Pre samo dva meseca Vlada je usvojila Akcioni plan kojim je iscrtala mapu puta za brže sticanje statusa kandidata za članstvo Srbije u EU. Kao prioriteti na toj listi, od ukupno devedeset i šest reformskih zahvata koje treba izvesti, nalaze se sve najvažnije stvari koje se tiču nacionalnog i državnog interesa svake civilizovane demokratske države i onakvog njenog funkcionisanja koje je u interesu svih onih koji nemaju tajkunsku ili privilegovanu poziciju na vlasti.
S obzirom na to da je ostvarenje postavljenog cilja, sticanje statusa kandidata krajem ove godine, usko povezano s ostvarenjem elemenata predviđenih tim planom, pitanje koliko bi u tome Srbija uspela (sve i da se nije dogodilo ono što se u javnosti komentariše kao »nešto najgore što se moglo dogoditi s aspekta daljeg napredovanja zemlje ka članstvu u EU«) visi nepokretno nad krovovima državnih institucija.
Bez obzira na to kako ćemo razumeti najnovija kretanja na političkoj sceni, učesnici u njima, svi do jednog, morali su biti svesni da bilo koji drugi ishod, izuzev usmeravanja svih poluga vlasti u ostvarivanje sopstvenog Akcionog plana, vodi odlaganju ispunjenja ciljeva na osnovu kojih je vladajuća koalicija i dobila mandat, i to najmanje za godinu dana. Najsnažniji motiv za odugovlačenje s reformama imaju upravo oni koji bi reforme trebalo da sprovedu. Ako bismo verovali u suprotno, u paketu bismo morali da prihvatimo i ideju da je vlast spremna na obračun sa samom sobom i odricanje od nezakonitih privilegija, korupcionaških i netransparentnih izvora finansiranja, u kojima nesmetano uživa još od svrgavanja Miloševića.
Stotinu suštinski važnih mera koje u poslednjih desetak godina nije htela ili nije uspela da sprovede nijedna vlada u Srbiji, trebalo bi sada, od strane baš ove i ovakve vlade da budu primenjene, i to u narednih šest meseci. Kao prioritetni postavljeni su ciljevi unapređivanja potrage za haškim beguncima i uspostavljanje dijaloga sa Prištinom, usvajanje zakona o imovini Vojvodine i lokalnih samouprava, i normativnog akta o restituciji. Predviđeno je i ponavljanje izbora kojima bi se konačno rešilo pitanje formiranja Nacionalnog saveta Bošnjaka, zatim više mera u vezi sa borbom protiv korupcije, usvajanje novog zakona o finansiranju političkih stranaka. Ključno pitanje je i reforma pravosuđa, a u vezi s tim donošenje novih zakona o krivičnom i parničnom postupku, izvršenju presuda, javnom beležništvu, kao i umrežavanje sudova.
Vlada Srbije bi još trebalo da uspostavi kontrolu javnih finansija i suzbije sivu ekonomiju, smanji nezaposlenost i donese Nacionalnu strategiju zapošljavanja, uspostavi pravila i sprovede mere u nizu drugih oblasti, kao što su industrija, zaštita životne sredine, poljoprivreda. Iz nadležnih institucija, onih u kojima se ne donose političke odluke od kojih zavisi i započinjanje sprovođenja reformi, kažu da je reč »o reformama koje smo mi zaista u stanju da ispunimo u tom roku«. Nedostaje još samo ta sitnica, politički dogovor kao preduslov za ostvarivanje proklamovanih ciljeva.
Uoči dolaska tužioca Haškog tribunala Serža Bramerca i prve ekspertske misije Evropske komisije, sa mandatom da proveri tačnost odgovora koje je Srbija poslala na upitnik EU, sa pažnjom posebno usmerenom na korupciju, premijer povlači radikalne poteze unutar vlade. Relativizovanje odgovornosti u vanrednim političkim okolnostima čini se kao stari, oprobani način da se nosioci vlasti u Srbiji izvuku pred neprijatnim pitanjima EK.