jer mu se čini da je u detinjstvu, tj. u istoriji, sve bilo sigurnije, toplije, izvesnije...
Takve se analize često mogu čuti u našoj stručnoj i političkoj javnosti. Argumenti na kojima počivaju takvi zaključci uglavnom se svode na analizu govora ili postupaka predstavnika elite, onoga što se javnosti nudi kao dominantni koncept, kulturni model ili sistem vrednosti.2 Ono što tim analizama ostaje nedostupno jeste recepcija ponuđenih koncepata, način na koji javnost čuje, prihvata i prerađuje poslate poruke. Ako je tačno da elita nudi »stariju i lepšu« prošlost u zamenu za turobnu sadašnjost, onda se postavlja pitanje da li društvo prihvata tu ponudu? Da li elita i društvo dele tlapnju o »boljoj prošlosti«, da li su i jedni i drugi spremni da koriste taj anestetik? I ako jesu, šta društvo zna o istoriji, kakva je njegova predstava o prošlosti? Ako ima znanja o istoriji, na kojim premisama se ta znanja zasnivaju; odnosno ako ih nema, postoje li granice manipulacije?
Istorijska svest jedan je od važnih faktora koji čine sistem vrednosti jednog društva.3 Ideje i predstave o tome »kako smo mi prošli u istoriji« učestvuju u pravljenju slika o »sebi« i »drugima«, koje utiču na stvaranje sudova o sadašnjosti i na donošenje odluka. Istorija može biti dobar alibi, a predstava koja postoji o njoj u javnosti je neophodna da bi se razumeli današnji događaji. Slika koja u javnosti postoji o prošlosti formira se i menja u zavisnosti od potreba sadašnjosti, svaka generacija piše sebi potrebnu istoriju.4 U prelomnim vremenima i sama »istorija«, odnosno predstava o njoj, doživljava dramatične prelome, menja se do neprepoznatljivosti. Moguće je u potpunosti promeniti tumačenja, ali i same »istorijske činjenice«. Neke se mogu »zaboraviti«, neke nove »otkriti«. Podešavanja mogu zahtevati »finije radove« ali i one sasvim grube.
Današnja Srbija prošla je u poslednjih 20 godina dva talasa »grubih radova« na terenu istorije, ali i nekoliko međufaza »finijeg štimovanja«. Prvi talas promena u predstavama o prošlosti dogodio se krajem osamdesetih godina 20. veka, kada su posle dolaska Slobodana Miloševića na vlast, prethodne, komunističke ideje zamenjene nacionalizmom kada je, radi ideološke i psihološke pripreme ratova u bivšoj Jugoslaviji, bilo potrebno izmeniti istoriju do te mere da prethodni mit o bratstvu i jedinstvu ustupi mesto novom mitu o fatalnom i večnom istorijskom sukobu južnoslovenskih naroda.5 Takva promena bila je važna u psihološkoj i propagandnoj pripremi rata. Kao glavni junak istorije tada je istaknut »srpski narod«6 kao kolektivno biće koje je, izloženo udarima istorije kao sudbine, fatalistički i deterministički određeno.
Novoproizvedena istorija trebalo je da dokaže da su Srbi uvek bili na pravoj strani, da nikada nisu vodili osvajačke ratove, da su bili istorijski pobednici i da nisu činili ništa nažao svojim susedima.7 Takva slika bila je neophodna radi jačanja i »bildovanja« nacionalnog ponosa, ali i da bi slika drugih, posebno susednih naroda, postala još crnja. Slika drugog obično je tu da bi slika o nama bila bolja8 ali, istovremeno, i naša idealna slika potrebna je da bi se drugi dodatno unizio. Takav odnos neophodan je za svaku vrstu ratne propagande, pogotovo u situacijama u kojima je potrebno u kratkom roku promeniti prethodnu, pozitivnu, predstavu o novopečenom neprijatelju. Istorija tu uvek pada kao prva žrtva. Bilo je potrebno iz njenog skladišta izvaditi negativne događaje, potisnuti pozitivne, stvoriti istoriju sukoba koja objašnjava novi rat koji se pripremao.9 Korišćena su sva istorijska razdoblja. Od praistorije u kojoj su nalaženi koreni nacije,10 do novijih perioda koji su mogli prizivati i proizvoditi sećanje o sopstvenoj naciji kao istorijskoj žrtvi. U takvim situacijama, poseban značaj ima viktimizacija, stvaranje predstave o sebi kao istorijskoj žrtvi kojoj su »ničim izazvani« susedi »zabadali nož u leđa, kad nam je najteže«. Kreirana je, za rat veoma propagandno potrebna i upotrebljiva, paranoidna predstava o ugroženosti, koja razvija anksioznost, strah i podstiče na agresivnost.11
U kratkom roku stvoreni su ili obnovljeni snažni stereotipi12 o gotovo svim susednim narodima, s izuzetkom prijateljskih Grka i Rumuna. Kako se rat u Jugoslaviji komplikovao, stereotipi su počeli da se odnose i na ostatak sveta, posebno na velike zapadne sile. Konkretni događaji, bombardovanje 1999. u prvom redu, imali su važnu ulogu u učvršćenju tih predrasuda, pa je od poznih osamdesetih godina prošlog veka stvorena i učvršćivana autistična predstava o sadašnjosti i prošlosti, koja je dodatno izolovala i ugrožavala već inače, od međunarodne zajednice, sankcionisanu Srbiju. Postavljalo se pitanje da li je širi i jači taj »spoljni krug« izolacije ili onaj koji je Srbija, zahvaljujući »napumpanoj« istorijskoj svesti, sama sebi postavila.
