženi Avgustin u vrtu u centru Milana osetio “prosvetljenje” ali je razlika ogromna i međaš je i u ličnom životu i u životu društva ljudskog. Ono što je zajedničko jeste duh mistike koja diše iz ovakvih prelomnih trenutaka, ali putevi su drugačiji. To će nam pokazati jedan drugi primer koji je po našem mišljenju nezaobilazan i nalazimo ga u delu Terre-patrie koje govori o disidentskom iskoračenju iz kruga bukvalno shvaćenog filozofskog imanentizma jer se E. Moren ovde predaje nadi koja budi potrebu ljudsku za “blagom vešću”.
Zanemaruje se da je ova ideja poreklom iz starog utopista Š. Furijea koji je pisao da u prirodi i u živom i neživom svetu - uključujući tu i nebeska tela - vlada zakon “strašne privlačnosti tela” bilo da su živa ili neživa - u Morenovom delu Furije je prisutan jer u raspaljenoj uobrazilji starog sanjara nalazi i znake za svoju kompleksnu sociologiju koja podrazumeva ne samo pojave u društvu već i u Vasioni. To delo nosi naslov za mnoge neočekivan kod ovog

“školskoj” sociologiji, ali je Moren na najboljem tragu. Spasenje u zemaljskoj ravni su nudili mnogi kao “religiju bez boga” ali kod E. Morena to ima dublji smisao. Ovde je sve jasnije jer se Morenovo jevanđelje naziva kao blaga vest čoveka koji je gubitnik koji se od smrti ne može ukloniti ali taj gubitnik opstaje i opstati može na jednom “minimumu smisla” koji se traži i nalazi u solidarnosti ljudskoj na Zemlji kojoj preti nestanak. Taj minimum se kod E. Morena pretvara u maksimum ljudske solidarnosti i tu je njegov zaključak jasan - “priznavanje Zemlje kao doma-otadžbine se uliva u religiju mrtvih predaka davno nestalih odnosno uliva se u religiju u smislu izbegavanja onog goreg-najgoreg koje se može obistiniti kao kolektivna katastrofa”. Ta humanistička “mistika” prožima najbolje stranice u delu E. Morena i uvodi ekološku dimenziju u krug socioloških opservacija. Tu se sreće i “sociologija svakodnevnog života” koja ne stoji na gotovim premisama i ideološkim obrascima. Onaj gubitnik iz Korana mora da se uhvati za ideologiju opstanka na Zemlji. Tu nema ni prve ni konačne istine - mistika života je dublja od mistike usamljenika i pojedinaca.
U gotovo svim delima o E. Morenu ovo se zapaža ali nije nigde sasvim razvijeno odnosno, ova ekološka dimenzija njegove sociologije se prosto zanemaruje. Mnogi zanemaruju Morenovo razmatranje pod naslovom koji dosta govori - Sveti Jovan - poslednje vatre jednog kosmičkog rituala. To su najlepše stranice njegovih dnevnika posvećene iz Bretanje u kojoj vrši sociološku anketu s ciljem da se vidi kako se “modernitet” sreće sa drevnim ritualima u Bretanji u savremenoj Francuskoj: rituali se banalizuju u ruralnoj sredini, ali se opaža i to kako se “kosmički ritam” gubi u modernom dobu tehnoloških preokupacija. Tako se iz ovih dnevnika vidi jasno ono što se označava kao “kompleksna sociologija” E. Morena.
