Da je sukob između Dinkića i Cvetkovića, odnosno političkih partija G 17 plus i DS izbio iz principijelnih razloga, zbog realnih prioriteta razvoja ili stvaralačkih i koncepcijskih povoda, razlike bi bile prevaziđene, a ne zatrpane i kamuflirane, a pri tom pune eksplozivnog naboja

prećutao da Dinkić odvlači investiciju »Gorenja« iz Valjeva, odakle je slučajno Ilić, u Zaječar, jedno od jačih uporišta Dinkićeve nove stranke URS, bruka bi kad-tad pukla. Jer šta se može očekivati ako je Srbija spala na to da ratuje zbog jedne fabrike osim što to u početku može biti rat za fabriku, pa za grad i najzad za ulicu. Sve je odjednom došlo pod znak pitanja: država, sudbina građana, uverljivost opredeljenja za evrointegracije. U normalnim zemljama zbog jedne investicije ne bi ni došlo do drame, ali kod nas su fabrike toliko političke da bi im »političke fabrike« iz doba socijalizma, da nisu uništene, mogle samo pozavideti. Jagma je u stvari nastala oko poslednje »zlatne žice« koja je vlasti ostala na raspolaganju, a to je upravljanje novcem. Groznica koja je zahvatila »kontrolore« toliko je jaka da se od nje tresu i država i građani koji su uplašeni i u velikom broju dovedeni do ruba egzistencije. Neko će reći da ipak nisu svi socijalno ugroženi. Možda je to tačno, pošto su uglavnom prebrojani oni koji se hrane u narodnim kuhinjama, koji su nezaposleni, koji neredovno primaju platu. Međutim, egzistencijalni strah se ne može ni prebrojati ni kontrolisati poput tokova novca, on samo bukne svom silinom.

Vlast je došla do zida i mnogi analitičari joj ne previđaju dug vek. Ona se nalazi pred izborom da nastavi da truli ili da pristupi zbrzanim reformama i pokuša da preživi do jeseni, kada se očekuje odgovor Evropske unije o eventualnom sticanju kandidature za prijem u Evropsku uniju. U ovim dramatičnim danima kada, kako je rekao ministar Rasim Ljajić, vlada cedi »suvu drenovinu« (izraz potiče iz vremena jedne od Miloševićevih vlada), ona je kolektivno pobegla pod skute MMF-a stupajući u »nadzorni aranžman« koji ne podrazumeva dodatno zaduživanje. Umesto da hrabro otvori socijalni dijalog, ona se opredelila da ćuti, a da umesto nje govori MMF kroz aranžman koji zabranjuje povećanje plata štrajkačima i trošenje novca koji, umesto u »populističke svrhe«, treba da posluži za jačanje izvozne privrede, kako je objasnio guverner NBS. Čini se da vlada nema najbolji kontakt s vremenom. Oni koji su nadmudreni konačno su shvatili da je njihov i novac iz sveta umnogome zloupotrebljen i teško da će pristati na jednokratnu pomoć, meru kojom se zanosi vlada. Sada je na dnevnom redu preraspodela, bar su takvi zahtevi sve glasniji, što znači da na red dolaze javna preduzeća, opštinske administracije, vladini kabineti, javne nabavke u kojima je protraćena milijarda evra ili više od trećine jednog aranžmana sa MMF-om. Sve su to poslednja uporišta partijske vlasti i ne zna se šta za nju predstavlja veću kaznu: reforma i odricanje od »zlatne koke« ili odlazak sa političke scene. Zasad je vlast solidarna u ćutanju o najbitnijim stvarima, a tek u fragmentima saznajemo podatke o tome koliko je ona skupa i bezobzirna. Posle ostavke ministarke za NIP (Nacionalni investicioni plan) Verice Kalanović iz G 17 plus, koju je podnela »iz moralnih razloga«, ekonomisti, čija upozorenja nisu uzimana u obzir, iznose podatak da je to ministarstvo još prošle godine potrošilo skoro sav novac za finansiranje projekata koji su, uzgred, »izvučeni iz ministarstva za infrastrukturu« i da bi Kalanovićkino ministarstvo postojalo samo zbog preostalih 500 miliona dinara!
Kako ni predsednik države ni vlada do sada nisu žurili sa reformama oblasti od kojih političari imaju najviše koristi, a građani najviše štete, teško je verovati da će se posle najavljene rekonstrukcije nešto bitnije promeniti, a da se ne ugrozi krhka koaliciona partijska građevina. Slučaj sa investicijom »Gorenja« najavio je da se u Srbiji bije odsudna bitka za preostali novac i uticaj, na koji aspiracije imaju i političari i tajkuni. Tako da ne bi bilo iznenađenje da se u vladi pojave opskurne ličnosti poput kandidata za ministra zdravlja Zorana Stankovića, koga kandiduje G 17 plus, što je već izazvalo negativne reakcije u delu javnosti, pa se postavlja pitanje kako jedna proevropska stranka može da prihvati čoveka koji je bio blizak Mladiću, i ko je tu čiji poltron. Pošto su normalna država i dobro građana i do sada bili zapostavljeni, u vlasti bi morao da se dogodi veliki moralni preokret da bi razvoj nadvladao metastazu. Da li postoje ličnosti spremne za takav izazov kada ih nije bilo ni za manja iskušenja?