Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Jedan od najmalignijih i ujedno slabo uočenih fenomena u čijoj je vlasti ovo društvo, pre svega njegovi najniži, »sedimentni« slojevi, jeste naglašen zazor prema intelektu i, uopšte, duhovnom. Rukodelatelji ovde, i inače, zaziru od intelektualaca. Oni drže da ih se duh tiče koliko i lanjski sneg! Duhovnost se tu svodi na »najobičnije blebetanje«, »filozofiranje«, »mlaćenje prazne slame« ili »trice i sitnice«. Ipak, od nepoverenja, čak i mržnje spram »filozofirancije«, pukog oralnog »strujanja vazduha« odnosno laprdanja koje se ne obavezuje i ne legitimiše bilo kakvim delanjem, potrebno je razlučiti Duh, onaj temelj i ono gradivo koje tvori čitavu našu stvarnost.

Naša stvarnost, naš svet je upravo – naš! Mi smo ga stvorili. On ne postoji bez nas. Pojam tzv. netaknute prirode je, stoga, izravna budalaština. Naravno, tu se cilja na fragmente prirode koje čovek još nije uspeo upropastiti. I to je u redu. Netaknuta priroda, međutim, ne postoji. Šta je, recimo, drvo? Drvo je pojam (koncept, ideja)! Šetamo se parkom i zastanemo pokraj stabla ginko bilobe – i šta vidimo? Esteta će zapaziti neobične forme čuperaka listića, vlasnik drvare će se baciti u preračunavanje broja letvi koje bi se mogle istesati iz debla, farmaceut će pomisliti na ekstrakt koji se dobija iz njegovog semena i lišća. Šta je, dakle, ginko biloba? Sve to, upravo, i ništa pojedinačno. Skloni smo da primetimo da je to visoko drvo koje izraste i do 40 metara. Za mrava je, međutim, ono i više nego visoko, za žirafu, pak, svakako nije. Njegovi su listovi zeleni – u mraku, međutim, oni su tamni, a za oči daltoniste ko zna već kakvi. Ova stvarnost nije »po sebi« već »po nama«, dakle, pojam. Mi svaku stvar upoznajemo tek spolja, nepotpuno, i to najčešće kroz upotrebu. Priroda je, kako vidimo, antropomorfna. Mi je stvaramo – oduhovivši je, opojmivši i oduševivši!
Ako obratimo pažnju na gornju rašomonijadu, biće jasnija tvrdnja da je možda najnerazumljiviji i »najapstraktniji« mislilac svih vremena – Hegel – bio, sasvim suprotno očekivanjima, upravo najkonkretniji. Za Hegela je istina – celina ili totalitet. Kad paor uzme u šaku onaj »konkretni« grumen zemlje (a konkretnost tu čini njegova opipljivost), pa ga razgleda čvrsto stojeći obema na rodnoj grudi, on je apstraktan. Zašto? Zato što paor primećuje tek poneku pojedinost, baš kao šetači odozgo, dok istinitu (konkretnu) stvar čini ukupnost pojedinosti. Na paorskim je ramenima, dakle, sasvim neočekivano, jedna poprilično apstraktna glavica (apstrakcija doslovce znači izdvajanje, odvajanje pojedinosti)!
Kako vidimo, Duha ima svugde. Niti je duh odvojen od tela, niti praksa može biti odvojena od teorije.

Može li, dakle, »mali čovek« umešati prste i izboriti se za svoj komadić uticaja? Ova ružna fraza označava sve nas koji nismo u stanju da lične neznatne intenzitete saberemo u jedan silovit zamah, inicijativu – zar gotovo svaki odlučniji štrajk i pretnja silom u Srbiji tokom poslednje decenije nije urodio nekakvim plodom? Društveno odredište je svakako zadato, oko njega postoji konsenzus – to je integracija u EU. Mi, međutim, a to je ključno, želimo boljitak ovde i sada.
Kampanje za porast izlaznosti na izborima nebulozno poručuju – »ti odlučuješ, tvoj glas je presudan«, »od tebe zavisi«. Mi pri tom zaista nešto odlučujemo, ali šta? Sva je prilika, mi tada biramo između istog i... istog. Mi biramo već odabrano – jelovnik je strogo utvrđen u srpskom restoranu čiji je še(ri)f kuhinje EU i Amerika na opštem, a tajkuni i razni moćnici i baje na lokalnom planu. Naši su političari marionete, a mi, krajnja je mizerija, tek marionete marioneta. Pravi teatar apsurda! Teški je nesporazum, stoga, gadljivo ili zgroženo zapušavati nos pred demokratijom jer njenih obilnih blagodati ovde gotovo da i nismo kušali – ovo što doživljavamo posredna je ili, bolje, posredno-posredna demokratija, a toliko isposredovana demokratija nije nikakva demokratija.
Jasno je, toliko jasno da bode oči, kako ovo društvo nije spremno za radikalnije rezove. Mi smo, slobodno možemo reći, očajnici! Šta, međutim, i kao takvi možemo činiti?
U Kusturičinom filmu »Sećaš li se Doli Bel?« (prema Sidranovom romanu), žena prebaci mužu – »ostavi ti piće, lako ćemo mi za komunizam«. U istom filmu, međutim, postoji i scena kada taj isti muž na samrti naloži sinu da mu čita novine, te sa oduševljenjem sluša kako se naučnici u svetu spremaju da u potpunosti izmene makro klimu i od Zemlje naprave raj, a od ljudi titane. U takvoj oprečnosti počiva čovekov socio-politički udes. On je naprosto zoon politikon – makar njegova moć odlučivanja bila tek virtuelna.
Ako, dakle, već nismo spremni značajnije uticati, a to ovo društvo svakoga dana žalosno dokazuje, priklonimo se makar stoičkom gledištu da je »sloboda spoznata nužnost«. Ako već smatramo da nismo u prilici okrenuti vozilo u suprotnom, ili u bilo kom drugom pravcu, ipak je bolje znati kuda se vozilo kreće, i koje su to selendre i mahale kroz koje pužoliko i s mukom taljigamo poslednjih desetak godina. Ako smo tek muve na zidu, ne moramo biti i ovce (bio bi to svakako vraški gadan i posve bespomoćan mutant)! Napokon, ukoliko Duh dovedemo u ključnim pitanjima do konkretne istine, koliko god je to moguće – temeljno i svestrano osvešćenje stvarnosti dovešće do njenog preinačenja ka napretku. Da uprostim, kad bi ovca, kojim čudom, postala svesna sebe kao ovce, svog »pasućeg« i »blejućeg« bića – ona bi prestala biti ovca. Postala bi čovek(olika).