Početna stana
 
 
 
   

Srđa Popović (1)

Sve je bila sizifovska borba

O Srđi Popoviću, poznatom i uglednom beogradskom advokatu, londonski The Times je još 1976. pisao: »Popović je žigosan u Jugoslaviji, jer je jedan od hrabrih ljudi koji brane progonjene zbog njihovih uverenja... Duga je lista onih koje je zastupao: Mihajlo Mihajlov, Leonid Šejka, Peđa Ristić, Dragoljub Mićunović, Mihajlo Marković, Nebojša Popov, Dušan Makavejev, porodica Đinđić, Mića Popović, Kosta Čavoški, Dobrica Ćosić, Vuk Drašković, Vojislav Šešelj, Dobrosav Paraga, Željko Ražnatović, Franjo Tuđman, Vladimir Šeks, Andrija Artuković...« »Da ponovo biram, sigurno bih izabrao isto. Naravno, svaki posao nosi zamor i mnogo puta sam pomislio: ajde, samo još ovo i više neću! Onda se pojavi nešto izazovno i ne mogu da odolim. Tako sam se dovukao dovde, posle pola veka bavljenja advokaturom. Uvek mi je bila neprijatna pomisao da ja budem taj koji će staviti ključ u bravu kancelariji u kojoj je počeo moj otac, 1931. Sad je ćerka diplomirala i milo mi je što se ona odlučila da preuzme kormilo, tako da ću ja ostati u savetodavnoj funkciji.«

Politička delinkvencija

Slučajno sam se opredelio za advokaturu: rano sam se oženio, bio sam bez posla, pa ajde, ovo mi je sigurno, za neki dan, neku godinu... Moj otac je imao pomalo romantično shvatanje da je advokat najpotrebniji onima koji imaju najviše neprijatelja, a obično su to politički zatvorenici. Protiv njih su i mediji, i država, i sud, i tužilac, nekad i porodica. – Šta ti je to trebalo!? Pre rata branio je komuniste, posle rata dečurliju koja se nazvala Beli orlovi (režim ih je ozbiljno shvatao), pa informbirovce... Kad imate takve klijente oni vas specijalizuju. Jedan drugom preporučuju: idi kod onog, on će pošteno da te brani, neće te prodati! Imao je probleme sa zdravljem; svoj prvi slučaj dobio sam tako što je rekao: ako hoćete moj sin će vas braniti, ja ću da nadgledam, u sud ići neću! Taj prvi klijent bio je arhitekta Peđa Ristić, zvani Peđa Isus, s njim je bio i slikar Leonid Šejka. Pokrenuli su neki časopis i hteli da osnuju stranku, 1965. godine. U stranku je pokušavao da ih organizuje Miša Mihajlov. Imali su sreće jer je ubrzo eksplodirala afera s Rankovićem; kad je on oslobođen optužbe u istom potezu Tito je abolirao i tu grupu. Bila su još dvojica u Zagrebu, Zemko i Ivin. Miša je čitao Ustav, u to vreme mrtvo slovo na papiru, jer on se piše da se deponuje u UN, a ne da se primenjuje. On ga je tačno pročitao: osnivanje stranaka je bilo moguće po Ustavu. Sličan slučaj imao sam i kasnije, kada su Milan Nikolić, Pavle Imširević i Jelka Kljajić maštali o nekoj partiji. U vreme kad je donet krivični zakon po kojem im je suđeno, 1951, postojale su Demokratska stranka i Republikanska stranka. Titu je bilo važno da prema zapadu drži privid, da ovde nije isto kao u zemljama narodnih demokratija. Naravno, onemogućen im je faktički rad: represijom su ih zastrašili i nestali su sa političke scene. Niko se nije usuđivao da osniva stranku, ali formalno pravno jeste bilo dozvoljeno. Tek u Ustavu 1974. nedvosmisleno je rečeno da ne mogu da se osnivaju političke partije. Mihajlov je bio ozbiljan opozicionar, pravi đilasovac. Onda je došao u kontakt sa sovjetskim disidentima, pisao je tekstove, donosio Okudžavine pesme... Ozbiljno je odrobijao svoje disidentstvo. I svi ovi oko njega bili su zanesenjaci. Tako da je to bio moj prvi kontakt s tom tzv. političkom delinkvencijom. Neposredno posle usledili su događaji iz 1968.

