Razgovor povodom dve knjige

Imperijalizam »velikih« i »malih« i pitanje slobode

Na prošlogodišnjem Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, u izdanju jednog malog izdavača (MostArt, Zemun) pojavile su se dve knjige (Stevan Košutić, Amerika od demokratije do imperijalizma, i Dragiša Lapčević, Rat i srpska socijaldemokratija) koje su bile povod za razgovor u redakciji Republike na temu imperijalizma i pitanja unutrašnje i spoljne slobode i demokratije velikih i malih država, konkretno SAD i Srbije

U razgovoru su učestvovali Aleksandra Joksimović, Gordana Bekčić Pješčić, Obrad Stanojević, Darko Ribnikar, Simeon Pobulić, Zlatoje Martinov, Nastasja Radović, Olga Zirojević i Dragan Stojković. Predstavljamo kraće delove iz obimnijih izlaganja učesnika.

ekonomskim krugovima sve više vlada opšte uverenje da je jedini put koji predstoji Americi kretanje evropskim primerom. To podrazumeva spretno uravnoteženje i sadejstvo između privatnog i javnog sektora na način koji s jedne strane neće dozvoliti nedostatak razvojne inicijative i ekonomsku stagnaciju, a s druge udovoljiće rastućoj potražnji za staranjem o socijalnim problemima. Istoričar Gari Vils razlaže ovu tezu: »Kada je rečeno da će Amerika morati da sledi evropski primer, to podrazumeva da će biti upućena na prizemljenje i na odricanje od svoje uloge zaštitnika svetske demokratije i svetskog policajca, odnosno da svoje liderstvo preusmeri u druge, miroljubivije pravce. Da bi vodile i u 21. veku, Sjedinjene Države moraće da nauče da priznaju svet izvan svojih granica i da slušaju tuđa mišljenja, da rade zajednički s ostalim državama i da se naviknu na ubeđivanje partnera a ne na prisiljavanje«. Odabravši ovaj citat za sam kraj knjige Košutić pokazuje da se s njim saglašava, i ostavlja mogućnost da će predsednik Barak Obama pokušati da ostvari obećane strukturalne promene i time sačuvati Ameriku od moguće implozije. Gordana Bekčić Pješčić: Studija g. Košutića je veoma pažljivo pisana i promišljana. Očigledan je autorov napor koji stoji iza ovih redova. Vidi se da je on pokušao da se u materiji koju je obrađivao bavi genealogijom u fukoovskom smislu pojma. I pored svega toga, ne mogu se složiti s autorom da su američki imperijalizam i hegemonističke aspiracije utemeljene još u doba rata za nezavisnost. Ali se zato autorovi i moji zaključci poklapaju u gomili drugih detalja i teza vezanih za kreiranje američkog političkog sistema. Naime, moja glavna teza je da su neki fundamentalni elementi državnosti stvoreni pre završetka rata za nezavisnost i pravno-političkog utemeljenja države. To su, pre svega, finansijska kontrola u kolonijama, zajednički lanac komandovanja i vojni aparat, religijski diskurs je veoma mnogo

Aleksandra Joksimović: Ne spadam u grupu autora koji se bave demonizacijom ili glorifikacijom Amerike. Prosto uvek smatram da se sa nečim što je evidentno snažno i moćno treba odnositi s određenim pragmatizmom, odnosno proučavati i sagledavati na nekakav realan način u smislu toga kako se s tim nositi kao sa takvom realnošću.
Ono što bih htela da kažem jeste to da je evidentno da su pre svega američki autori ti koji u velikoj meri promišljaju Ameriku kao hegemoniju i lidera u svetskim odnosima i da u tom kontekstu i svi drugi autori nose u sebi to nekakvo nepodeljeno mišljenje da je u ovom trenutku bez obzira na određena pomeranja na međunarodnoj političkoj sceni Amerika i dalje negde neprikosnoveni lider.
Uprkos padu ekonomije, SAD će, po meni, bez svake sumnje još dugo imati dominantnu političku moć iako je terorizam veoma mnogo uticao na ukupno američko društvo. Vrednosti, norme evropskih zemalja i zemalja SAD su i dalje dominantne. Oni ne uživaju onakvu podršku kakvu su uživale u nekakvim prethodnim periodima ali mnogi se i danas uzdaju u ulogu SAD prilikom rešavanja međunarodnih sporova što im zapravo daje prostor da igraju ulogu glavnog posrednika. Naravno, ova uloga bi im neuporedivo bolje, ako tako mogu da kažem, prolazila i imala jaču podršku ukoliko bi u tom procesu želeli da čuju i mišljenje drugih zemalja. To je ono što je suštinska promena od trenutka kada je Obama došao na čelo Amerike.
Rat protiv terorizma je doveo do crno-belog pogleda Amerike prema ostatku sveta. Kao posledica toga pojavio se i patriotski akt koji je ograničio ljudska prava i omogućio prisluškivanje, finansijsko praćenje bez nadzora pravosudnih organa, pa je doveo i do pojave kao što je Abu Graib i do nekakve reinterpretacije Ženevske konvencije i koji je uspeo da kompromituje jedan broj zemalja Evropske unije, a ne samo SAD.

