Ako je ikad postojala reč koja je opterećenija negativnim konotacijama od anarhizma onda je to nihilizam. Glavni razlog za to možemo potražiti u činjenici da su nam osnovni izvori za savremeno poimanje nihilizma prozna dela ruskih realista XIX veka. Mnogi još uvek pamte citat iz nekadašnje srednjoškolske lektire: »Nihilist... to je od latinskog nihil, ‘ništa’, koliko ja mogu suditi; ta reč označuje čoveka koji ništa ne priznaje« (Turgenjev, I., Očevi i deca, Prosveta, Beograd 1961).
Znatiželjniji čitaju i Černiševskog. Otud i znaju »šta su radili u njegovom Šta da se radi?« Nihilizam odjednom nije više puko negiranje već prilično jasno određen omladinski pokret, prilično prisutna i popularna filozofska tendencija. U vazduhu se oseća njegov revolucionarni potencijal. Od plavih naočara i pleda, preko novog pristupa estetici, kritici i etici, do karakterističnog odgovora terorom na uslove carističke reforme i ugnjetavanje, došlo je vreme za Podzemnu Rusiju.
U predgovoru premijernom izdanju ove knjige (Milano, maj 1882) Petar Lavrov ističe da samo čovek koji je učestvovao i u agitatorskoj i u terorističkoj fazi može čitaocima u inostranstvu da pruži koliko-toliko veran prikaz forme i suštine ruskog revolucionarnog nihilističkog pokreta.
Sergej Stepnjak-Kravčinskij spada u takve retke talente. Sam je bio jedan od najviđenijih i najaktivnijih učesnika ruskog revolucionarnog pokreta, i Podzemnoj Rusiji od toga verovatno nije potrebna jača preporuka. Kada mu je kao emigrantu koji je u domovini ubio šefa tajne policije jedan italijanski časopis pružio priliku da u vidu feljtona dâ omaž jednom burnom periodu svog života i jednoj od najoriginalnijih pojava ne samo u istoriji Rusije već i Evrope, verovatno nije ni slutio koliku će popularnost i broj izdanja na stranim jezicima njegove priče doživeti, od kojih jedna i na srpskom, daleke 1913. godine, sada već pravi raritet.
Valjalo bi i danas, gotovo vek kasnije, ljudima sa ovih područja pružiti priliku da se upoznaju s ovom neobičnom knjigom, da i oni poput mladobosanaca uživaju i nadahnjuju se beleškama Stepnjaka – za jedne opakog teroriste, za druge hrabrog borca za slobodu, čiji redovi odišu iskrenošću i prostodušnošću. Čega sve tu nema – harizmatičnih pojedinaca koji su u stanju da pod oružje stave hiljade tradicionalno nepoverljivih ruskih seljaka, dronjavih milionera koji nikako da izdvoje dvadeset kopejki za popravku pohabanog cilindra jer se pare mogu »iskoristiti i na svrsishodniji način«, krhkih smešljivica koje sa revolverom u džepu i teglicom nitroglicerina u uglu kuhinjske police rukovode najgnusnijim terorističkim akcijama... Pred vama je delić jednog takvog prvorazrednog nihilističkog iskustva. Reč je o dramatičnom bekstvu iz zatvorske bolnice čoveka koji bi dane provodio u šetnji in extremis, a noći u dovršavanju svog projekta o glečerima u Finskoj i uvežbavanju kako da se u što kraćem

vremenskom periodu oslobodi svoje predugačke bolničke haljine, čuljeći uši na svaki zvuk ji podseća na cviljenje violine. Da priču ne bih kvario daljim objašnjavanjima, prepuštam vas Podzemnoj Rusiji i rečima – Petra Kropotkina. »… Jedan od naših iznajmljuje sobu na trećem spratu zgrade preko puta bolnice. Sa njenog prozora ne samo da je bilo moguće videti svih pet stražara, već i dvorište kojim sam šetao. Za davanje signala bila je zadužena violina, koju će naš drug zasvirati kada svi signali budu kopozitivni, prekidajući
		Milan Tepavac-Tarin, Doruèak

muziku svaki put kada bi neki od njih bio nepovoljan. Ovakav način je imao još jednu prednost – neprekidno je ukazivao na pogodno vreme za bekstvo, ostavljajući meni izbor najoptimalnijeg trenutka.
