Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Retko se događa da jedno umetničko delo neposredno po svom nastanku izađe iz prostora užeg kruga ljubitelja i znalaca umetnosti. To se dogodilo sa slikom na platnu akademske vajarke Milice Ružičić (1979) koja je premijerno bila izložena u Galeriji Kulturnog centra Beograda tokom decembra prošle godine. Izložba je privukla pažnju medija, urednika kulturnih rubrika, a glavna slika ove izložbe našla se i na naslovnoj strani januarskog broja časopisa Republika. Reč je o slici napravljenoj na osnovu dokumentarnog video zapisa o sukobu radnika, malih akcionara »Jugoremedije«, policije i privatnog obezbeđenja, koji se dogodio 19. avgusta 2006. godine. Slika je velikog formata, 290 x 190 cm, a ostalih 17 slika malog formata prikazuju scene policijskog nasilja nad građanima po motivima dokumentarnih fotografija iz celog sveta. Svojim dramatičnim svedočanstvom o događaju koji je već postao deo ne samo najnovije istorije grada Zrenjanina nego i cele Srbije, ova slika je privukla pažnju i njenih aktera, pa je na njihovu inicijativu ostvarena neobična izložba jedne slike na jedan dan, u Velikoj sali Kulturnog centra Zrenjanina, u prisustvu preko dve stotine radnika i malih akcionara »Jugoremedije«.

odgovora na pitanje šta ih je vuklo da se bore za ovako visoke ciljeve. To nisu bile političke partije, nijedna partija nije htela ni da ih vodi, ni da im se priključi, niti da ih podrži. Nije to bila ni Crkva, niti neka ateistička ideologija. Niko nije došao izvana da bi mu radnici delegirali svoju ličnu volju. Skup njihovih ličnih volja, bez ičije pomoći, dao je ove rezultate u »Jugoremediji«.
Ljudi koji imaju dostojanstvo i koji ostvare takvu pobedu, jedinstvenu u regionu, po mišljenju Milice Ružičić, zaslužuju da budu ovekovečeni u umetničkom delu. I to tako da svojim velikim formatom delo bude nešto što ostaje u vremenu zabeleženo, zapisano i zapamćeno. Ideja mi je bila, kaže Milica, da slika bude namenjena trajanju u muzejskom prostoru, kako bi ta istorijska priča kroz vreme bila prepričavana i kako bi nove generacije i ubuduće imale priliku da gledajući sliku i razmišljajući o njoj prepoznaju univerzalne vrednosti borbe protiv nasilja, u odbranu osnovnih prava na život.

»Jugoremedije«: Pokazali ste se kao odgovorni i dobri vlasnici. Zašto sada mislite da će neko drugi biti bolji?
Današnji direktor »Jugoremedije« i čovek koji je predvodio radnike u otporu prevarama, lažima i nasilju, Zdravko Deurić, bio je u delikatnom položaju da odgovori na postavljeno pitanje: šta ga je to vodilo zajedno sa njegovom grupom do cilja koji su ostvarili, a da u isto vreme većini prisutnih obrazloži objavljenu tendersku prodaju.
Po Deurićevim rečima, kako je težak i trnovit put znaju radnici »Jugoremedije« i njihove porodice. Četiri godine su bili na ulici, bile su to godine nemaštine, nemogućnosti da se kupe tri obroka dnevno. »To nas je nateralo da se borimo do krajnjih granica izdržljivosti, uprkos hapšenjima i torturi«, podsetio je Deurić.
Mnoge firme nekada moćne zrenjaninske privrede dovedene su do stečaja, a direktori i intelektualci ovog grada ćutke su posmatrali kako zrenjaninska privreda ovih 20 godina umire. Tada sam odlučio sa svojim »saborcima« da svoj put sami izaberemo i da krenemo u borbu koja je u tom momentu bila skroz neizvesna, govori Deurić i ističe značajnu podršku Saveta za borbu protiv korupcije, grupe građana iz Građanske čitaonice, lista Republika, Verice Barać, Slavka Golića i Nebojše Popova.

Uspeli su upornošću, istrajnošću, 1. marta 2007. godine, zahvaljujući malim akcionarima koji su ponovo dali poverenje radnicima, da postave svoj menadžment. Deurić smatra da je

ostvaren postavljeni cilj time što je od zatečenog predstečajnog postupka i mogućnosti da radnici ostanu na ulici bez ičega, menadžment ispunio svoje obećanje – uspešnim rukovođenjem doveo je »Jugoremediju« na tendersku prodaju, jedinstvenu možda i u Srbiji. Radnici i akcionari »Jugoremedije« koji to žele, moći će da ostvare ne samo socijalne programe nego i da prodajom akcija dobiju satisfakciju za dugogodišnji rad u firmi.
Završna reč pripala je radnici Valeriji Stevčić, na slici Milice Ružičić jedinom ženskom liku, prikazanom u središtu i


Sedam godina teške borbe

Kada je »Jugoremedija« u jesen 2002. godine prodata na aukcijskoj prodaji radnici nisu ni znali šta to uopšte znači. Sindikat prethodno nije edukovao radnike akcionare pa su bili zatečeni novim stanjem. Tokom sedam godina borbe radnici i akcionari su ostvarili lični rast i razvoj, naučili su mnogo toga i ostvarili su ono što je ideal mnogih teoretičara – samosvest o svojim pravima, o svojim mogućnostima, koju su u borbi za održanje života realizovali odbranom fabrike u kojoj su radili. I, što je najvažnije, fabrika uspešno posluje.

osnovi velike kompozicije koja podignutom rukom kao da zahteva od sukobljenih strana da se urazume: »Ono što sam osetila bilo je da ne može neko da dođe iz nepoznatog sveta, neko ko nas ne poznaje i da kaže ‘ovo je moja firma, ja sam je kupio’. Ne, to je naša firma bila i naša firma jeste. Ja nemam drugu kuću. Ja to tako osećam. I to je istina, od srca vam govorim«.