Pred čitaocima je istorija mnogostrukosti i složenosti umetnosti u Srbiji dvadesetog veka, intrigantnog, dramatičnog, krvavog i uživalačkog, veka koji predstavlja iskorak i ka ljudskim pravima i ka političkom totalitarizmu. Ovako opisan kontekst minulog veka čiji početak i kraj autori knjige problematizuju s obzirom na činjenicu da je u nekim delovima bivše i sadašnje države zbog različitih geopolitičkih i kulturnih uticaja taj vek počinjao ili se završavao za neke ranije, za druge kasnije, postavio je pred učesnike projekta zavidne zahteve u pogledu kontekstualizacije različitih umetničkih praksi u oblasti slikarstva, skulpture, pozorišta, arhitekture, filma, muzike, performansa i fotografije.
Kada je reč o podnaslovu knjige – Radikalne umetničke prakse (1913–2008), autori studija istražuju šta je to avangardno, odstupajuće, radikalno i ekscesno u odnosu na modernost i modernizam u navedenim oblastima umetnosti. Pojam avangardnosti za njih nije autonomni ekscesni fenomen nego mnoštvo kulturalnih praksi uslovljenih svim onim složenim, često kontradiktornim pojavama koje su iznedrile modernost u nacionalnim okvirima pre Drugog svetskog rata, na kraju hladnog rata, sve do »entropijskog perioda« postsocijalizma. Radikalne umetničke prakse u Srbiji ne posmatraju se odvojeno nego uvek u sazvežđu zemalja sa kojima je bila u zajedničkoj državi koja nije uvek bila samo Jugoslavija. Upravo ovakav prilaz ovu knjigu čini jedinstvenom i kompleksnom, zbog čega se razlikuje od svih istorija umetnosti u Srbiji koje smo do sada znali.
Velika tema ove knjige je istraživanje odnosa avangardi, neoavangardi, konceptualne umetnosti i postmoderne 1980-ih godina i ideologija realnog ili samoupravnog socijalizma. Tako se otkrivaju brojne kontradikcije i paradoksi koji pokazuju kako su brojna umetnička dela i institucije istovremeno bila domeni slobodnog istraživanja i odstupanja od dominantnog kulturnog modela, ali su i nadzirana budnim političkim okom, tako da su institucionalno podržavana, ali i zabranjivana. Nažalost, nisu svi autori studija podjednako iskoristili priliku da plastičnije ukažu na pritiske i zabrane, ali i otpore umetnika da se povinuju partijskom diktatu koji je bio posebno surov u obračunu sa »crnim talasom«, što je dovelo do svojevrsnog kulturnog diskontinuiteta i ubijanja kritičke misli čije se posledice osećaju i danas.
Uprkos primedbi da se nekim kontradikcijama, na kojima se u projektu insistira, prišlo nedovoljno plastično i angažovano, knjiga Istorija umetnosti u Srbiji – XX vek – Radikalne umetničke prakse je veliko delo modernog i kod nas do sada neprimenjenog pristupa. Na bezmalo hiljadu strana i sa nekoliko hiljada fotografija i enciklopedijskog formata, ova knjiga je sabrala radikalne umetničke prakse od kojih su mnoge bile potpuno nepoznate, i to u periodu od 1913. do 2008. godine. Ovo delo je deo trilogije koja će biti kompletirana objavljivanjem još dveju knjiga: Realizmi i modernizmi oko hladnog rata (1939–1989) i Moderna i modernizam (1878–1941).
Rukovodilac ovog izuzetnog poduhvata i autor više studija je prof. dr Miško Šuvaković. Saradnici su Nevena Daković (film), dr Aleksandar Ignjatović (arhitektura), dr Ana Vujanović (izvođačke umetnosti), dr Vesna Mikić i mr Jelena Novak (muzika). Posebne studije pisali su dr Ješa Denegri, dr Nikola Dedić, mr Irena Šantevska, mr Bojana Đorđeva i mr Ivana Nenić. Izdavač je Orion art Beograd, uz podršku Katedre za muzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Za dizajn i opremu ove veoma lepe knjige zaslužna je Dušica Knežević.