Prvi čin ove drame odigrao se tokom Drugog svetskog rata kad su četnici uz blagoslov svog vrhovnog komandanta Draže Mihailovića organizovano i smišljeno izvršili masovni zločin, genocidnog tipa, nad muslimanima. Na kraju tog čina, posle pobede antifašističke Narodnooslobodilačke vojske i sloma četničkog pokreta, jedan od vidova oslobođenja i samooslobođenja bio je i javno skidanje feredža na trgovima u gradovima širom Bosne i Hercegovine i Sandžaka.
Treći čin ove drame odigrava se danas pred našim očima, posle šest i po decenija. Država

nevladine organizacije koje bi se zajednički mogle nazvati Urban in. Ali, u isto vreme, u celoj Srbiji postoji i veliki broj stanovnika koji su usvojili vrednosti autoritarne, patrijarhalne, ruralne kulture koji se mogu svrstati pod zajednički imenitelj Urban out.
Urban out se vraća, kako kažu, korenima a korenje vide u nacionalizmu, mržnji prema drugačijima iskrivljavajući i zloupotrebljavajući pri tom i istoriju, tradiciju, religiju, državu. Urban out nisu samo Zukorlićevi revnitelji i Amfilohijeve vehabije. Nažalost, stvari stoje mnogo gore. Urban out je vladajuća ideologija kod prosečnih građana Srbije.

Svaki građanin Srbije koji ne vidi problem u tekstu državne himne po kojem su svi nesrbi građani drugog reda, kojima ne smeta da simboli sekularne republike budu kruna i dvoglavi orao (suverenitet i jedinstvo svetovnog i duhovnog, dakle države i crkve), postaju i nesvesno saučesnici u izgradnji stubova na kojima ne može opstati država Srbija. Konsekventno sprovođenje nacionalnih simbola u svakodnevni život jeste, između ostalog, pogrešno proslavljanje Svetog Save u školama, uvođenje sveštenika u vojsku. A to ne može bez posledica. Ako u himni pevate »Spasi Bože srpske zemlje, spasi srpski rod« (a ostali ako im se ne sviđa mogu da se sele), ako pripadnike velike nacionalne manjine nazivate Turcima, onda naravno da će oni na utakmicama navijati za tursku reprezentaciju. Kako sve to može biti zapaljivo opasno gledamo a krijemo pogled i kad su u pitanju aktivnosti Zukorlića, ali i obeležavanja Dana državnosti u Marićevića jaruzi kod Orašca. Evo, u isto vreme kad Zukorlić preti egipatskim scenarijem, poslanik u Skupštini Srbije Aleksandar Jugović (SPO) upućuje fetve »monstrumi, crvene ubice, dželati, zločinci, ubice...« na račun građana Srbije koji su »deca komunista i crvenih ubica (koja) danas slobodno šetaju po Beogradu, Srbiji«.
Aida Ćorović je, 17. februara, u emisiji »Kažiprst« Radija B 92, sa velikim emotivnim nabojem, pored mnogo toga u jednom dahu pametno i umesno izrečenog, pre svega stala u odbranu prava muslimanki da svojom voljom nose hidžrab, a onda problem delovanja Zukorlića i mnogih drugih usmerila na problem primene zakona u državi zbog raznih krivičnih prijava u poslovanju, privatizaciji, uzurpaciji ljudskih prava. Time je Aida dala pouku ne samo svojim protivnicima nego i braniteljima. Borba za uspostavu i primenu zakona jeste u pozadini svih sukoba i borbi koje se vode u Srbiji, ne od juče. Lepo je biti IN i manifestovati svoje napredne svetonazore u reakcijama na površinske pojave kao što su govor mržnje. Ali, potrebno je mnogo više osim razumevanja za nesrećan život običnih ljudi u svakodnevnom životu. Treba, kao Aida, biti tamo negde među njima, pomoći im da razumeju sebe i svoj gnev, zaštititi ih od zapaljujućih poruka raznih Jugovića i Zukorlića. I imati hrabrosti da se preuzmu rizik i žrtva. To je kapital za budućnost i najčvršća moneta koja može izbaviti Srbiju.