Moralna pobuna

Vesna Pešić, moja tadašnja supruga, radila je u Institutu društvenih nauka, u ulici Narodnog fronta, sa prozora je videla da se nešto krupno događa na Novom Beogradu. Javi mi telefonom i odemo tamo. To je bilo pravo čudo za zemlju u kojoj se nikad ništa nije događalo. Ja to zovem veselom pobunom: bili su mi simpatični ti buntovni mladi ljudi, a to je i vreme velikog uticaja hipi pokreta. Niko od njih nije se plašio; možda je među profesorima bilo nekog straha, da ne izgube pozicije na Univerzitetu, za mlade je to bilo super zezanje. U velikoj masi je uvek sigurnije i lakše je biti hrabar. Mićuna sretnem u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja, kažem: šalji mi ove koji su tučeni, da prikupimo podatke! – Ti si, bre, mastiljavko, kaže, eee, na šta ti misliš! Eto, revolucija je pukla i ostali smo bez tih podataka.
Suđenja šezdesetosmašima su, po ondašnjim merilima, prilično rađena u rukavicama. Malo ko od njih je tučen u policiji, što do tada i nije bio slučaj. Odmah su im dozvoljavali advokate, kazne su bile relativno blage. Bilo je ogromno interesovanje za suđenja, pre svega studentske javnosti – počne suđenje, odmah štrajkuje 10 fakulteta. Režim je lukavo postupao: nije želeo da uđe u frontalan sukob i da radikalizuje studente. I ne samo studente. Politički, ’68. je bila prilično difuzna, neartikulisana. Svega je tu bilo, od ultralevičara do monarhista, ali jedna stvar je svima bila zajednička – moralna pobuna. Taj pokret je za posledicu imao veliko buđenje, naročito u kulturi. Odjedanput su se pojavile hrabre predstave i filmovi, angažovana književnost, izdavaštvo se oslobađalo autocenzure i cenzure, čak i
novinarstvo. Iako je sam pokret do 1975. potpuno ugušen, taj duh više nije mogao da se suzbije i vrati u bocu. Ljudi su se prepoznavali, i ti afiniteti ostali su do dana današnjeg. Unutar pokreta razvila se jaka solidarnost. Recimo, ako se zabrani izložba svi se uzbude, ne samo slikari. Odmah imate saveznike. Nekom se sudi, 200 ljudi dođe na suđenje. Stvorio se jedan duh koji je preživeo svoj politički poraz. Kao kad deo publike utrči na teren: ne možete ih izbaciti, ma koliko ih jurili, a ne možete da primenite ni veliku silu jer ostali gledaju. Vladu Mijanovića branio sam od optužbe za izdavanje jednog lista, Frontisterion se zvao, izašao je samo jedan broj, i jednog nevinog
 
