»Raspodela para kojih nema – 2011: između socijalne pravde i ekonomske efikasnosti«, veoma nespretan naslov tribine Centra za demokratiju održane 22. februara. Kako da podelimo nešto ako to ne posedujemo i kakva »ekonomska efikasnost«, valjda neefikasnost. Da nismo efikasni videlo se iz uvodne reči guvernera NBS Dejana Šoškića koji kaže da »bez ozbiljne reindustrijalizacije, proizvodnje razmenjivih dobara i rasta izvoza ne možemo govoriti o privrednom ozdravljenju zemlje« i da je proizvodnja u Srbiji »toliko niska« da su i »niske plate na granici izdržljivosti«. Predsednica ASNS Ranka Savić (sindikat) tvrdi da je dva miliona građana Srbije siromašno, 650.000 ispod granice siromaštva (120.000 dece!) i da je »od početka ekonomske krize« (ne navodi čije) »ugašeno 400.000 radnih mesta«. Savićeva je deprimirajućim podacima dodala da 650.000 radnika neredovno prima platu i da tek 17 odsto poslodavaca redovno plaća svoje robove. Na tribini tupavog naslova obratilo se 29 govornika, mnogi su se propisno nalupali kao, recimo, narodni poslanik Aleksandar Vlahović (»glavni zadatak ekonomske tranzicije je da se stvori efikasan privredni sistem koji će omogućiti rast, razvoj i privlačenje investitora«), govorio je i mlađi Krkobabić, a dosta suvislo zvučao je (»današnje društvo još nije ‘svarilo’ kapitalizam i najveću odgovornost za to snose elite koje nemaju hrabrosti da objasne narodu da se ne može trošiti nezarađeno«) Dušan Korunovski, predstavnik Unije poslodavaca Srbije. Mi bismo da delimo pare koje nemamo, da uredujemo na Kosovu koje takođe nemamo, da se petljamo tamo gde nam nije mesto... Tipično za male zemlje i male narode. Prednjačimo.

Ponovo se oglasio Vuk Drašković. Večiti predsednik bradate partije i bivši šef kabineta Mike Špiljka naciji je poručio da je zadatak SPO »da izazove cunami koji će dovesti do temeljne rekonstrukcije državne strategije i politike«. Epski uvek nadahnut, Vuk je rekao: »Svuda gde malo zagrebete je lopov do lopova. Ti miševi su izgrizli naše snove i ideale«, otkriva Drašković. Da pričamo, Vuče, malo o onim godinama kada je Familija izgladnelim Beograđanima bacala hleb iz kamiona na Trgu Republike i podelama tezgi na beogradskim buvljacima. Samo to, iako ima oho-ho...

Situacija u Libiji »potpuno je suprotna od one kako je predstavljaju mediji«, čuli smo u udarnim vestima »nacionalnog dnevnika« 27. februara. U to niko ne bi trebalo (ne sme!) da sumnja jer tolmak i izveštač je niko drugi do bivši kondukter, bivši maneken i bivši Miloševićev

brka, tako zvani predsednik tako zvane SRJ, Zoran Lilić. Libijski diktator, kolonelo Moamer el-Gadafi (Moamer Abu Minijar el Gadafi) zahvalan je reporteru Zoranu i njegovoj televiziji što će našim gledaocima »verno« preneti stanje u toj afričkoj zemlji u kojoj je, rečeno je, mirno iako su se sukobi svakim danom pojačavali. U vreme pisanja ovog teksta otpočela je i intervencija UN na Libiju pod vođstvom Francuske, a kada Republika bude pred vama (ne vidim ništa dobro!) znaće se valjda i konačna sudba Lilićevog pajtaša. Reporter Nj. E. građanin Zoran glavno je ostavio za gostovanje u ružičastom studiju gde je, valjda verujući svom intimusu, otkrio-preneo diktatorove tvrdnje da su za stanje u Libiji krivi Al Kaida i inostrani mediji, a on je, eto, koristeći prijateljske veze sa
		Nikola Džafo, Pazi, umetnost ne ujeda, galerija O3one

diktatorom obezbedio i ekskluzivni intervju... Čovek koji se za »predsedničkog mandata« nije pačao u svoj posao šatro brine za sudbinu naših radnika i njihovu evakuaciju, pominje ekonomske posledice tamošnjih sukoba (gde je, inače, »mirno«) zbog »evakuacije radnika mnogih kompanija« – gle čuda – »sa prostora bivše Jugoslavije i Balkana«. U njegovoj nekadašnjoj političkoj bazi nisu oduševljeni izletom ovog građanina, jer se tobož meša u posao vladinih nameštenika, posebno što je putovao avionom ljubičasto-žute TV i, naročito, što im je ugovarao intervju sa liderom čija se stolica ljulja. Ispostavilo se da je briga za radnike ipak bila samo izgovor, a nazovi intervju glavna stvar. Ogavno.

