Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Iznenadni odlazak Mlađana Dinkića iz Vlade Srbije, koji je čini se najviše zatekao njega samog, još uvek je stvar tajanstvenih motiva. Ne manje iznenađenje je potez premijera Cvetkovića na vlastitu, kako su to neki nazvali, »premijeru«. Iznenađenje je i to što se neagilni i neharizmatični premijer odjednom prihvatio zadatka od kojeg bi ustuknuo i neko ko je uverljivije od njega obavljao tu funkciju. Krenuti na Dinkića? Ako pogledamo noviju istoriju Srbije od toga je svojevremeno ustuknuo i Zoran Đinđić, a njegova smena sa mesta guvernera, nakon Đinđićevog ubistva, završila se »Bodrum aferom« koja je DS koštala vlasti. Dakle, šta je to ili ko je naterao neagresivnog Cvetkovića da krene u ovaj neizvesni fajt?

Iako je od ozbiljnih analitičara došlo i do pohvala na račun Cvetkovićeve rešenosti da pokaže autoritet koji mu je Dinkić osporavao, teško da je odluku doneo on sam. Teško da je tako nešto i predložio. Ni načinom svog kandidovanja, ni dosadašnjim ponašanjem vidljivim u javnosti, a ni po rezultatima rada vlade, Cvetković za nešto tako ne bi imao »mandat«. Odluka je jasno došla »sa strane«. Sam Dinkić, pomalo revoltiran, tvrdio je da se nije bojao ni Rusa ni Amerikanaca, da se ne boji ni Tadića »a kamoli Cvetkovića«.
Šta je to moglo naterati Tadića, koji je već odavno »preuzeo odgovornost« za sve državne poslove, da u vrlo lošem tajmingu otera Dinkića iz vlade? Na sve kritike na račun Dinkićeve komocije u vlasti, ali i kršenja ustava i zakona, nije bilo ne samo sankcija već ni bilo kakve reakcije. Dinkićev osvajački pohod na regione i zloupotreba položaja u vladi, s tim u vezi, odvijali su se nesmetano. Da li je reč o promeni strateškog saveznika DS? Mlađan Dinkić je svakako doprineo, posebno kampanjom sa »Fiatom«, da Boris Tadić, iako jedva, ipak pobedi na predsedničkim izborima. Verovatno zbog te odsudne lojalnosti dobio je značajan broj poslaničkih mesta na zajedničkoj listi sa DS. Već duže vreme, međutim, Tadić mnogo više pažnje ukazuje Dačiću koji je i podržao ovaj Cvetkovićev potez. Dačić sa JS Dragana Markovića Palme ima, navodno, blizu deset odsto podrške. On napreduje. Jasno je ko je, u tom slučaju, poželjniji partner. Sa SPS saradnja se za Tadića pokazala stabilnom. Vešti Miloševićev portparol hvatao je priliku u letu.

Zašto je otišao samo Dinkić, i to pošto je »žrtvovao« svog ministra zdravlja? Dinkić je svoje feude u podeli vlasti i resursa držao čvrsto pod ličnom kontrolom i s njima pravio velike planove. On je postao državni funkcioner koji je otvoreno državne resurse stavio, pre svega, u korist svojih političkih ambicija. Takav je npr. slučaj Zakona o javnom informisanju koji je izgurao upravo Dinkić, a koji je pao na Ustavnom sudu. I tada se strepelo da će vlada, ako se Dinkiću s ovim drskim zahtevom ne izađe u susret, odmah pasti. I udovoljeno mu je. Stradali su standardi informisanja, pravo, EU usklađivanje, a lični neprijatelj Dinkića Radisav Rodić završio je u zatvorskoj bolnici. Stradao je, mimo Dinkićevih procena, i njegov G 17 plus: već nakon mesec dana, u septembru 2009, pao je rejting ove stranke na jedan odsto. Od toga se, vidimo, ni do danas nije oporavila.
Ipak, od svih pretpostavki o tome ko je i šta je odlučilo da se Tadić odrekne svog najvažnijeg i lično najodanijeg političkog partnera, ostaje najuverljivija ona koja je i »najtajanstvenija«, a koju je, doduše samo jednom, pomenuo sam Dinkić – uvek netransparentni krugovi oko vrhova vlasti. I iznad njih.

Kaže se da toga ima u čitavom svetu, da moćne države i multinacionalke njime upravljaju. Da li je Dinkić zaista hteo nešto da poruči pominjući Ruse, Amerikance i one »ljude iz senke«? Evo, u žiži je i prodaja »Telekoma«. O kojoj, kako kaže i njegov generalni direktor Branko Radujko, »kruže glasine da će propasti«. Vladina najniža cena je 1,4 milijarde evra, a još se ne zna da li je neko spreman da plati i tu cenu, od šest zainteresovanih kompanija. Stare su glasine da je Dinkićev favorit bio »Dojče telekom« koji preko OTE već ima deo vlasništva, ali su se i dve kompanije u vlasništvu ruskog tajkuna Mihaila Fridmana ubacile u igru. A ruski tajkuni, ako nisu u zatvoru i egzilu, slušaju prvo Vladimira Putina pa onda zakone tržišta. Sam Putin stiže u Beograd najverovatnije 23. marta, što se tumači potrebom da zajednički obeleži još jedan datum važan u srpskoj istoriji a koristan za rusku politiku – godišnjicu NATO bombardovanja. No, naravno, iza toga se krije real politika tj. interesi. Srpski »Telekom« polaže pravo i na telekomunikacionu infrastrukturu na Kosovu i upozorava eventualne kupce da se radi o vlasništvu srpskog javnog preduzeća. Naš »Telekom« je na izvestan način i svojevrsni geostrateški projekat jer je vlasnik »Telekoma Srpske« u RS i BiH i dela mreže u Crnoj Gori. Politički interesi ne idu bez ekonomskih. U ruskom slučaju mogli bi se savršeno uklopiti. Obavezujuće ponude za »Telekom«, po produženom roku, mogu se davati do 21. marta. Kakvu ponudu donosi Putin?
Sve se savršeno uklapa – oklevanje drugih koji su se zainteresovali za »Telekom«, kritika dela javnosti i sindikata, odlazak Dinkića. Jer, on je pravio probleme i oko tzv. gasnog sporazuma i tvrdio je da je cilj Rusa da se domognu NIS po niskoj ceni, a da će ostali deo sporazuma biti sekundaran. Do danas se to ispostavilo tačnim, moramo priznati Dinkiću. Oko Južnog toka za nas ništa novo, a u skladište u Banatskom dvoru ulažemo samo mi...
Podsećanje na bombardovanje, naravno, usko je povezano sa situacijom oko Kosova i predstojećim pregovorima, koji bi mogli početi već krajem marta. Već se znaju šefovi pregovaračkih timova na obe strane. I tu je jedna zanimljiva »slučajnost«: dijalog sa Kosovom sa naše strane predvodiće isti čovek koji je zamenio Dinkića kada je odlučio da se povuče sa čela Radne grupe za pregovore sa Rusima – Borko Stevanović, politički direktor MIP. A Kosovo nam, pokazalo se, najsigurnije »čuva« Putin...
Našlo bi se još koincidencija i kontingencija u našem životu i bez ujdurmi sa i oko Mlađana Dinkića. Ali, nikako da dobijemo odgovor na pitanje: ko su sve šefovi naših šefova?