»Monstrumi, crvene ubice, dželati, zločinci, kukavice, nitkovi« – uspeo je da smesti sve ovo pre desetak dana u svojoj kolumni od jedva stotinak reči narodni poslanik Aleksandar Jugović.
Zašto se obraćao i kome?
Zato što ne veruje izvesnom svedoku u slučaju pronalaženja posmrtnih ostataka Draže Mihailovića. I onda se potpredsednik SPO, stranke koja sebe naziva demokratskom i proevropskom, čija je uloga u borbi protiv politike i režima Slobodana Miloševića nesporno bila značajna – obrušava najgrubljim i prostačkim rečnikom, čak i pretnjama, na sve komuniste i »crvene ubice«, pa i na njihovu decu!? Gospodin se pita kako je moguće da se ne samo komunisti već i »deca komunista i crvenih ubica dana slobodno šetaju po Beogradu, Srbiji?« Da li to on za njih predlaže progon, hapšenja, streljanje i okove?
Ovakav nekontrolisan, neodgovoran i ostrašćen govor mržnje, blago rečeno, neprimeren je demokratskim i civilizacijskim tekovinama i dostignućima savremenog društva. On ne služi na čast ni Vuku Draškoviću, ni njegovoj stranci, ni srpskom parlamentu čiji je Jugović poslanik, pa ni državi Srbiji.
Inače, za mene je nesporno svačije pravo da sazna istinu o svim i svačijim žrtvama pa to pravo naravno pripada i porodici i političkim sledbenicima Draže Mihailovića.
Neprihvatljivo je, međutim, da se kroz duži vremenski period uporno i neumorno otrovne strele ispaljuju na sve što se ne uklapa u trenutno popularno ideološko i političko razmišljanje, kao i da se istorija falsifikuje i kroji po sopstvenoj meri i ukusu.
Što se tiče otkopavanja masovnih grobnica, omiljene teme »modernih tragača za istinom« Srđana Cvetkovića i Slobodana Homena, to se može raditi ali ne kako oni to zamišljaju – sve proglasiti nevinim žrtvama »komunističkog terora«. Kada je o slučaju Draže Mihailovića reč, on nije »streljan« (baš kao što npr. ni premijer Đinđić nije »ubijen« već je stradao u političkom atentatu) nego je u jednom sudskom postupku koji je trajao punih mesec dana, pred očima celog sveta, jer je prenošen direktno na radiju i uz prisustvo brojnih domaćih i stranih novinara i filmskih snimatelja, suđen i osuđen za ratne zločine. Viša sudska instanca mu je odbila molbu za pomilovanje, pa je kazna smrti izvršena streljanjem jer kod nas nije postojala električna stolica kao npr. u Americi.
Na kraju navodim samo jedno mikro istraživanje vršeno u užičkom okrugu koje pokazuje da je daleko najviše lica stradalo upravo od četnika – 1.052, zatim partizana 379 itd. (»Istina o teroru 1944. godine«, NIN, 22. 12. 2005, istoričar dr Venceslav Glišić)...
Ali to je druga tema, pa o tome drugom prilikom.