Oni koji su se bavili delom E. Morena zapazili su bitne karakteristike te - kako se još označava - integralne sociologije njegove ali su izvori i njegove misli ostali još neizučeni. Noviji pisci su izučili osnovno a i “filozofska osnova” nije dovoljno poznata - iako kod samog E. Morena ima dosta podataka1. Pominjanu ekološku dimenziju dobre sagledava F. Bjanki2 . E. Lemije insistira na “neukrotivosti” a A. A. Abdelmalek raspravlja striktno o “kompleksnoj” sociološkoj metodi mislioca i filozofa3. To srećemo i kod drugih ali izvor u dubljem smislu još nije osvetljen dovoljno4 . Uobičajeno se misli da taj izvor treba tražiti u koordinatama sociologije od O. Konta do E. Dirkejma. Stvari međutim stoje nešto drugačije. U tom smislu su neka dela E. Morena a druga su zanemarivana pa čak i marginalizovana. Umesto toga - ponovimo to još jednom - korišćene su privlačne sintagme kakva je recimo “un pensur sans frontierés” odnosno mislilac bez granica.

U delu E. Morena nema spisa koji bi se mogao označiti kao neka monografija o misliocu Mišelu de Montenju, ali njegovo delo Moderni svet i jevrejsko pitanje podseća na to pri čemu - po našem mišljenju - ne greše mnogo ni oni koji u tom delu vide nešto više od klasične monografije. Veliki mislilac uistinu je beleg koji deli srednji vek i moderno mišljenje rođeno u Renesansi. 
Na svom imanju - po kojem i nosi plemićku titulu - imao je u živopisnom Montenju izvor oko kojeg su se okupljali prijatelji i radoznali sabesednici. Kao mislilac Mišel de Montenj nije bio zarobljen konceptualizmom srednjega veka - on skoro da i ne pominje hrišćanske mislioce već zasipa obiljem citata iz grčkih i latinskih pisaca sa komentarima koji zapravo i čine novinu njegovog dela. U svetu se sve jednako menja “i pliva u večnom haosu” i tu misao Montenj i polaže u svoj “sistem” držeći je jednako pod lupom skepticizma kojim se brani od svakog dogmatizma. Svaki njegov zapis ili “ogled” bukvalno je natopljen skepsom. Čovek nosi u sebi

kraju u kojem obitava. “Kada slon - kaže Montenj - u osvit novoga dana podiže svoju surlu prema suncu čoveku se čini da je to verski ritual”. Ono što se čini čoveku po Montenju nije mera i smisao rituala koji je inače svojstven čoveku jer slonovi ne znaju za boga. Montenjov odgovor se može pronaći u brojnim njegovim ogledima i on kao pristalica kao moralni čin mislioca kome se čak prigovara “moralni rigorizam”. Toga kod Montenja ima ali uz njegovu napomenu - skepticizam i moralni rigorizam su vrednosti po sebi jer to još nije “dovoljna garancija od uvek mogućih iznenađenja koje čoveku može da ponudi razum sam u koji Montenj veruje kao u meru i merilo koji nisu uvek dovoljni. Ta filozofska opreznost kod ovog mislioca nije slučajna jer postoje granice koje čovek može naslućivati ali ne i prekoračiti.
E. Moren poseduje crtu te opreznosti posebno kada pristupa religijskom fenomenu. Po Montenju o smrti ne treba mnogo razmišljati jer postoji misao o smrti ali smrt nije misao. To ne oslobađa čoveka da se “priprema za smrt”. Smrt nije “čovekov diskurs” kaže Montenj, a odgovor čovekov o smrti se može videti kod svakog seljaka - kada smrt dođe ona će nas naučiti kako da se odnosimo prema činjenici te neminovnosti. To je još jedan primer Montenjove opreznosti koja bliska i E. Morenu. Reč koju izriče smrt - ako se tako može reći - nije uvek “reč božja” nego ljudska predstava o tome. U tom smislu i E. Moren se vraća na izvor kod starog moraliste, a za to je imao jake razloge. Kao i M. de Montenj E. Moren je jevrejskog porekla. M. de Montenj je po majci ne samo to bio nego je u vezi s tim imao i dublje iskustvo - i E. Moren je rođen u Solunu 1921. godine od roditelja sefardskih Jevreja, a ime Moren je uzeo kasnije iz romana Andre Malroa. Na rođenju ime mu je bilo Nahum. Jevreji su u Španiji pod kraljicom Izabelom bili pokrštavani odnosno prevođeni u katolicizam, i oni su prema reči španjolskoj - “marani”. Valja obratiti pažnju - a to se uglavnom previđa - da E. Moren piše “jevrej” i Jevrej pri čemu je ovo drugo etnonim. A prvo je - zajednička imenica odnosno pridev kojim se označavaju “marani” i svi koji nose u svom poreklu i duhovnoj delatnosti dvostruki identitet. U “maranima” su se judaizam i hrišćanstvo neutralizovali do mere koja nivelira svaku konfesionalnu isključivost a u prvi plan stavlja univerzalizam. Time je Evropa dobila poseban kov intelektualaca koji se prepoznaje po duhovnoj otvorenosti i toleranciji koja je uistinu prava mera onog tipa humaniteta koji oličava M. de Montenj. “Marani” su nasilno pokrštavani u Španiji - to je bio slučaj konkretno s majkom M. de Montenja koja je “prevedena” u katolicizam.