Prvoga dana, kada je sve bilo spremno, a kočija čekala parkirana kod kapije, ja sam bio taj zbog koga su prijatelji doživeli nekoliko neprijatnih trenutaka; zdravstveno stanje mi je bilo pogoršano i osećao sam se toliko slabim da se nisam usudio na pokušaj. Zato nisam ni bio izašao u šetnju, što je neke nateralo da pomisle kako je policija počela da sumnja i uvela mi zabranu izlaska u dvorište.
Ozdravio sam nakon dva dana; bio sam rešen da iskoristim ovu pauzu koju mi je dala bolest.
Sve je bilo spremno: privezao sam cipele, podrezao tu i tamo svoj halat kako bi ga se lakše oslobodio, rečju – sve.
Poveli su me u šetnju. Čim sam zakoračio u dvorište čuo sam zvuk violine. Muzika je trajala pet minuta, ali nisam hteo da iskoristim tu prvu pogodnu priliku, zato što je u početku nadzor uvek instinktivno malo jači. Tek! – violina utihnu: nakon dva minuta ulaze kola natovarena drvima. Violina opet kreće.
Ovaj put odlučujem da iskoristim priliku. Pogledao sam u stražara: išao je svojom uobičajenom putanjom na pet koraka između mene i kapije. Pogledao sam i u njegovo oružje: napunjeno je, znam to. Da li će pucati ili ne? Verovatno ne, pošto će, budući na tako maloj udaljenosti, pre gledati da me ščepa. Opasniji je bio njegov bajonet u slučaju da me na tom očajničkom putu bekstva ne izda snaga. Ali i za to sam bio spreman. Ostanem li u zatvoru, sigurno ću umreti. Sad ili nikad! – rekoh sebi. Uzimam svoj halat: jedan!...
Odjednom violina prestade da svira.
Kad se nisam srušio!
Kroz jednu od uličica prošla je policijska patrola. Trenutak kasnije, violina se opet začu.
Sad je čas!
Stražar stiže do kraja svoje putanje. Hvatam svoj halat: jedan, dva, tri. Halat je svučen i brzinom strele hitam ja ka izlazu. Vrisak i krici stražara iza mojih leđa. Kao što sam i predvideo, krenuo je da me uhvati umesto da požuri prema kapiji i preseče mi put, čime mi je dao par koraka prednosti. Ipak, toliko sam bio iscrpljen da su naši, koji su sa zebnjom u srcu odozgo posmatrali tu mahnitu trku, kazivali kako je stražar bio na tri koraka od mene i da samo što me nije bocnuo bajonetom koji je bio metnuo preda se. Ništa od toga nisam vam ja video. Čuo sam samo njegove neartikulisane krike, ali i vrisak radnika koji su istovarivali drva u dnu dvorišta.
Stižem do kapije gde ugledam neka kola, ali u prvi mah me obuze sumnja – jesu li to naši, pošto u oficiru koji je sedeo u njima nisam mogao da prepoznam svog prijatelja. Udarim ja dlanom o dlan kako bih ga naterao da se okrene, na veliko čuđenje prijatelja koji su posmatrali tu scenu i ovaj potez shvatili kao izliv radosti! Oficir se okreće, ja ga prepoznajem i već sledećeg trenutka eto mene u kolima. Konji pojuriše kao vetar, a ja na svojim plećima osetih nikolajevski vojnički šinjel, koji je moj prijatelj pripremio zajedno sa oficirskom šapkom.
U bolnici je potom, kako čujem, nastao veliki lom. Stražarski oficir je sa celokupnom stražom pohitao na vrisak mog stražara i, saznavši o čemu je reč, naposletku počeo da gubi glavu, čupa sebi kosu i ponavlja:
Gotov sam, gotov! Trčite, hvatajte ga, hvatajte!
Međutim, nije bio u stanju da izda ni najobičniju naredbu. Jedan od naših, signalista – isti onaj koji je svirao na violini, pohitao je dole i, prišavši oficiru, pridružio mu se u jadikovanju nad sudbinom, pitajući: Šta se desilo? Ko je pobegao? Kako? Kada? Gde? itd., dok je oficir, van sebe od očajanja, odgovarao na njegova pitanja i tako traćio dragoceno vreme.
Jedna starica dade užasan savet.
– Ih! – kazala je – Ta oni će vam krenuti zaobilaznim putem i izaći na Nevski. Jasno k’o dan! Vadite konje iz konke* (kod bolničke kapije je stajala jedna) i presecite im put. Ma prosto k’o pasulj!
Upravo smo tim putem i išli. Sreća naša te niko nije poslušao savet matore oštrokonđe.«