Novi zaokret u »sadašnjosti i prošlosti« dogodio se 2000. godine, posle pada režima Slobodana Miloševića. Novouspostavljena vlast je ponovo posegla za promenom tumačenja istorije da bi »poboljšala« sadašnjost, da bi našla sebi odgovarajuću tradiciju i »idealnog pretka«.13 Ključni cilj novih vlasti bilo je pravljenje oštrog reza sa komunističkom prošlošću, jer je bilo potrebno steći važne poene predstavljajući se kao oslobodilac Srbije od komunizma. Da se ne bi dovodio u pitanje Miloševićev nacionalni program, koji su delile i mnoge stranke nove vlasti, bivši predsednik je optuživan kao poslednji evropski komunista, što je donosilo propagandne poene novom režimu kome je antikomunističko raspoloženje javnosti duvalo u leđa. Zbog toga su najveće »intervencije u prošlosti« izvedene u odnosu prema Drugom svetskom ratu – mestu mitskog rođenja komunističke vlasti. Od promena praznika, zakona, imena ulica, spomenika do udžbenika temeljno se radilo na promeni poretka sećanja.14 Ipak, uprkos predanom radu na »promeni prošlosti« vlasti posle 2000. godine nisu radile na izmeni onih istorijskih tumačenja koja je unela Miloševićeva nacionalistička vlast. Upravo zbog toga što je veliki deo stranaka koje su činile novu vladajuću koaliciju imao nacionalistički program, mit o istorijskoj sudbini srpskog naroda u velikoj meri je zadržan i posle 2000. godine, a ksenofobičan odnos prema drugom nije zamenjen nekim racionalnijim razumevanjem sopstvenog mesta u svetu.
Događaji s kraja prve decenije 21. veka, proglašenje nezavisnosti Kosova i, uglavnom, neuspešna borba srpskih vlasti da zaustave proces priznavanja kosovske nezavisnosti, uticali su na obnovu antizapadnog, antievropskog i, posebno, antiameričkog diskursa. Zbog svih tih razloga kao jedno od važnih pitanja u projektu Novosti iz prošlosti pojavilo se i pitanje odnosa prema »drugom«. Namera je bila da se »izmere« posledice prethodnih »istorijskih kampanja«, da se vidi koliko su autizam, ksenofobija i nerealna predstava o odnosu Srbije i ostatka sveta ostale u svesti ispitanika. Bila je to prilika da se ispita kako su uticale prethodne propagandne poruke, da se dopre do nivoa svesti građana koji je inače teško dostupan uobičajenim metodologijama koje, obično, istražuju samo jednu stranu – onoga ko proizvodi istorijske mitove. Receptori, potrošači, konzumenti, građani koji su izloženi »zračenju« istorijskih »istina« retko su predmet istraživanja. Projekat Novosti iz prošlosti omogućio je da steknemo uvid u tu drugu stranu, u načine na koji građani vide prošlost, sebe i druge u njoj. Ne radi se samo o ispitivanju njihovog znanja o prošlosti, već o pokušaju da se uhvate njihove predrasude, njihova ubeđenja i verovanja, sistem mišljenja u koji oni uklapaju informacije. Na osnovu tih predstava građani donose sudove o savremenim događajima, procenjuju, mere i, na kraju, glasaju. Zbog toga je svest o prošlosti važna za život u sadašnjosti, ona daje »uputstva« za razumevanje i sistem za merenje. Rezultati ovog istraživanja imaju poseban značaj za današnju vlast i trebalo bi da budu važni pokazatelji stanja svesti u Srbiji. Pored toga, nada je da bi rezultati istraživanja trebalo da upozore vlasti na štetnost posezanja za prošlošću kao argumentom u kreiranju sadašnjosti i da pokažu da je potrebna visoka skrupuloznost i osetljivost u baratanju istorijskim sadržajima, jer nonšalantni zahvati utiču na dodatno uvećanje već postojeće konfuzije u društvu, zbunjuju građane i utiču na dalje slabljenje nikad čvrsto postavljenog sistema vrednosti u društvu.15

