Svetski socijalni forum, Egipat i transformacija

Imanuel Volerstin

Svetski socijalni forum (SSF) je živ i zdrav. Upravo se sastao u Dakaru u Senegalu, od 6. do 11. februara. Po nepredvidivom sticaju okolnosti, ovo je bila sedmica kada je egipatski narod uspešno skinuo Hosnija Mubaraka sa vlasti, što je konačno završeno baš kada je i SSF zaključivao svoj sastanak. SSF je proveo tu sedmicu bodreći Egipćane – i diskutujući o značenju tunisko-egipatskih revolucija za program transformacije, za stvaranje drugačijeg sveta koji je moguć, ali ne i izvestan.
Negde između 60.000 i 100.000 ljudi prisustvovalo je, posećivalo i pomagalo Forum, što je po sebi vrlo značajan broj. Da bi se desio takav događaj, SSF je tražio podršku snažnih lokalnih pokreta (koji postoje u Senegalu) i podršku vlade koja, barem, toleriše njegovo održavanje. Senegalska vlada Abdulaja Vejda bila je spremna da »toleriše« održavanje SSF, mada je već pre nekoliko meseci odustala od tri četvrtine obećane finansijske pomoći.
Ali, tada su se dogodili tuniski i egipatski ustanci i vlada se uspaničila. Šta ako prisustvo SSF inspiriše sličan ustanak u Senegalu? A opet vlada ne može da otkaže sastanak, kako da otkaže sa Lulom iz Brazila, Moralesom iz Bolivije i brojnim afričkim predsednicima. Tako da je uradila sledeću najbolju stvar. Probala je da sabotira Forum. Uradila je to tako što je otpustila rektora najvećeg univerziteta, na kojem je trebalo da zaseda Forum, četiri dana pre početka zasedanja, i postavila novog rektora koji je odmah ukinuo odluku svog prethodnika da se odlože časovi za vreme sastanka SSF, kako bi se obezbedio dovoljno veliki prostor.
Rezultat je bio organizacioni haos, bar prva dva dana. Na kraju je novi rektor ipak dozvolio upotrebu 40 od više od 170 prostorija koliko je bilo potrebno. Organizatori su domišljato postavili šatore u krugu univerziteta, pa je sastanak nastavljen uprkos sabotaži.
Da li se senegalska vlada s pravom uplašila SSF? I sama SSF je raspravljala o tome koliko je relevantna za narodne ustanke u arapskom svetu i drugde, koje izvode ljudi koji, verovatno, nikada nisu čuli za SSF? Odgovor koji se mogao čuti od prisutnih pokazao je dugoročne podele u njihovim redovima. Bilo je tu onih koji su osećali da je deset godina sastanaka SSF značajno doprinelo slabljenju legitimnosti neoliberalne globalizacije i da se poruka Foruma probila svuda. A bilo je i onih koji su govorili da su ustanci pokazali da snaga transformacije leži negde drugde, a ne u SSF.
Meni su, u vezi sa sastankom u Dakaru, dve pojave zapele za oko. Prva je bila to što izgleda da niko nije ni pomenuo Svetski ekonomski forum u Davosu. Kada je SSF osnivan 2001. osnivan je kao anti-Davos. Godine 2011. Davos izgleda prisutnima toliko politički nevažan da ga jednostavno ignorišu.
Druga pojava je bila visok stepen, koji je svako prisutan primetio, međupovezanosti svih predmeta raspravljanja u diskusiji. Godine 2001. SSF je pre svega bio zainteresovan za negativne ekonomske posledice neoliberalizma. Ali, na svakom sledećem sastanku SSF je dodavao druga, nova interesovanja – polovi, okolina, posebno klimatska promena, rasizam, zdravlje, prava domorodačkih naroda, radničke borbe, ljudska prava, pristup vodi, moć hrane i energije. I, neočekivano, u Dakaru, svejedno šta je bila tema sastanka, u prvi plan je došla upravo ta uzajamna povezanost mnoštva problema. Ovo mi i izgleda najveće postignuće SSF – da se obuhvati sve više problema i da svako vidi njihovu bitnu uzajamnu povezanost.
Nije bilo nikakvih neujednačenosti u auditorijumu. Ljudi su ispravno primetili – mi svi znamo protiv čega smo, ali treba da nam bude mnogo jasnije za šta smo. Ovo bi bio naš doprinos egipatskoj revoluciji i drugima koje će bilo gde nastati.
Problem je to što ostaje nerešena razlika među onima koji žele drugačiji svet. Postoje oni koji veruju da je svetu potreban veći razvoj, veća modernizacija i otud mogućnost ujednačavanja distribucije resursa. Ali ima i onih koji veruju da su razvoj i modernizacija kurs kapitalizma i da je potrebno da ponovo promislimo osnovne kulturne premise budućeg sveta, koje bi izazvale civilizacijsku promenu.
Oni koji se zalažu za civilizacijsku promenu čine to pod različitim kišobranima. Postoje domorodački pokreti dve Amerike i drugde, koji žele svet na temelju onoga što Latinoamerikanci zovu »buen vivir« – svet zasnovan na dobrim vrednostima, svet koji traži usporavanje neograničenog ekonomskog rasta za koji je, kažu, planeta suviše mala da bi ga podnela.
S jedne strane su domorodački pokreti, čiji je cilj autonomija radi kontrole prava na zemlju u njihovim zajednicama. Zatim postoje urbani pokreti, u drugim delovima sveta, koji ukazuju na načine na koje neograničeni rast vodi u klimatsku katastrofu i nove pandemije. Postoje i feministički pokreti koji ističu vezu između zahteva za neograničenim rastom i održavanja patrijarhata.
Ova debata o »civilizacijskoj krizi« ima velike uticaje na vrstu političke akcije koja će se voditi i vrstu uloge levičarskih partija, koju će igrati težeći za vlašću u svetskoj transformaciji. To neće biti lako rešivo. Ali to je ključna debata dolazeće decenije. Ako levica ne može da razreši svoje razlike nad ovim ključnim problemom, tada kolaps kapitalističke svetske ekonomije može lako da nas odvede u trijumf svetske desnice i stvaranje novog svetskog sistema, goreg čak i od postojećeg.
Za sada, sve oči su uprte u arapski svet i stepen do kojeg će herojski napori egipatskog naroda transformisati politiku širom arapskog sveta. Ali kresivo takvih ustanaka postoji svuda, čak i u bogatijim regionima sveta. Zasad smo poluoptimistični.

Komentar br. 299, 15. februar 2011.
Prevela Borka Đurić