Milan Tepavac-Tarin, Tri eksperta
pamfleta Širi dalje. Uhapšen je po komandnoj odgovornosti, bio je predsednik fakultetskog odbora koji je stupio u štrajk solidarišući se sa štrajkom rudara u Kaknju. Odmah po njegovom hapšenju započeo je štrajk, praktično ceo Univerzitet je bio na nogama. Imali su svoje medije, Student i Vidike, tako da je to oprezno gušeno. Nisu smeli da stvore front prema sebi nekom radikalnom politikom, nego se išlo kroz Univerzitetski odbor SKJ – ako može to nekako iznutra da se buši. Vladi Mijanoviću je bio obustavljen postupak, bio je pozvan da razduži stvari i ide kući. A onda je, u poslednjem trenutku, sve stopirano. Zašto?! Iz Gradskog komiteta je javljeno da su uspeli da prekinu štrajk na Filozofskom fakultetu i da se on vrati u zatvor. Bilo je to fino hendlovanje, politički promišljeno, ali publika je već bila istrčala na stadion.
Tada je stvorena jedna tanka opozicija iz koje su kasnije nastala sve naše stranke. Pokret ’68. u javnosti su obeležili profesori (išlo se se kod Mihaila i Ljube), sasvim nepravedno. Oni su pokušavali da ga isključivo politički definišu, u svom ključu, iako to nije bio stav većine. Sa tom idejom: mladi Marks, ortodoksni socijalizam... Zaboravilo se da je bilo onolikog pozivanja na program SKJ, klasike socijalističke misli i kongrese samoupravljača. Režimu je možda najopasnija bila ta kritika sleva, ostale je mogao da proglasi za kontrarevoluciju i pohapsi. S druge strane, bila je prilično sholastička razlika – oni su izdali sopstveni program, pa ćemo ga mi od sada zastupati, jer mi smo pravi nosioci ideje! O čemu se radi shvatio sam kad sam izbačene profesore zastupao pred Vrhovnim sudom, 1974. U njihovo ime kod mene je došao Mihailo Marković, da se dogovorimo kako ćemo to da branimo. U zakonu, po kojem je trebalo da budi izbačeni, stajala je jedna odredba po kojoj oni koji štete opštim društvenim interesima, načinom na koji rade svoj posao, mogu biti suspendovani iz nastave. Mihailo sedi, kažem da mislim da je ovo put: opštedruštvena korist je bezobalan pojam, ne postoji objektivna društvena korist! Valjda se to što je dobro za društvo definiše tek u nekom demokratskom sučeljavanju mišljenja. Svako iznosi svoje mišljenje o tome, a ono što pobedi je legitimni društveni interes. – A, ne, kaže on. Postoji objektivni društveni interes! – Pa, je l’ vi znate šta je objektivni društveni interes, a država koja vas goni to ne zna? – Tako je, kaže on. – Pa, onda samo nedostaju puške, pa da taj svoj interes uterate isto kao što su to oni učinili! Tada sam shvatio da je velika razlika između njegovog stava i nečeg što je postojalo kod većine učesnika. Oni su te profesore obožavali i sledili, i imali demokratskije mišljenje o osnovnim pitanjima društva i politike. Mihailo je verovao u svoju dogmu i smatrao je neupitnom. Svakog ko se nije slagao s njim smatrao je saboterom, nekim ko smeta. Često sam odlazio na skupove marksista, imali su jednu nezgodnu osobinu: smatrali su da su u posedu apsolutne istine i da sve mogu da objasne marksizmom, baš sve. Kad započnem polemiku s nekim od tih zagriženih, i kad on dođe u škripac, obično kaže: znaš šta, to je tvoje buržoasko poreklo – društveno biće oblikuje društvenu svest! – Pa šta onda da radim, ne vredi da pričam?!

Sloboda izražavanja i sloboda udruživanja

Na suđenju trockističkoj grupi, 1971, zastupao sam Milana Nikolića, jednog od optuženih. On, Jelka Imširević i suprug Pavluško, optuženi su za kontrarevoluciju i pokušaj osnivanja političke partije. Samo po sebi osnivanje stranke nije kažnjiva delatnost, jedino njen program može da bude problematičan, čak i kažnjiv. Počnem da analiziram njihov program i zaključim da svi njegovi delovi već postoje u partijskim dokumentima i programima, zaključcima kongresa samoupravljača. Nema tu ničeg subverzivnog, jedino postoji putativno krivično delo, tj. kad vi smatrate da vršite krivično delo, a nemoguće ga je na taj način izvršiti. Kao kad hoću da vas ubijem iz dečjeg pištolja, pa je to pokušaj ubistva. Kažem: u ovoj sudnici jedino tužilac i Nikolić misle da je on radio nešto nedozvoljeno! – Ti mene predstavi kao budalu! Ozbiljno se naljutio. Program su mu našli ispod mašine za veš; bilo je tu nečeg kao u filmovima Vudija Alena, ali oni su sebe doživljavali strahovito ozbiljno. Nisu ih osudili zbog osnivanja te partije već zbog neprijateljske propagande. S obzirom na to kako je suđenje ambiciozno započelo dobili su niske kazne. Ako baš ništa ne nađu, dobiješ godinu dana.
Suđenja šezdesetosmašima bila su veoma edukativna. Mladi ljudi su dolazili u sudnice, njihovi listovi su to prenosili, a ja sam se ponašao kao da živim u pravnoj državi. Nikad pre nije se govorilo o slobodi štampe; čemu ta vrsta slobode, kakva je odgovornost štampe i kakav je njen odnos sa vlastima. U zakonu o štampi tada se govorilo da je novinar društveno-politički radnik, a to znači da vam je zadatak da budete na partijskoj liniji. Pa, nije to zadatak štampe već nešto drugo! Tako smo, kroz sva ta suđenja, raspravljali o osnovnim pojmovima demokratije: slobodi izražavanja i slobodi udruživanja. Bila je to prilika da mladi ljudi prvi put čuju šta je to uopšte. Domen ljudskih prava je odjedanput postao neki seminar o ljudskim pravima koji se održava u sudnicama – čista edukacija.

