Pretpostavimo da je Šerlok Holms živ i da je rešio da provede zimski odmor u nekoj banji ili na planini u Srbiji. Uopšte nije isključeno da bi našem Šerloku Holmsu negde sredinom januara, dok se odmara u Srbiji, u ruke mogao da dopadne i neki od domaćih dnevnih listova, gde njegovoj uvek budnoj pažnji, sva je prilika, ne bi izmakao tekst pod intrigantnim naslovom: »Handke traži oslobađanje Milanovića«.
U tom članku, koji bi mu domaćini ljubazno preveli na njegov zahtev, Šerlok Holms bi pročitao kako je »austrijski pisac Peter Handke pokrenuo kampanju za oslobađanje nekadašnjeg direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića«. Saznao bi isto tako da je Handke zajedno sa francuskim lekarom Patrikom Barioom krajem decembra posetio Milanovića u zatvoru u Požarevcu i da je, nakon te posete, objavljen proglas pod naslovom »Pravda za Dragoljuba Milanovića« koji je predstavljen ne samo srpskoj javnosti nego i u Berlinu o čemu je iscrpno izveštavao levičarski dnevni list Junge velt, sa sedištem u Nemačkoj.
Poznat po svojoj profesionalnoj radoznalosti i temeljitosti, a kako mu, uza sve to, verni dr Votson nije bio pri ruci (zimski odmor provodio je u švajcarskim Alpima), dokoni Šerlok Holms zacelo bi se odlučio da se raspita ko je i šta je taj gospodin Milanović, zatvorenik iz Požarevca, zbog kojeg se uzbunio Handke, kao i francuski lekar Patrik Bario – a ponajviše, naravno, srpska štampa. U tom cilju uzeo bi da iščita knjigu Tišina u Aberdarevoj, čiji je autor ujedno i autor ovog članka, saznavši, na preporuku upućenih, da su u pomenutoj knjizi sadržani svi najvažniji podaci koji se tiču suđenja Milanoviću (postavši time jedan od retkih koji su se odlučili da knjigu zbilja pročitaju od korica do korica, a ne da o njoj sude iz druge ili treće ruke). Šerlok Holms bi se, po svoj prilici, složio s autorima proglasa koji tvrde da je sud

»ignorisao jasne činjenice, dopustio korišćenje nevažećih i u suštini nepostojećih dokaza i pogrešno primenio jedan član krivičnog zakona koji se odnosi na sasvim drugačiju situaciju (od one koja je postojala u noći bombardovanja) da bi tako ipak mogao da osudi Milanovića«. Tim pre što nešto slično stoji i u Tišini u Aberdarevoj, s tom presudnom razlikom što iz manjkavosti sudskog procesa autor knjige izvlači zaključak kako je suđenje od početka bilo dirigovano, s glavnim ciljem da se ne ispita odgovornost instanci viših od samog direktora Milanovića, pre svega Ministarstva odbrane i porodice Milošević. Drugim rečima, zaključci iz Aberdareve su
		Milan Tepavac-Tarin, Različito a isto

dijametralno suprotni zahtevima iz Handkeovog apela: ne traži se oslobađanje Milanovića nego pokretanje novog, proširenog sudskog postupka.
Već ozbiljno zainteresovan, naš Šerlok Holms bi sad krenuo da dublje istražuje celu stvar. Časopis Junge velt, da stvari budu zanimljivije, tesno je vezan sa SSSR-om; nekadašnje glasilo Komunističke partije u Istočnoj Nemačkoj, sa najvećim tiražom od gotovo milion i po primeraka, danas Junge velt ima daleko manji tiraž (od svega nekoliko desetina hiljada) ali se i sada deklariše kao ekspozitura sovjetskog boljševizma, a za njegovog urednika se zna da je nekadašnji agent Štazija. Sve to sad je već dovoljno da Šerlok zaboravi kako je na odmoru i da krene da povezuje sve te činjenice.
Poznato je da je Handke prisustvovao privatnom Miloševićevom pogrebu i da je tom prilikom pročitao iznad rake nekakvu pesmu u pokojnikovu čast, usled čega je u Parizu, u znak protesta, jedna njegova drama skinuta sa repertoara. Nad rakom je oproštajni govor održala, u ime odsutnih članova porodice Milošević, upravo Milanovićeva supruga Ljiljana. Kako je to bila poslednja oproštajna poruka (iz Moskve) prerano umrlom i neosuđenom tiraninu, vrlom ocu, bratu i mužu, može se pretpostaviti da izbor odbeglog klana Milošević nije bio nimalo slučajan. »Čime je to Dragoljub Milanović, sitan i ne toliko bitan aparatčik SPS-a, zadužio familiju Milošević da ovi iz daleke Rusije delegiraju njegovu suprugu da drži posmrtno slovo?« I naš Šerlok Holms počinje sad tu već da sumnja kako iza svega toga stoji ne levičarski nemački časopis Junge velt nego neka od frakcija KGB-a, sa kojom Miloševići održavaju bliske kontakte.
Ukoliko je Šerlokova detektivska logika ispravna, to onda znači da se Milanović dobrovoljno žrtvovao otišavši u zatvor – preuzeo je svu krivicu na sebe, nije odao nalogodavce niti ih je pominjao tokom postupka – no uvek postoji mogućnost da se predomisli ili možda slomi i nenadano sve prizna. Otud i svi toliki napori familije Milošević iz Rusije ne bi li ga ohrabrili (i opomenuli) da izdrži.
Ali kakva je tu uloga Handkea, pita se naš Šerlok.
Bedna, kao i sve što je vezano za dobrovoljne ili one naivne agente što iz neznanja rade za račun neke strane službe. U ovom slučaju dvostruko nisko i bedno, pa i više od toga: jer stavljajući se u službu KOS-a i KGB-a, Handke izdaje ne samo svoju zemlju za račun Rusije i Srbije, nego i elementarne principe etike i morala.
»Kada će Handke ponovo doći u Srbiju da preda Tadiću molbu za Milanovićevo pomilovanje, kako je to već najavio zimus na konferenciji za štampu?« Ako nas naša detektivska logika ne vara, to će biti u aprilu, uoči godišnjice bombardovanja RTS-a. Tad možemo očekivati ponovnu posetu pisca i agenta Handkea.
»Elementary, my dear Watson.«