U tom smislu onaj racionalistički skepticizam je “maranskog porekla”. Time je upravo veliki mislilac obeležio svoj životni vek - 1533-1592. Zanimljiva je još jedna činjenica koju ne možemo zaobići. Montenj je na imanju primao jednog svog omiljenog učenika koji je vrlo mlad umro na njegovim rukama i ostavio i svoj veoma značajni spis. U pismima ga M. de Montenj pominje po imenu Etjen de la Boesi. Kada je mladiću došao katolički sveštenik on je primio katolicizam ali je svešteniku rekao - „Želim da umrem u religiji koju je Mojsije zasadio u Egiptu, koju su oci naši primili u Judeji i koja je tokom vremena iz ruke u ruku doneta u Francusku“. O tom nesrećnom učeniku se mora reći nešto poviše iz više razloga5 .
Sudeći po svemu ona sintagma o E. Morenu kao Montenju “naše planetarne ere” nije slučajna jer - to ukazuju mnogi tumači - on najviše duguje u izvornom smislu upravo misliocu evropske kasne Renesanse S. de Montenju. Ta post-maranska misao se iskazuje i u polemičkim osvrtima Morenovim te u dnevničkim zapisima. Ta misao je po njemu “iskorenjena i polu-ukorenjena” u evropskoj misli a kod E. Morena posebno. Od Servantesa do Spinoze vodi ta linija koju Moren naziva maronskom. U tom smislu valja čitati i njegovo angažovanje u balkanskom konfliktu posebno u Bosni. To se čita često u ključu nerazumevanja ali doslednosti mislioca je jasna6 .
Koliko E. Moren duguje grčkom misliocu Korniliusu Kastoriadisu - posebno u oblasti društvenih nauka - govorili smo u više navrata a posebno u pregovoru za naš prevod Mašta-kritika i sloboda - “Republika”, Beograd 2001.7

Grčki mislilac nije uticao samo na E. Morena već je svojim uticajem obeležio generaciju levičarske misli - nakon inkarnacije te ideje - u staljinizmu sve do pobune u Budimpešti 1956. pa i kasnije - na tom putu povratka imaginaciji su i K. Kastoriadis i E. Moren sa svim onim što ih vezuje - a malo toga ih odvaja. O toj istorijskoj sklerozi evropske levice i socijalističke misli koja je “u ruševinama” obojica mislilaca označavaju čitavo poglavlje u istoriji novije evropske levičarske misli. Stoga je oda koju ovde navodimo uistinu dokumenat jednog takvog razvojnog puta u potrazi za novom levicom na najširem planu - nastala 1992. povodom sedamdesete godišnjice mi ovde ne bismo ponavljali raspravljeno - za odnos između E. Morena i K. Kastoriadisa - navešćemo jedan donedavno nepoznati dokumenat koji je nađen u ostavštini E. Morena. To je Oda “Corneju” koja je potpisana na omalo zagonetan način - Pin(edg)are. Marta meseca 1992. povodom sedamdesete godišnjice rođenja Korniliosa Kastoriadisa E. Moren je objavio ovu odu u kojoj ima drevnih simbola iz istorije Evrope ali i neke želje da se delo ovog velikog Grka u celini prikaže. Kastoriadisa Moren naziva “Kornejem” a simbolika pokriva i život i delo ne samo jednog mislioca nego i veka i sume ideja u njemu -

konkretno političkom smislu. Čovek-ličnost sa osvojenom autonomijom sebe izvlači samo imaginacijom.
