O ovom polihistoru znamo poprilično jer njega nijedna bolja enciklopedija ne zaobilazi. Obeležio je svoj XVII vek ali je doba humanista zaljubljenih u drevne hronike utisnulo pečat delu njegovom. Istaknuti agens regni u Beču ostavio je za sobom De aris et focis Illyorum – delo značajno za čitanje povesnice južnoslovenskih naroda koje su znameniti stematografi koristili i među Srbima i među Hrvatima. Nad ostacima davno nestalih država on je – tako Krleža kaže – zaista »plakao nad hrvatskim ruševinama kao bečki entuzijast«. Znamo i detalj o tome kako su mu oduzeli imanje Sćitarjevo moćni plemići osokoljeni sa Kaptola – umro je u bedi u Beču. Njegovo delo Croatia rediviva čitali su različito, i čitaju ga tako sve do najnovijeg vremena, a tragovi uticaja govore o učenom J. Valvazoru – kod koga je boravio – ili o ilirizmu Ljudevita Gaja kojem je bio inspiracija. U susretu sa srpskom istorijom on nije krio svoje emocije – na početku svog dela o Srbiji on to jasno kaže – »Prihvatite, junaci sirbski, ‘Otkrivenu Serbiju’ otadžbinu i glavare vaše kao u ogledalu, da ne kažem ponovo oživele. Sećanju na njih i vi se posvetite, a potomstvu vašem preporučite da i ono treba da mu se posveti«. Taj rodoljubivi zov važi za sve južnoslovenske narode čije vladare on veliča i idealizovano slika mešajući podatke iz hronika sa svojom neposustalom maštom – njegovi Nemanjići nisu, naravno, istorija u današnjem smislu reči, ali su znak divljenja za veliko doba srpskih katedrala koje vekovima stoje. Vitezović hronike čita u latinskom prevodu i koristi osim njih i izvore koji ni danas nisu izgubili vrednost, kakav je slučaj sa Pariskim korpusom Dikanža koji ni danas ozbiljni vizantolozi ne smatraju zastarelim. Vreme kada je Vitezović stvarao poklapa se s vremenom zanimanja za istoriju Srbije koje su najbolje predstavljali Isajija Đaković i potonji karlovački mitropoliti – za doba nakon velike seobe 1690. pod Čarnojevićem i buđenja zanimanja za najstariju povesnicu Srba.
O metodologiji Pavla Ritera Vitezovića ipak treba reći makar nekoliko važnih napomena – takve napomene u knjizi imamo i u aparaturi.
Njega kao čoveka svoga doba u prvom redu zanima zajedničko poreklo naroda, potom budućnost koja bi se mogla graditi na temelju tog porekla. U tom smislu on najširi prostor Ilirikuma uzima kao celinu no – to je važno znati – ne uspeva da nađe ono na šta smo navikli u modernoj istoriografiji. Zabavljen hronikom on meša kralja Milutina i kralja Dragutina, recimo, a neke Nemanjiće i ne pominje niti im pridaje poseban značaj – recimo sv. Save nema u ovim tipično stematografski građenim slikama iz drevne istorije. Bez obzira na to, njegovo delo je bilo – i u suštini ostaje to i danas – jedno otkrivanje Srbije i ponuđeno uglavnom mutno ogledalo njene istorije. U kazivanju, međutim, ima zaista upečatljivih slika o događajima za koje i danas postoji interesovanje. On ne zna sve detalje o devojčici Simonidi, nesrećnoj kraljici našoj, ali veoma sugestivno slika sav užas koji je ova kraljica preživela kao osmogodišnje dete s kojim se trgovalo u okviru političkog braka. Isto tako sjajno deluju i nisu bez svežine i Vitezovićeva kazivanja drevne legende – iz 1018. godine – koja se plete oko kralja Vladimira i Kosare. Uglavnom, Vitezović hronike uzima doslovno ali najčudnija je njegova metoda etimologijâ – puna naivnosti i proizvoljnosti koje danas deluju i smešno – on po metodi svoje etimologije izvodi ime Srbin od »svrab za vlašću«. U toj etimologiji ne raspoznaje se koren reči, pa se toponimi mešaju i Vitezovićevo kazivanje postaje usiljeno. To ne umanjuje zanimanje za ovo delo koje je slika doba evropskih humanista iz XVII veka – na koje se naslanjao. Nije ipak teško odvojiti sve to – posebno zahvaljujući solidnim napomenama prevodioca – i naći ono »zrnce« istine koje iz ovog dela i danas sjaji. Naravno, Vitezovićevo delo nema veliku istoriografsku vrednost – što je davno zapaženo – ali ima nesumnjivu kulturnu i kulturološku vrednost kao spomenik vezan za istoriju civilizacije južnoslovenskih naroda, a posebno Srba i Hrvata. Vitezović ne krije svoje divljenje kada govori o Srbima – »narod ovaj voli slobodu iznad svega«. Posebne pohvale zaslužuje prevodilac koji je našao rešenja smela i savremena jer u naslovu samom »sadržani su poklič i klanjanje, trijumf i divljenje i željeni ishod«. U tome je Vitezović uspeo – da »ilustruje« često naivno ono čemu je bio odan. On je svoje delo započeo 1690. kada seobe postaju sudbina jednog naroda – odslikava se kod Vitezovića vreme pada Smedereva 1459, samo šest godina nakon pada Carigrada. Vitezović ima još jednu vrlinu – imao je sluha za »tok vremena« koji odnosi narode i države. Sve naivnosti mu se u tom smislu lako mogu oprostiti – ili barem razumeti.
Događaj je kada se jedno tri stotine godina staro ogledalo ovako predstavi kako je to učinio izdavač.