Knjiga Vaclava Klausa, Evropa i EU – pogled političara i pogled ekonomiste, promovisana u januaru u Beogradu u prisustvu autora, došla je u vreme prilagođavanja srpskog društva i države procesima kroz koje je svojevremeno prolazila Češka Republika, čiji je Klaus bio predsednik u dva mandata, procesima prijema u članstvo Evropske unije prožetim dilemama između oduševljenja i sumnji. Knjigu je upriličio srpski izdavač od članaka, predavanja, referata, govora na otvaranjima konferencija, simpozijuma i sl. Predstavlja skup od pedeset tri priloga u pet poglavlja od kojih su prva tri preuzeta od češkog izdavača, a četvrto i peto su u izboru srpskog prevodioca, poglavlja u kojima se govori o raspadu Jugoslavije, intervenciji NATO-a, čiji je i Češka punopravni član, o priznavanju Kosova od strane Češke Republike. Poglavlja koja je u zbirku uvrstio srpski priređivač i zaokružio srpsko izdanje u celinu, dajući mu i ekskluzivan naslov Evropa i EU, posredno sugerišu srpskom čitalaštvu razliku – ima Evrope i izvan EU (naslov originala je Evropa pohledem politika, pohledem ekonoma).
Svestan važnosti pristupanja Češke Republike Evropskoj uniji (i posebno NATO-u, o čemu Klaus iznosi i detaljan recionel prednosti za nacionalnu bezbednost male države u središtu kontinenta) izražava i brojne sumnje u EU (posebno oko pristupanja monetarnoj zoni evra) koje ga svrstavaju u okvire teorije novog konzervativizma, što je i navelo da mu se prilepljuju etikete možda i površno i neutemeljeno. »Euroskeptik«, etiketa koja je Klausu pridodata, kao i svako etiketiranje može da označi površnost, izvlačenje iz konteksta, jednostrano uterivanje u matrice percepcije onoga koji etiketira.
Ovakva vrsta knjige, gde se autorove ideje selektuju i stavljaju u skup, mada logikom navodno objektivne hronologije, teško dopire do dubine argumenta samog autora, a izvan skrivenog uticaja priređivača, koji je u ovom slučaju očigledan. Ipak, u jednom prilogu govora »Tehnologije informisanja i opasne utopije« otvarajući konferenciju »Majkrosofta« februara 2005. diferencirajući kategorije – informacija, znanje, mudrost – iz ostavštine Tomasa S. Eliota, engleskog pesnika, i sam Klaus se bliže određuje da su moguća dalja produbljivanja koja naravno izostaju u ovakvoj vrsti publikacije. Uvid da informacija nije neutralna i da nosi

brojne zamke i opasnosti neadekvatnog korišćenja moguće je dodatno pojasniti naznakama iz teorije znanja (TOK – theory of knowledge) na koje je recimo još Bertrand Rasel ukazao kao na neodvojivost znanja od odnosa između verovanja i sumnje. Dok pominjanje kategorije mudrosti s osloncem na iskustvo svrstava Klausa u autore koje treba razumevati s dužnom slojevitošću, a koji iskazuju svoje sudove sa zadrškom, dakle, olako svrstavajući klasifikator može da svrsta ideje u oblike mišljenja bliske vidovima konzervativizma. Pri čemu je floskula prikačena Klausu »Tačer iz Češke« neodgovarajuća, bez obzira na to što se kao ekonomista zalaže za ideje slobodnog tržišta koje su tada zdušno zagovarali i inicijatori neoliberalizma Ronald Regan i Margaret Tačer, što sve govori o površnostima i olakom senzacionalizmu kojem je dnevna publicistika sklona, pa se u odsustvu ozbiljnijih studija površnost prenosi i u politiku. Brojni su još prilozi u kojima Klaus, uz svoje očigledno

zalaganje za pristupanje ČeškeEvropskoj uniji, iskazuje i zadršku od srljanja u »taj novi vrli svet«, ali više kao mudrost opreznog čoveka, ovde nacije, geopolitički u središtu evropskog kontinenta, a sa dugim iskustvom istorijskih previranja sa katastrofalnim posledicama (početak Drugog svetskog rata ili krvavo zatiranje »češkog proleća« sovjetskim tenkovima itd.).
Iako ovakva vrsta knjige (skup govora i članaka) daje samo nagoveštaje dubljih nedoumica, ipak se čitaocu predočavaju nesavršenosti procesa ujedinjavanja država, nacija, ljudi, grupa, privrede i monetarnih dogovora, u kontekstu bremenitom ožiljcima prošlosti, a sa skrivenim opasnostima tehnološke budućnosti, kao i pokušajima prevazilaženja koji ponekad preterano opterećuju racionalnost argumenata. Mnogi argumenti izneti u knjizi moraju da se razumeju u kontekstu dnevnopolitičkih previranja u češkom stranačkom životu, (posebno sa jednim drugim Vaclavom, ovde Havelom, i trebalo bi ih razumevati i u komplementarnosti) vezano za to kada su i u kojoj prilici iskazani. I u odnosu na evropska previranja između težnji ka višem stepenu jedinstvenosti, dakle ka nastanku nadnacionalnih institucija i dogovora (kao što je i jedinstvena valuta evro, za koju Klaus-ekonomista kaže da cementira i povećava postojeće nejednakosti, navodeći primer nejednakosti severa i juga Italije koji je zacementiran uvođenjem jedinstvene valute pri svojevremenom ujedinjenju apeninske države), dakle onih dogovora i procesa koji u Evropi vode istupanju iz nacionalnih okvira. Ili ka spuštanju odlučivanja sa nacionalnog na regionalni nivo, ili sa nacije na lokalne nivoe vezanih za razmatranja »zelenih« oko »misli globalno deluj lokalno« i drugih argumenata koji ističu regionalisti uključujući i kulturne identitete, prednosti postojanja kulturnih raznovrsnosti i diverziteta i sl. U svim razmatranjima i previranjima pa i oko evroregiona, Klaus se čvrsto zalaže za oblike očuvanja nacionalne suverenosti, možda kao okvira koji metaforički služi kao sklonište od nepogoda. I to ne kao neki iskaz samozaljubljenosti i samoisticanja svoje nacije, nego, stiče se utisak, prevashodno iz opreza kojima manje moćan pristupa zajednici veoma moćnih, a koji, kako je istorijsko iskustvo i pokazalo, ne prezaju da mu pokatkad ugroze dostojanstvo i egzistenciju.
U pozdravnom govoru na promociji knjige u klubu čitalaca direktor izdavačkog preduzeća Slobodan Gavrilović ukazao je na duboko prijateljstvo naroda i država Srbije i Češke, ističući činjenicu da se svojevremeno prvi predsednik moderne Češke, posle 1918, u vreme pre toga ilegalno kretao Evropom sa pasošem Kraljevine Srbije i vizom izdatom u ambasadi u Parizu.
Ovaj izdavački poduhvat teži da upotpuni oskudan opus tema pogotovo iz oblasti koja se uobličava kao evropske studije, ali ostaje na nivou potrebnih, ali ipak površnijih informisanja čitalaštva, sa poduhvatima, stilom i rečnikom koji zadržavaju nivo dnevnog novinarstva, ukazujući i na probleme izdavaštva u tranziciji, u kojoj mutantna tvorevina kao novi »Službeni glasnik«, osnovana da štampa zakone i propise, dakle i budžetom poduprta, sada preuzima tako značajnu ulogu oblikovanja kolektivne svesti, probuđujući spontano sumnju da je reč o želji da se zadrže oblici kontrole, pa i onoga što će čitalaštvo konzumirati.