Peticionaštvo

Posle Titove smrti osetilo se da taj sistem ne može dugo da traje. Recimo, suđenje »šestorici« je puklo, čime je režim sebi naneo veliku štetu. Imao sam mnogo klijenata, ne samo šezdesetosmaša, koji su odgovarali za krivično delo neprijateljske propagande za koje, praktično, nije bilo odbrane. Tako formulisano može da se rasteže koliko god hoćete. U Ustavu sam pronašao mogućnost za peticije; one postoje u svim ustavima ali se u normalnom svetu retko koriste. Peticija je jedno od prvih ljudskih prava, da se monarhu požališ na nepravdu. Pisao sam peticiju za ukidanje krivičnog dela neprijateljske propagande, i obrazložio kako sam najbolje umeo, pravno i politički. Skupili smo potpise i to predali, vlasti su odmah skočile i proglasile nas peticionašima. Posle je bilo još nekoliko peticija, u kojima nismo tražili neke usluge, bile su zakonodavne. Sve više ljudi se potpisivalo na njima, ne samo studenti. Počele su da se pridružuju javne ličnosti, književnici, slikari... Polako se to pretvaralo u pokret. Pošto je političko organizovanje bilo strogo zabranjeno, shvatili smo da tim ad hoc organizovanjem, od jednog do drugog pitanja, stvarate platformu od ljudi koji su očito povezani. Čak smo pazili da isti ljudi ne potpisuju svaku peticiju, da se vlast ne uplaši da smo mi sad neka ilegalna organizacija. Ali, oni su to prepoznali kao opoziciono organizovanje, što realno i jeste bilo. Poslednja peticija koju smo podneli bila je za dopunu člana 254 Ustava: svim građanima garantovao je jednakost pred zakonom, bez obzira na polnu, rasnu i nacionalnu pripadnost. Bio je prepisan iz povelje UN, ali sa izbačenom rečenicom: »I bez obzira na političko opredeljenje«. To im je bilo suvišno, mi smo tražili da se vrati i unese u Ustav jer se bez te garancije uspostavlja monopol jedne partije. Ljudska prava bila su definisana i nabrojana u Ustavu, ali da ne mogu biti protivna interesima radničke klase. U sledećem članu se kaže da je SKJ taj koji definiše interese radničke klase. To znači da si ti sva ljudska prava garantovao i dozvolio, a onda si na toj posudi izbušio rupu kroz koju sve iscuri – može samo ono što SKJ smatra da može, sve drugo je zabranjeno! Tako da je to sve bila jedna sizifovska borba, ali smatram da je ona imala svrhu: kada dođe trenutak da režim implodira, mi imamo neku platformu, kompleks ideja od kojih može da se krene. Da ne krećemo sa ledine – šta ćemo sad? Kad hoćete pravnu državu, zna se šta je to! Druga je stvar što nisi mogao da je imaš jer je oni nisu dali. Ajde da se mi dogovorimo šta bi to bilo, šta su temelji.
Smatram da je 1968. porodila čitavu opoziciju: i nacionalističku, i levu marksističku, i jednu građansku. S tim što stalno moram to da ističem, i time hvalim građanski element u toj opoziciji: mi smo jedini bili aktivni, ostali su se krili i pridruživali režimu. Jedino smo mi nešto potezali. Pa, kakve su samo muke bile da se dobije potpis od Dobrice Ćosića! Sretnem ga u Lole Ribara ulici, kažem da pišemo peticiju, baš oko tog člana 254 Ustava – hoće i on da potpiše. Pa, ajte, hoćete da svratite u kancelariju? – Ne mogu sad, žurim! Popodne mu pošaljem Vladu Mijanovića, vraća se posle dva sata. Kaže: sve vreme mi je objašnjavao zašto to nije dobro i zašto ne treba da potpiše! Ja sam malo nezgodan, nazovem ga: šta bi, Dobrice? Obećaste, pa ništa?! – Objasniću vam, objasniću!... Sad idem na večeru, izvinite, žurim! – Gde idete, doći ću tamo?! On, zapanjen mojim bezobrazlukom. Nađem ga, počne da mi objašnjava zašto to nije dobro: to će da se shvati ovako, onako!... Priča li priča, ja reč ne progovaram. Ne može da stane jer shvata da nije dovoljno ubedljiv. Na kraju, kaže: ako vi insistirate, ja mogu da potpišem? – Insistiram! Besno je zgrabio papir i potpisao se. Naravno, kasnije se hvalio tom peticijom.
  Ljubiša Stavrić
– nastaviće se –
 
Međunarodna studentska radionica »Lead the way«
1-31.03.2011.
Danas

 
 
 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2011