Simeon Pobulić: Barak Obama je dobio predsedničke izbore na ruzveltovskoj liberalnoj platformi. Parola je bila: treba popraviti položaj onih koji žive od svog rada i održati američki san da će svaka sledeća generacija živeti bolje. Usled slabosti unutar vlastitih redova i koalicionih računica Obama izgleda nije imao snage da se dosledno bori za svoju izbornu platformu. Usvajanje zakona o zdravstvenoj zaštiti, pomoć nezaposlenima i nekim industrijama da pokrenu proizvodnju, nije bilo dovoljno. Trebalo je više. Kao rezultat u međuizborima, Demokratska stranka je izgubila većinu u Predstavničkom domu. To govori da je Obama u osetnoj meri izgubio podršku u javnom mnenju, to jest onih koji su glasali za njega. Nezaposleni i svi oni koje je žestoko pogodila kriza nadali su se da će do poboljšanja brzo doći ili možda da će se pad u velikoj meri ublažiti. Reforme koje se sprovode objektivno nisu mogle takav rezultat da pruže potpuno i brzo. To ne razumeju ljudi koji su ostali bez prihoda i na ulici. Zanimljivo je da su desne snage našle uporište u delovima srednje klase koja se, kao najviše pogođena, boji da putem državnih intervencije ne izgubi i ono što ima i zato nastoje da održe postojeći sistem. Manifestacija takvog raspoloženja je pokret »Čajanka« koji je po svemu krajnje desničarski pokret, nalik na neofašističke pokrete u Evropi.

Zlatoje Martinov: Možda je danas trebalo više da govorimo o odnosu spoljne i unutrašnje slobode upravo na primeru SAD i Srbije, a ne samo o Americi. Jer obe knjige, i Lapčevićeva i Košutićeva,na neki način problematizuju tu materiju. Lapčević jasno ukazuje na imperijalizam kao najviši stadijum svetskog kapitalizma – što je izvorno marksistička teza – i smatra da čak i male kapitalističke države sa relativno siromašnom materijalnom bazom, ukoliko su za nijansu bogatije i vojno spremnije, teže da budu predvodnici u regiji, a njihova spoljna politika ima više ili manje otvorene imperijalne težnje. On navodi primer Srbije i Bugarske, odnosno težnje njihovih političkih elita da se domognu gospodstva na Balkanu i prošire granice svoje države. Bugari su sanjali o velikoj Bugarskoj, a Srbi o obnovi Dušanovog carstva; obe države na račun Makedonije pa i delova Grčke.
Ali za razliku od ovih dveju balkanskih monarhija, koje osim spoljne nisu poštovale ni unutrašnju slobodu svojih građana, SAD su od samih početaka proklamovale osnovna načela unutrašnje slobode. Ona su danas priznata kao temeljni principi demokratije i individualnih sloboda ljudi. Nešto docnije ta načela će potvrditi i afirmisati i Francuska revolucija. Unutrašnjim slobodama i danas se diče najrazvijenije parlamentarne demokratije u svetu. Na stranu šta mi koji sebe smatramo levičarima o tim slobodama mislili – a mislimo da istinske slobode nema tamo gde je kapital vrhovni arbitar i izvor i utoka svih društvenih normi – ipak su formalne slobode građana u takvim društvima vidljive. Spoljna sloboda, pak, oličena u miroljubivoj saradnji i poštovanju prava drugih država, nikada u istoriji nije poštovana jer imperijalna društva štaviše opstaju upravo na osvajanjima novih tržišta i izvora jeftinije radne snage, milom ili silom.
Stoga smatram potpuno promašenom poruku Košutićeve knjige da je imperijalizam SAD nastao iz samih osnivačkih akata, s jedne strane, i mentaliteta očeva Amerike, s druge strane. Suprotno, imperijalizam nije fenomen slučajnog, sporadičnog i akcidentnog karaktera, on je naprosto zakonomeran proces razvoja kroz ciklične krize. To više nije kriza hiperprodukcije kao 1929. godine, već finansijsko-dužnička. Kapitalizam kroz vekove menja oblike ali ne i svoju suštinu... To se jasno vidi i danas na početku 21. veka.
Kad bi današnji američki imperijalizam bio jedini u ljudskoj istoriji, onda bi se Košutiću moglo verovati na reč, ali nije li Engleska tokom 18. i 19. veka bila nesporni gospodar sveta? »Imperija u kojoj sunce ne zalazi« – sintagma je koja je plastično odslikavala njezinu veličinu i moć.