Spoj kulturnog modela, sistema obrazovanja i nacionalističke ideologije stvorio je u Srbiji specifično etnocentrično viđenje sveta. Ranije analize nastave istorije pokazivale su da, za početak, informacija o »drugima« u udžbenicima ima izuzetno malo i da je jedan od standardnih problema obrazovanja slabo poznavanje opšte istorije, a posebno istorije susednih naroda Jugoistočne Evrope.16 Dovoljno je već obratiti pažnju na geografske ili istorijske mape u udžbenicima. Na njima je najčešće predstavljena naša zemlja s njenim prirodnim bogatstvima, planinama, rekama, ravnicama, jezerima, svojevremeno i morem, dok se oko nas nalazi pretežno sivkasti prostor, ponekad s iscrtanim granicama unutar kojih, retko, pišu imena susednih država, koje, sudeći po tom prikazu, nemaju lepote uporedive s našim. Tako se šalje poruka da je bogati prostor naše zemlje okružen bezličnom sivom masom, koja se, već samim tim, vidi kao manje vredna. Takav način viđenja odnosa mi-drugi jasno otkriva obrazovni autizam koji stvara etnocentričnu predstavu o svetu u kome smo mi centralna, ako ne i jedina tačka. Poznati su trikovi s geografskim kartama sveta na kojima se Evropa ne nalazi u centru, a koje izazivaju šok i zbunjenost kod evropskih đaka naviknutih na to da je središnja pozicija uvek njihova.
Istraživanje u okviru projekta Novosti iz prošlosti omogućilo je da sad i empirijski utvrdimo kakve su posledice takvog tipa obrazovanja i javnog diskursa. [...]

Niz pitanja posvećenih teritorijalnim pitanjima otkriva da postoji jaka svest o sopstvenoj veličini i o tome da, istorijski, Srbiji pripadaju teritorije koje se nalaze izvan njenih današnjih granica. Većina ispitanika (55%) misli da je Niš bio u sastavu Srbije kneza Miloša (28% zna

iznetu, tezu da su stereotipi i potreba za stereotipnim mišljenjem jači od znanja i stečenog obrazovanja. Ovaj podatak pokazuje i da je obrazovana elita istovremeno proizvođač i konzument mitova. To je dokaz poznatih teza o srednjoj klasi kao onoj koja konstruiše naciju i njene mitove, ali svedoči i o tome da i ona sama u njih veruje.
Na potpitanje »Kada je Dubrovnik bio u sastavu srpske države?« postavljeno onima koji veruju u taj istorijski mit nismo u upitniku ponudili gotove odgovore da bismo dobili što širi raspon odgovora. Kad se saberu svi dati odgovori dobijamo 27,8% ispitanika koji veruju da je to bilo u srednjem veku, dok je vrlo mali broj odgovora od toga odudarao (3% za 19. vek, 2% za 18, 1% 1787, i 1% za Kraljevinu Jugoslaviju) što govori o postojanju snažne slike srednjeg veka kao »zlatnog doba«. Odgovori pokazuju i posebnu snagu predstave o državi cara Dušana kao nekoj vrsti nacionalnog ideala, iako o njenoj stvarnoj veličini ima malo realnih znanja.