Tako treba razumeti ovaj prizvuk klasične-klasičarske ode i nit intelektualne ironije koja se iz ovog zapisa sluti. Otuda oda sledi nit od simbola iz grčke mitologije do Frojda i Marksa u tipično personalističkom promišljanju razvojnih procesa. Svaka grupa koja stiče moć gradi mrežu institucija a religijski sistemi su nastojanja da se grupa koja poseduje moć “upisuje” u ostvarenje sveta o čemu govore religijsko-mitološki simboli čitani u ovakvom ključu. Osnovni smisao je - pokoravanje institucijama je pokoravanje Bogu odnosno izvodi se tako. Religije i mitologije su nastojanje da se moć-vlast legitimizuju višom silom.
O tome govore simboli i signali u ovoj odi grčkom misliocu koja je u izvesnom smislu i njegova stvarna biografija.

Edgar Moren nije svakako prvi mislilac koji je razmišljao o levici i desnici, ali je sa svojom “kompleksnom sociologijom” sigurno među prvima koji je problem sagledao “po dubini”8. Tradicionalna socijalistička misao je odavno “u ruševinama” koje su posledica sloma ruskog modela “komunizma” godine 1989. i ostajanja kod pojma levice koji se podrazumevao u XIX veku. Tu je klasičnu levicu i njen slom lako razumeti tim pre što je ona istrošila svoj ideološki i politički potencijal a bila je problematična i u samom korenu - izvedena je iz judejsko-hrišćanske mesijanske sheme kao snaga koja ima funkciju dovršenja istorije i to konačnog. Agens u toj koncepciji je bio označen kao mesijanski shvaćen proletarijat koji delo oslobođenja ostvaruje kao konačni prelazak iz carstva nužnosti u carstvo slobode. To je već mitologema i o tome E. Moren jasno govori u svojim ogledima-skicama o tom problemu. Iz ogleda koji se upravo tako i zove navešćemo osnovne akcente. Smisao sintagme socijalistička misao je “progresivno bledeo” jer je još K. Marks verovao da je materija “primarna stvarnost univerzuma”.
Danas je - po Morenu - sasvim jasno da je materija “samo jedan aspekt fizičke polimorfne stvarnosti sastavljene od energije, materije i organizacije”. Tu misao E. Moren uobličava na

sposobna da shvati multidimenzionalnost stvarnosti, da prepozna međudejstva, i naknadna i povratna dejstva, da se suoči sa složenošću stvarnosti, a ne da poklekne pred manihejskim ideologijama ili tehnokratskim i drugim sakaćenjima koje negiraju ljudsku kompleksnost”. Isto tako treba napustiti - druga je teza - “lažnu racionalnost” jer “ljudske potrebe nisu samo ekonomskog i tehničkog nego i afektivnog i mitološkog karaktera”. Širi navodi nisu slučajni jer se slične teze sreću široko u brojnim ogledima E. Morena do najnovijih dana9 .
Potrebu za novom socijalističkom mišlju nameću posebno rušenje Hitlerove Imperije i raspad staljinističke imperije 1989. godine.