Obrad Stanojević: Kao profesor rimskog prava reći ću jedno poređenje iz istorije Rima. Prvo, imperije ne propadaju zbog spoljne opasnosti, imperija truli iznutra i kad satruli ona je zreo plod. Jedan od razloga je što su se pojavile ogromne razlike u bogatstvu u poznoj rimskoj imperiji. Braća Grah su pokušala i videla da je seljak osnovna snaga za regrutovanje vojnika i to je vojska patriotska. Kasnije su plaćali svoje vojnike pa su onda pomislili: pa što mi da ginemo, neka ginu stranci, taj stranac radi za platu.
U svakom slučaju, evo jednog poređenja, zašto je Vizantija, istočni deo rimske imperije, preživela pad carstva i još 1.000 godinu trajala? Otprilike, čini mi se da je razlog ovo. Rimska okupacija Grčke osvežila je sistem koji je bio u krizi, to robovlasništvo i oni su već uveli neke ugovore, dugoročne zakupe zemlje, a najtipičnija robovlasnička zemlja u istoriji je zapadna rimska imperija. Sve je na radu robova i životinja. Sve čemu se divimo sve je to mišica robova, čak su i nadzor nad robovima poverili svojim bistrijim i vernijim robovima, a oni su se bavili raznim stvarima, bahanalijama, uživanjima, ko je imao sklonosti pisao je istoriju. Kada je sistem došao u krizu mnogo teže je pogodio zapadni deo carstva nego istočni koji je već imao neke mešovite oblike. To je kao kad imate monokulturu neke države koja daje samo šećernu trsku, ako im omane šećerna trska gotovi su. Tako je i s Amerikom.

Zlatoje Martinov: Amerika »nije gotova«, kako profesor Stanojević kaže. Amerika ima fantastične prirodne i ljudske potencijale, kriza ume da bude izazov, poznato je da su iz kriza kapitalistička društva izlazila jača i sa novim privrednim poletom. Lične emocije i priželjkivanja ne treba mešati sa realnošću.

Švajcarskoj, koji mene impresionira. S druge strane, meni smeta ovo naše večito lamentiranje. Nama je uvek neko kriv, nas su bombardovali, ali čekaj koga smo mi pre toga bombardovali, a šta je pre toga bilo, tu nekakav istorijat postoji. Jer, ako je s tobom neko loš počneš da razmišljaš šta sam ja radio, šta sam ja rekao, preslišavaš se. Deci možemo da dopustimo da čine greške, čak i mi kao deca smo dobijali batine ako smo bili bezobrazni i ako smo vređali nekoga jer su roditelji smatrali da to ne treba da se radi. Ukratko, taj racionalizam je za mene, što kaže Zlatoje, optimizam, oni će se izvući i izvlače se, i Merkelova kaže da je to prilika da promislimo šta se uradilo i šta ne treba da se radi i kako ćemo dalje. A s druge strane ovaj strašni pesimizam kod nas, ovo kukanje nad našom sudbinom, neka zaveromanija, svi nas mrze, pa to su rešenja koja ne vode nikud. I to je ono što mene zabrinjava, onda eto malo prodamo nešto, pa se izvučemo, pa se hvalimo... Taj mentalitet, ta matrica, taj sklop

Nastasja Radović: Hana Arent je napisala knjigu o revoluciji koja baš govori o uticajima Američke revolucije na Francusku revoluciju i o toj međuzavisnosti, o američkim slobodama u Deklaraciji o nezavisnosti i stvaranju američke države. Primetila sam da toga nema u Košutićevoj knjizi. Mi u Republici objavljujemo godinama Imanuela Volerstina i ko čita primetio je jednog od tih Amerikanaca koji se stalno bave Amerikom iz jedne analitičke i dosta izoštrene kritičke pozicije, ne negatorske.
Obamina koncepcija i agenda koju je on izneo govori o svesti, naravno pod uticajem ovog kraha i dovođenja do apsurda osnovnih postavki liberalnog zapadnog sveta, da se dalje tako ne može, da američka spoljna politika uništava pre svega samu Ameriku, a uništava i temeljne zapadne vrednosti koje imaju humanizam stare evropske tradicije oslobađanja, prosvetiteljstva, što i danas smatramo plafonom demokratije. Dakle, ništa više od toga nismo smislili nego da su neke humanističke vrednosti koje se usavršavaju nešto što nas očuva na Zemlji, evo recimo o svemu ovome, ekološkim vrednostima, da kažemo da je i to jedan dodatak pred kraj 20. veka koji smo mi uspeli da smislimo što isto dolazi iz neke vrste pragmatizma.

	Ur.