Obraćanje Verice Barać, predsednice Saveta za borbu protiv korupcije, radnicima malim akcionarima »Jugoremedije«, u Zrenjaninu, 16. februara 2011.

Pokazali ste se kao odgovorni i dobri vlasnici
Zašto sada mislite da će neko drugi biti bolji?

Rad Saveta sa »Jugoremedijom« i drugim grupama malih akcionara je naše najdragocenije iskustvo. Izveštaj o »Jugoremediji« i kasnije inicijative Saveta u vezi sa vama su nešto najbolje što smo uradili. Ne samo zbog toga što su vaši zahtevi bili osnovani, pravedni i zakoniti, već pre svega zato što je vaša borba dokazala da borba protiv korupcije donosi boljitak. Za takav uspeh je, naravno, bila potrebna sjajna grupa takvih izuzetnih ljudi kao što ste vi bili, da izdrži sve one napore, sva ona iskušenja. Protesti, štrajkovi i pobune su se dešavale i na drugim mestima, ali način na koji ste vi to radili, uspeh da vas tokom višegodišnje naporne borbe ne podele, da vas ne potkupe, da vas ne razbiju na razne druge načine, ta vaša istrajnost je na kraju dovela do uspeha.
Spremajući se da dođem večeras kod vas pregledala sam dokumentaciju i dopise Saveta za borbu protiv korupcije raznim institucijama zbog problema u »Jugoremediji«. Dobro je to ponekad ponovo pregledati. To može da ohrabri, jer tada smo imali privilegiju i mogućnost da trošimo život na vredne stvari. Uglavnom znamo da ga potroše besmislice.
Setila sam se mnogo lepih susreta sa vama i vaših teških trenutaka dok ste se borili. Naših razgovora u prostorijama Sindikata, pred kapijom »Jugoremedije«. To je bilo možda teže, ali u nečemu i lepše vreme. Svi ste verovali da je pravedan zahtev vaše glavno oružje, svi ste verovali jedno drugom, verovali ste u sebe, poštovali svoje pravo, uzdali se i visoko uzdigli svoje dostojanstvo slobodnih ljudi; a onda su oni sa druge strane bili zatečeni vašom snagom, i bili prinuđeni da poštuju vaše pravo i vaše samopoštovanje. To su bili vaši najjači razlozi, sa njima ste pobedili. Imali ste nešto što drugi nisu imali, što je danas retko i tretira se kao nevažno, kao izašlo iz mode, ali vi ste to pokazali sa toliko iskrenog ubeđenja, kad su se vaši postupci i vaši životi potpuno poklopili sa vašem verovanjem i samopoštovanjem. Pokazali ste vrednosti koje su večne i koje će nestati kada i čovek u ovom obličju – verovanje u poštenje, u pravdu, u međusobnu ljubav, poštovanje i samopoštovanje.
Danas nije pristojno pitati nekoga da li u nešto veruje, nije lako pitati ni zašto si nešto uradio. To je sada glupo i staromodno, provincijalno. To je kao kad ne znaš engleski, nisi u projektu, nisi deo novih trendova, što bi za mene rekli »nešto sa njom nije u redu«. Nedavno su mi dodelili neku nagradu, pozvali me da je primim, upriličili svečanost, a u pozdravnoj reči i obrazloženju nagrade rekli su da su se sve vreme pitali šta to sa mnom nije u redu.
Kada govorim o verovanju, ne mislim na verovanje u boga i druge mistične stvari, već na obične, svakodnevne, koje znače i teraju te da nešto uradiš, da neke stvari kažeš, a da za nešto kažeš: »To neću, to ne mogu«. Da uradiš nešto što ti baš ništa ne koristi, a ponekad ti i šteti, da uradiš nešto za drugog, koga možda i ne poznaješ i koji ti neće uzvratiti. Da probaš kakav si čovek, jer za sebe se zna boriti i idiot.
Zato večeras želim da pričam posebno o jednoj večeri sa vama kada ste zaposeli hodnike Akcijskog fonda u Domu sindikata. Ja sam došla uveče, kad su žene u tom delu hodnika već bile raspremile prostirke i spremale se za počinak. Sve su bile vedre, nasmejane, lepe. Pitala sam kako ste ostavile svoje kuće, možete li ovde da noćite? A svi u glas: »Možemo, sve smo sredile, možemo da ostanemo koliko treba«. Pitam: »Pa da li ćete moći ovde da prenoćite?«, a opet svi u glas: »Ne brini, nije ovde loše«.
