Zastrašivanje »grobarima« i »koštunicama« može da počne

Nepostojanje prave alternative lošoj vlasti

Osim što bi morali da konačno priznaju zbog čega skrivaju načine finansiranja, zašto odbijaju da se odreknu nedemokratskog i centralizovanog načina vladanja i ne prenose nadležnosti i finansije na niže nivoe vlasti, kao i da objasne zbog čega skrivaju najtraženijeg begunca Haškog tribunala, predstavnici vlasti bi za sticanje statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji morali i da na civilizovan i nedemagoški način okončaju dijalog sa Kosovom i omoguće bolje uslove života za sve tamošnje građane.

Politička kriza preti reformama

Od letošnjeg usvajanja zajedničke rezolucije o Kosovu sa EU i Amerikom, pred Savetom bezbednosti UN, srpski zvaničnici samouvereno ističu kako su uveliko spremni za početak razgovora sa predstavnicima kosovskih vlasti, ali da početak dijaloga izostaje jer je prištinska strana potpuno nespremna, te da namerno izbegava da sedne za pregovarački sto sa beogradskim zvaničnicima. Raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora na Kosovu predstavnici vlasti u Beogradu tumačili su kao još jedan pokazatelj nespremnosti i straha zvaničnika u Prištini da se upuste u dijalog sa Srbijom. Izveštaj Dika Martija o trgovini ljudskim organima na Kosovu, uz već duboku institucionalnu krizu, mamio je pobedničke osmehe na licima onih koji su već viđeni kao zaduženi za zastupanje interesa srpske strane u predstojećem dijalogu.
Međutim, takav sled stvari obrnuo se za samo jedan dan. Kosovo je pod pritiskom EU i Amerike formiralo novu vladu u, moglo bi se reći, rekordnom roku, polovinom februara proslavilo trogodišnjicu nezavisnosti, te manje-više obelodanilo svoje ciljeve koje planira da postigne u razgovorima sa beogradskim zvaničnicima.
Istovremeno, srpska politička elita izazvala je duboku političku krizu koja preti da samo šest meseci uoči izveštaja Evropske komisije i očekivane preporuke za sticanje statusa kandidata, u decembru ove godine, uruši ceo sistem i jasno stavi do znanja da bi ih sprovođenje neophodnih reformi dovelo u neprijatan položaj pred pitanjima – iz kojih izvora se finansiraju njihove stranke, zašto odbijaju da se odreknu centralizovanog načina upravljanja javnim dobrom, zbog čega ne hapse i ne isporučuju Hagu najvećeg zločinca u Evropi od Drugog svetskog rata, i konačno da li u predstojećem dijalogu sa Kosovom zaista žele da doprinesu boljem životu građana.

Vlast nikoga ne poziva na odgovornost

navodnog patriotskog krika »Kosovo je Srbija«, iza ugla ponovo čekaju svoju priliku da isključe i ovo malo svetla koje je upalila vladajuća koalicija na čelu sa Demokratskom strankom, preuzimanjem vlasti od stranke Vojislava Koštunice, 2008. godine. Ta opasnost verovatno ne bi ovako kobno vrebala da je vlast procesuirala svoje prethodnike i pozvala na odgovornost javne radnike koji su svojim nastupima na mitingu protiv proglašenja kosovske nezavisnosti, a potom naređenjem policiji da ne sprečava vandalizam na ulicama Beograda, odgovorni za smrtni slučaj, ogromnu materijalnu štetu i potpuno urušen ugled Srbije u svetu. Posledice tog nekažnjavanja kulminirale su kasnije napadima na novinare, ubistvom francuskog državljanina Brisa Tatona, govorom mržnje prema pripadnicima manjinskih zajednica, homofobijom koja je pretila da preraste u krvavi

Toma Nikolić kao »Evropejac«

	Snežana Čongradin