Uprkos snažnoj mitskoj predstavi o sopstvenoj veličini, ipak se, među ispitanicima, svest o sopstvenoj starini pokazala kao najsnažnija komponenta istorijske svesti i nacionalne arogancije. Ta svest najslađe se hrani idejom o kašnjenju svih drugih, a naročito susednih naroda, i neprihvatanjem činjenice da su i drugi mogli imati tako dugu i uspešnu prošlost kao što je to bila naša. Ideja o narodu najstarijem bila je veoma prisutna tokom poznih 80-ih i 90-ih godina prošlog veka.17 Ona je nužni deo nacionalističke ideologije jer je, u tom konceptu, starina ono što daje prestiž naciji. Starina obezbeđuje primat, pogotovo u konkurenciji s narodima slične snage, veličine i istorijskog značaja. Kad nema drugih, jačih argumenata, važno je stvoriti i verovati u mit o sopstvenoj vremenskoj prednosti, jer to, u mrtvoj trci, daje prioritet koji je, inače, na osnovu realnih kriterijuma, teško obezbediti. Svaki balkanski narod ima mit o sopstvenoj starosti: od ilirskog porekla Albanaca, antičkih Grka ili Rimljana pretočenih u Rumune, do pokušaja povezivanja sa Etrurcima ili Venetima u Sloveniji ili Persijancima u Hrvatskoj, Bogumilima u Bosni ili s Aleksandrom Makedonskim lično! Poznat je bio slučaj grčko-makedonske granice na kojoj je tokom devedesetih godina trajao rat posterima na kojima se vodila bitka da li je jedna ili druga država starija; koja ima 4, a koja 5000 godina tradicije! Ta prepotencija podgrevana mitom o sopstvenoj veličini često se koristila i kao argument koji je imao nemalo uticaja na donošenje političkih odluka. Bio je deo arogancije prilikom zatezanja odnosa Srbije sa SAD, jer je snažan uticaj na dnevnu spoljnu politiku imao slogan da je svaka taraba u Srbiji starija od SAD, iz čega je, valjda, trebalo zaključiti da se mi na nivo te države nećemo ni spuštati.
Kada bismo se u toj disciplini takmičili sa svetom, najveći procenat naših ispitanika verovao bi da stojimo »rame uz rame«, bar kada je u pitanju istorija Univerziteta. Na pitanje »Kada je osnovan prvi srpski univerzitet?« upadljivo visok procenat ispitanika odgovorio je da je to bilo pre onih na Zapadu, ili bar u isto vreme (ukupno 32%). Uz standardno i zabrinjavajuće visok procenat ispitanika koji su rekli da odgovor ne znaju (28,7%), ostalo je 23,3% ispitanika koji su znali tačan odgovor da se to dogodilo 800 godina posle osnivanja zapadnih univerziteta, kao i 16% koji pogrešno veruju da je to bilo tek 1945. godine. Ni sve proslave i jubileji Beogradskog univerziteta nisu pomogli da građani ne vide svoje visoko školstvo kao jednako ili čak kao starije od onog na zapadu, što svedoči o dubokom nepoznavanju Zapada, ali i o tvrdokornosti svesti o sopstvenoj starini.
Istraživanje čiji su rezultati pred nama izmerilo je svu snagu istorijskog mita o srpskoj starini i njegovo živo funkcionisanje u sadašnjosti. On se pokazao kao najjači i najjasniji sastojak istorijske svesti. Možemo sad analizirati odgovore na pitanje »Od kad Srbi žive na Balkanu?«
Ukoliko saberemo odgovore »da su oni tu oduvek, da su starosedeoci« (39%) sa onim »da su došli pre Hrvata« (29%), dobijemo zbir od 68% ispitanih građana koji veruju da Srbi imaju bitnu prednost nad susednim, konkurentskim narodom i da svega 22% zna i prihvata činjenicu da su Srbi i Hrvati na Balkan došli zajedno. Ti pokazatelji govore ne samo o znanju i neznanju, već i o predstavi o sopstvenom značaju i teškom prihvatanju ideje da narod koji se smatra našim istorijskim neprijateljem može biti naš »istorijski vršnjak«. Potreba da se istakne inferiornost drugog ključna je za jačanje osećaja o sopstvenom značaju, a posebno u vremenima konflikata kad je ta vrsta samopouzdanja važan faktor ratne politike i propagande. To »istorijsko starešinstvo« naročito u vremenima nacionalnih takmičenja, kakvo je u prvom redu rat, svojim »korisnicima« i »potrošačima« garantuje potrebnu iluziju o prednosti, čime se snaže nade da će im to u aktuelnoj krizi doneti prevagu, pa i ratnu pobedu.