Još nekoliko teza E. Morena zaslužuje da se pomene jer u njegovoj kompleksnoj sociologiji nema mesta simplifikacijama. “Mimo nelagodnosti u kojoj prema Frojdu svaka civilizacija unutar sebe same seje seme vlastitog uništenja, nova nelagodnost u civilizaciji se produbljuje”. Komično je da se savremeni socijalisti, usled svoje kratkovidosti, traže aggiornamento u socijaldemokratiji iako su svet Evropa i Francuska suočeni sa ogromnim problemima kraja perioda moderne”. Ni institucionalizovano hrišćanstvo ni sovjetski socijalizam nisu ponudili odgovor na složene probleme pred kojima Zemlja danas stoji. Ideološki obrasci i religijski sistemi nisu za zanemarivanje, ali socijalizam mora biti nova Renesansa i u tom smislu pojmu politika treba vratiti njegovu izvornu vrednost i značenje. 
Ove ideje E. Morena se vezuju za ona antropološka otkrića koja čine suštinu učenja Korneliusa Kastoriadisa na čijim premisama se danas vrednuju i nasleđe vekova i nova nada da budućnost a to bi bio novi socijalizam odnosno nova levica kako je vidi ovaj francuski mislilac koji svoju sociologiju permanentno dograđuje. Izvor je Kastorijadis sa svojim učenjem o stvaralačkoj imaginaciji iz koje nastaju institucije i religijski i mitološki sistemi10 .
Koncepcija nove savremene levice proizlazi naravno iz njegove kompleksne sociologije - ali se uobličava godine 2010.11
Videli smo da je još R. Bobio postavio pitanje da li pokret Zelenih i slične organizacije pripadaju levici ili desnici odnosno - čitava mreža takvih pokreta mora naći mesto na levici. To važi i za druge humanističke sisteme i organizacije koje radnika ne uzimaju više u smislu hilijastičko-mesijanskih činilaca kako se mislilo u XIX veku.
Tu se E. Moren konačno primiče problemu koji se svodi na traženje nepoznate u jednačini odnosa rada i kapitala. Prva konstatacija je uistinu najvažnija a tiče se izgubljenog legitimiteta levičarskih - posebno komunističkih partija nakon 1989. - na razvijenom Zapadu. Ni na Istoku nakon sloma ruskog modela komunizma stanje nije drugačije: stvaraju se političke partije koje su kopija onih iz XIX veka i sada se pitanje gde je levica, zaista otvorilo. To su “tranzicijske smetnje na istorijskim vezama u novom veku”. Čak i “nove” komunističke partije koje se javljaju na Istoku nisu imune od toga - one deluju arhaično i nisu nikakav odgovor istorijskoj desnici koja doživljava neku vrstu uspona. I u jednom i drugom nema radnika koji stvara i sve deluje kao da je radnik “otpisan” - tu se uobličava “tetralogija nove levice” E. Morena. Oduvek sam - započinje mislilac svoj manifest - osećao odvratnost prema toj “levici” koja hoće sve da obuhvati jer iz toga se rađa klica totalitarizma i on tako obnavlja ono iz 1956. kada je zajedno sa K. Kastoriadisom konstatovao “patologiju sovjetskog socijalističkog sistema”. Moramo se vratiti temeljnim principima revolucije od 1789. i republikanskoj tradiciji - levica se mora izvoditi iz kompleksne stvarnosti koja nije jednodimenzionalna. U tom smislu “tetralogija” mora obuhvatiti sve pokrete koji se označavaju kao “libertaire”: to se uobičajeno uzima kao mreža anarhističkih pokreta jer tu se neguje tradicija autonomne ličnosti koja stoji na energiji stvaralačke imaginacije, zatim sledi komunistička ideja menjanja sveta, socijalistička nada da se ljudska zajednica može urediti razumno i najzad ekološki pokreti u najširem smislu reči.