Sećanje na ovo veče je privilegovana uspomena u mom srcu. Dok sam pričala sa ženama iz »Jugoremedije« koje su se spremale na počinak u hodniku razmišljala sam i mnogo želela da ostanem i noćim s njima. Gledala sam da li ima višak prostirki, višak mesta u nekom uglu, jer nisam kod sebe imala ništa. Nisam ostala jedino zbog toga što sam pomislila da se to može iskoristiti protiv mene, u smislu da sam zloupotrebila instituciju, što bi moglo da nam naškodi u daljoj borbi. Da bi mi bilo lakše što odlazim a ne ostajem vratila sam se na posao da pišem još neki tekst o vašoj borbi u »Jugoremediji«. Samo da znate da mi je i danas žao što te noći nisam ostala. I uopšte mi je žao što se u to vreme nisam bolje organizovala da budem više uz vas. To je bilo dragoceno iskustvo ne samo za vas nego i za mene.
Vi ste napravili podvig u nemogućim uslovima, izborili ste se za ljudsko dostojanstvo u državi gde ni ljudski život nema neku posebnu vrednost sam po sebi. Ja sam vam zahvalna što ste mi omogućili da se borim sa vama. Za mene je »Jugoremedija« bila i ostala deo mog verovanja, deo moje nade. Toliko sam se bila vezala za »Jugoremediju« da su u Savetu proveravali kakve su moje veze sa vama, da nisam akcionar. Tada sam se nadala da će se pojaviti bar još desetak takvih grupa ljudi u drugim gradovima, da će se boriti kao vi i pobediti kao vi i postati jedina činjenica koja može da dokaže da ovde žive pametni i dostojanstveni, pristojni ljudi koji žele da žive od svog rada i koji se bore za svoja prava, koji poštuju sebe i svoj trud. Ta činjenica bi jedino odlučivala kuda mi idemo, jer bi pokazivala koje vrednosti mogu biti prihvaćene, ko je spreman da ih prizna, zaštiti i prenese dalje.
Na kraju ću biti slobodna da vam postavim jedno pitanje. Juče sam pročitala u Politici da ste svoje akcije udružili sa državom i da se prodaje 92% akcija »Jugoremedije«. Ja to naravno razumem, posle svih ispaštanja u ovoj krizi, posle nemaštine, to je verovatno nužna odluka, ali hoću da pričam sa vama koliko je pametna. Vi ne samo što ste uspeli da se vratite u fabriku čiji ste vlasnici, nego ste pokazali i da ste odličan vlasnik. Napravili ste sjajne poslovne poteze. Vratili ste fabriku u dobro stanje, napravili dobre investicije, pokazali ste se kao odgovorni i dobri vlasnici. Zašto sada mislite da će neko drugi biti bolji? U Srbiji postoji veoma realna opasnost, čak i iza velikih kompanija koje dolaze iz inostranstva, zapravo stoje nepoznate, nedefinisane firme sa sedištem u Belizeu, ili nekom drugom »poreskom raju«. Kada pokušate da utvrdite ko stoji iza njih dostupni su vam samo podaci o advokatskoj kancelariji koja zastupa vlasnika. Kakvi su to vlasnici koji se kriju iza advokatske kancelarije? Njihove rezultate gledamo već godinama – gase se dobre fabrike koje imaju ekonomsku perspektivu. Dobra preduzeća u kojima radnici pristaju da rade čak i za male nadnice, na kraju se ipak ugase. Ova vrsta kapitalista nema strpljenja čak ni da zapošljava radnike i da ih polako eksploatiše. Oni su jednostavno nezainteresovani za proizvodnju. Zar ne mislite da bi bilo dragoceno da sačuvate »Jugoremediju« kao svoju, za svoj grad, za neke druge mlade ljude koji će tu moći da se zaposle? Odluka je, naravno, na vama, ali ja sam se ponadala, posle onih odličnih poteza koje ste uradili kada ste se vratili u »Jugoremediju«, da će vas to održati. Nadala sam se da će se i nakon pobede očuvati ono što je bilo najvažnije kod vas, sa čime ste i pobedili – to što ste verovali jedni drugima, što ste bili solidarni, što niste dozvolili da vas raznim, toliko puta viđenim metodama rasture. Pokazali ste sjajne stvari, zašto sada odustajete od njih?