Naša zemlja se veoma izvežbala u davanju političkih autogolova. Poslednji gaf sa bečkim hapšenjem Jovana Divjaka, penzionisanog generala Armije BiH očit je primer da vrhuška ne ume da rabota i da nije dorasla zadaćama koje pred njom stoje. Za Dragana Bjelogrlića i družinu (Dodika, Glogovca, Paskaljevića...), reakcije na Palama, izjave u Sarajevu, potom ljigavo izvinjavanje u Beogradu nemam stomak i zbog svega podsećam na izjavu Latinke Perović koja, komentarišući »tzv. strategiju Vlade Srbije o odnosu prema srpskoj dijaspori u zemljama regiona« navodi da je začuđujuće »da Srbija ne priznaje realnost nastalu na prostoru bivše Jugoslavije, gde sada postoje nove suverene države« i pita »zašto je potrebno vraćati se na tačku s koje je počeo onaj strašni rat«.

*

Mart nam politički liči na januar u duhovno-crkvenom smislu, pun je »crvenih slova«. Što se važnijeg, dvanaestog marta tiče, ukupna predstava pokazuje da je ovaj datum mnogima tek prilika da se samoreklamiraju. Vesna Pešić, saborac Zorana Đinđića, priseća se da je na dan premijerovog ubistva prvi put u životu zaplakala nad Srbijom. »Pomislila sam: baš nam se ne da. Zoran je bio naša nada, naša najjača karta, on je bio ta naša Evropa ka kojoj težimo više od dva veka. Verovala sam da smo s njim na domaku našeg sna. Verovala sam u našu budućnost zato što imamo Zorana. Nekim čudom nam se bila osmehnula sreća da na čelo Srbije dođe čovek koga su krasili retka inteligencija, briljantnost i energija. Ne ustežem se da glasno kažem da se ponosim što je premijer Srbije bio nemački doktor filosofije, što smo imali lidera koji je po svom obrazovanju i sposobnostima prevazilazio svoje kolege. A eto, zatekao se baš kod nas, u Srbiji. Činjenica je da u srpskoj istoriji nismo imali državnika koga je krasilo toliko evropejstvo, briljantnost i obrazovanje«. Ali šta smo uzeli od Zorana Đinđića? Malo? Ništa! Zaista je hteo za nas, ali nije mogao – umesto nas. Nismo hteli da se menjamo, odlučili smo se za nemoguće, da menjamo druge, uređujemo svet.

*

Dremljivi srpski poslovođa Mirko Cvetković promovisao je određene mu prepravke u kabinetu. Dušana Mihailovića (da jezičak pretegne) u Parlamentu odglumili su koalicija oko/uz SPS, Liga socijaldemokrata Vojvodine (Nenada Čanka) i Savez vojvođanskih Mađara. Pažnju sam usmerio na Dušana Petrovića, pravnika koji će se brinuti o poljoprivredi, trgovini, šumarstvu i vodoprivredi. Kad je skrajnut u DS poneo se plemićki, ali prvu priliku da umoči prste u pekmez nije propustio. Gledah ga jesenas, poslednjeg dana Sajma knjiga, snimaju ga, priča kao da je Ivo Andrić. Da li bi se prihvatio zdravstva? Možda? Kad je svojevremeno Tito predložio Vladu Šegrta za ministra ovaj se vajkao da je »pleo vrbove korpe«, plašio se da nije sposoban. Da bi ga ubedio Tito mu je rekao da ni on nije učio za maršala. Danas tako nešto nećete čuti, ovi sve znaju. Mali zadrigli smutljivac dobio je odrešene ruke da prisvoji Udružene regione Srbije. Ko neće sleduje mu (pretnje, podmetanja...) ono što je već iskusio predsednik opštine Vršac.

*

Beograd samo katkad pokaže svoju širinu. U Kulturnom centru Grad (ruina pored Brankovog mosta) izdavačka kuća Rende, posle Zagreba i Vukovara, upriličila je (10. marta) beogradsku promociju romana Hotel Zagorje Ivane Simić Bodrožić, mlade spisateljice iz Zagreba. Ivana je rođena u Vukovaru i u toku opsade grada od strane JNA i srpskih paravojnih snaga imala je devet godina. Rat je odveo do Kumrovca, gde je sa majkom i bratom (otac, kome se na Ovčari gubi trag, i dalje se vodi »pod nestale«) šest godina proživela izbeglički život u devet kvadrata. Angažovana knjiga, zapravo, nije ratna. Rat joj je, kaže, samo okvir i pisala je »o normalnosti u nenormalnim uslovima«. U sobici je odrasla, u svetu čekanja da se vrati otac, u svetu sa dve rečenice koje žive negde na nebu – Tata je živ i Dobili smo stan.