Svi ti pokreti su na levici - odnosno moraju biti tamo - jer F. Miteran je izbornom pobedom 1981. zadao udarac i komunističkoj partiji koja je bila inkarnacija levice. Tako se spajaju stari Ž. Prudon sa svojim nemarksističkim socijalizmom i Bakunjin ili Kropotkin. Sve to ipak nije

oslobođenje odvija po regresivnoj skali koja prati XX vek. Nostalgija za onim “iz komunizma” se oseća svuda - ideje levice i levičarskih partija su “u stanju nultog stepena” što se tiče demokratije. Taj proces E. Moren vidi na zanimljiv način - “Komunistička partija je ostala neka patuljasta zvezda, trockistički pokreti ne uspevaju da nađu alternativu, a socijalizam se muči - misli na socijalističku misao u ruševinama - sa starim diskursom koji odavno ne odgovara stvarnosti savremenog sveta”. To nameće potrebu nove levice koja ne uspeva “da nađe radnika i onu levičarski nastrojenu masu” koje je u Evropi bilo. Svi su u potrazi za “modelom društva” ali još nije naznačen Put koji tamo vodi. U tom haosu još jedna opservacija je od značaja - nema partije koja štiti one imigrante “bez papira”, mlade koji u predgrađima traže neko rešenje i ne nalaze ga i umesto partije nude se “rešenja i lekovi” koji to nisu. Nema levičarske partije koja bi smisleno ponudila rešenje ili neki put u tom smislu za politički haos koji se opaža na Zapadu.
Globalizacija je na neki neobičan način izjednačila Istok i Zapad, a problem levice se vidi ili na tradicionalni ili na “moderni” način bez vizije koja bi nudila neki odgovor. I na Istoku i na Zapadu raste mržnja protiv Islama pri čemu se ne razlikuje islam kao religija i islamizam kao nova totalitarna ideologija. “Izrael tretira Palestince kao što su nekada hrišćani tretirali Jevreje”. I tako Italija i Francuska i naravno i Holandija - “zemlje u kojima je slobodna misao cvetala” - postaju ksenofobične. Novi Put koji pominje E. Moren podrazumeva novo stvaranje modernog sveta. Progres se mora povezati s reformama i sa radikalnim “imperativima Revolucije”. “Parlamentarna demokratija koliko bila nužna nije dovoljna”.
Imperativ nove levice da se nađe način da se demokratija učini “participativnom” na svim nivoima društvenog života. To se ne može postići bez “regeneracija političke misli” a taj se proces ne opaža u okvirima tradicionalne levice. Nova levica mora imati viziju sveta a ne samo program u uskom političkom smislu. Posebnu ulogu ima mreža narodnih univerziteta koji bi građane “uvodili u sistem političkih nauka u krug novih socioloških znanja - to je ideja “sociologije svakodnevnog života” - i ekonomskih doktrina. Zaključak je u duhu Morenove misli - “moramo se pripremati za novi početak povezujući tri toka - anarhistički, socijalistički i ekološki”. Drugi zaključak je još jasniji - “najpre se moramo suprotstaviti varvarizmu koji dobija na zamahu i usponu beznačajnosti”. Ovde se lako prepoznaju ideje K. Kastoriadisa. Ova personalistička intonacija doktrine nove levice nije slučajna. Ako joj se nešto može prigovoriti to sigurno nije utopizam jer - po Morenu - utopija poseduje inspirativnu moć koja budi energiju nade. To što se utopije obistinjuju kao totalitarni sistemi - čega je u istoriji previše bilo - ima svoje objašnjenje. Ono se vidi iz kompleksne sociologije ovog mislioca o kojoj je bilo reči. To je objašnjenje sadržano i u ovom novom levičarskom programu - “Degradacija institucija i skleroza levih političkih partija nisu više ono što “hrani” pokrete čovekovog oslobođenja”. Njihovi predstavnici nestaju sa scene ali se opaža nešto još pogubnije”. Ponekad se čini - glasi jedan drugi sud - da ona Francuska za koju smo verovali da je nema i da je potisnuta - da se poslednji put oglasi pod režimom u Višiju - kako izbija ponovo u prvi plan. Jednačina odnosa između rada i kapitala ostaje ne samo jednačina sa jednom nepoznatom već sa više nepoznatih - ali ostaje jednačina koja se mora rešiti u XXI veku. Rešenje se ne mora tražiti u političkoj partiji već u nečem što se kod E. Morena označava kao “pokret”.
Morenova levičarska “tetralogija” nije zatvorena i ne treba je svoditi samo na elemente koje on nabraja u ovom manifestu. Ona je otvorena i stoji na autonomiji ličnosti i stvaralačkoj imaginaciji koju je promovisao zajedno sa K. Kastoriadisom i drugima.

1 U tom pogledu karakteristično je istraživanje koje je ponudio 2010. Nicolas Truong čije je delo ne samo pregled u smislu pominjanog “registra” tema i ideja već i specifieni vademecum posebno u bibliografskom smislu jer nudi bogatu dokumentaciju koja obuhvata i elektronska izdanja na više svetskih jezika.
2 Francoise Bianchi - Le fil des idées - une eco-biographie intellectuelle d’Edgar Morin - Seuil Paris 2001.
3 Emmanuel Lemieux - Edgar Morin l’indiscipliné - Seuil Paris 2002.
4 Ali Ait Abdelmalek - Edgar Morin - sociologue de la com plexité - Apogée Paris 2003. Naravno ovo nije prvo delo u kojem se govori o “kompleksnoj” sociologiji E. Morena.
5 To je E. de la Boesi čije delo Rasprava o dobrovoljnom ropstvu postoji i na našem jeziku u prevodu I. Vojvode - “Filip Višnjić” Beograd 1986. - a ideje ovog mislioca su završile uticaj na Teološko-politički traktat B. de Spinoze. Po rečima P. Larua koji je prvi upotrebio reč socijalizam u Evropi koje udara na “makijavelizam” samog Makijavelija i pristalica totalitarizma do danas. Po E. de la Boesiu ljudi se potečinjavaju dobrovoljno ropstvu kao da im je malo ono potčeinjavanje tiraninu-vladaocu. Delo nesrećnog mladića je impresioniralo Montenja. Još jedna napomena je ovde važna: u beogradskom izdanju Montenjovih Ogleda u lepom prevodu Mile Đorđević izostavljen je Montenjov ogled Ljudožderi do kojeg E. Moren posebno drži. Kanibali, kaže Montenj, jedu mrtve neprijatelje svoje a kolonijalisti iz Evrope su gori od njih. Mi proždiremo druge narode a varvarima nazivamo “ljude drugih civilizacija” ečiju duhovnu kulturu i religiju i ne poznajemo dovoljno. To je ono što M. de Montenj posebno naglašava u tom ogledu koji je ovde izostavljen. Ta crta Montenjovog skepticizma obeležava i delo E. Morena posebno u raspravama o “maranizmu i post-maranizmu” u evropskoj misli.
6 U svom delu Une année Sysiphe - Seuil Paris 1995. - Moren zapisuje o arapsko-hrvatsko-muslimanskom komadanju Bosne i ovakve reči ne svrstavajući ni na koju stranu ali u duhu sopstvene intelektualne doslednosti - “Evo na ruševinama Gvozdene zavese ponovo se stvara nova granica između rimsko-katoličkog Zapada i vizantijskog pravoslavnog Istoka. Žrtve su bosanski muslimani a uskoro će biti i oni s Kosova”. Iz Morenovih predavanja u Sarajevu kao i iz niza dnevniečkih zapisa vidi se da on ima i ovde svoju ideju razvijenu u zapisima o M. de Montenju o post-maranizmu odnosno o nečeem sličnom maranizmu u samoj Bosni u kojoj se to sistematski razgrađuje na najbestijalniji način. To je obeležilo kaže Moren kraj XX veka i kraj jednog milenijuma. Rešenje Moren vidi u “maranizmu” u prvom redu intelektualnom koji podrazumeva ne sudar nego susret i prožimanje kulturnih obrazaca. Iz takvih zapisa koji u njegovim polemiečkim osvrtima dominiraju jasno se vidi kako će se bosanska tragedija odraziti i na najširem evropskom prostoru - Srebrenica je po njemu znak koji dovoljno jasno šalje poruku i opomenu. Na Balkanu su ova upozorenja doečekana kao deo večene “zavere”.
7 Od vremena susreta u časopisu Socijalizam ili varvarstvo mislioci imaju neku vrstu zajedniečke biografije. Tako se osnovne premise antropologije grčkog mislioca ukrštaju sa premisama “kompleksne sociologije” E. Morena. To potvrđuje i angažman od daleke 1956. godine do smrti grčekog mislioca. U središtu procesa razvoja sveta i ljudskih institucija stoji stvaralačka imaginacija odnosno “čovekovo samostvarenje” izvedeno iz psyché koje se dovršava u “vrstu ljudskog razuma”. Iz toga se izvodi i nastanak čoveka i institucija pa i niz religijskih sistema i koncepata bez pomoći “više sile”. Ako imaginacija posustane onda se institucije dogmatizuju i gube u neminovnoj sklerozi koja znači njihov stvarni kraj. Ta ideja je bliska i E. Morenu i na njoj on temelji svoj angažman.
8 Norberto Bobio je u svom delu Destra e sinistra u prevodu srpskom Levica i desnica - “Narodna knjiga” Beograd i CID Podgorica 1997. - ukazao na činjenicu da je ovaj binarni sistem uveliko zastario i da zahteva nove “sadržaje” koje stvarnost nakon 1989. nameće. Još je Ž. Pol Sartr pominjao kako su levica i desnica - koje postoje uvek - “dve prazne kutije” a to jednostavno značei da postoje novi fenomeni koje valja klasifikovati i nekako smestiti u okvire binarnog sistema čiji okvir traje ali u kojem se elementi menjaju i moraju se zameniti novim analizama.
9 Edgar Moren - Socijalistička misao u ruševinama - šta možemo da očekujemo - “Republika” Beograd 2010.
10 U ranijim ogledima smo pominjali kako savremeni hrišćanski mislioci - pravoslavac Jean-Yves Leloup recimo - samo po Kastoriadisovoj intuiciji o imaginaciji objašnjavaju i revoluciju koju su izazvala gnostička jevanđelja nađena u Nag-Hamadiju 1945. I to izriečito navode. Ovde ćemo izostaviti - to će biti tema posebnog dela rasprave - šire navođenje iz dela najvećeg islamologa Mohammeda Arkouna - autoritet u istoriji islama koji je nadahnut odozgo - od Boga - već transcendentalizacija i mitologizacija grupe koja - kao u svim religijama - sebe svesno upisuje u mit o nastanku sveta, a isključeivo je ljudsko delo. Napadan i zabranjivan u arapskom svetu i priznat u evropskim okvirima M. Arkoun svoju osnovnu tezu izvodi neposredno iz K. Kastoriadisa. U poslednjem svom delu ovaj islamolog izriečito naglašava da je taj proces - bitan za sve religije - ništa drugo nego da prvobitni mitski obrazac jedne socijalne grupe moći i vlasti legitimizuje svoju moć i tu navodi zaključak iz Kastoriadisa odnosno iz “imaginarne institucije društva”. Taj proces imaginacije se dvostruko manifestuje - stvaraju se institucije koje vremenom postaju ideološki obrasci i rituali i on nije svojstven samo tradicionalnim društvima već se opaža i u krilu moderne civilizacije. Ova Kastoriadisova institucija je sasvim bliska i E. Morenu koji je na svoj načein “uprošćava” - ako se imaginacija i konkretna političeka stvarnost prožimaju, nova socijalističeka misao bi morala u tome naći polazište u traženju novih puteva nade koju podrazumeva svest o opstanku.
11 U pariskom listu Le Monde maja meseca 2010. godine pojavila se ta koncepcija uobličena kao neka vrsta manifesta za novu levicu u Evropi.