U časopisu Relations (3–4/2010) nedavno je objavljen intervju (Srećka Horvata) sa hrvatskim (bio je ovdašnji, ali smo ga najurili u Istru) piscem Mirkom Kovačem. »Brodski je uvijek govorio da je najveća obaveza pisca da dobro piše. Pa ipak, nije moguće zatvarati oči pred onim što se zbiva u našem svijetu i oko nas. Pisac crpi, ne samo iz sebe, nego i iz vanjskog svijeta. Bila bi sretna okolnost ako se podudari da pisac dobro piše i da časno i pošteno reagira na sve ono što ne valja u našem svijetu«, kaže Kovač. I dodaje da mu je i čitanje rad. »Knjige stoje na radnom stolu. Neke čitam samo donekle, neke više puta. Nekim davno pročitanim knjigama ponovno se vraćam. Neke omiljene autore nikad nisam napustio. Među tim autorima su Kafka, Tolstoj, Hamsun. Rado čitam mlađe autore iz malih književnosti, ako su prevedeni. Primjerice, mađarske autore. I, naravno, naše hrvatske pisce. Da imam vremena rado bih čitao Marksa, posebice u ovim vremenima dolarske tiranije i sve težeg bremena liberalnog kapitalizma.«
Kovač govori o sažimanju kao postupku i navodi anegdotu sa Danilom Kišom koji je, kaže, »doista bio neka vrst manijaka ne samo kad je radio na vlastitim rukopisima, nego i kao čitatelj, jer nije podnosio ošljarenje ili bilo kakvu nepreciznost«. Anegdota: »Kiš je francuskoj književnici Margerit Jursenar (koju je kao spisateljicu obožavao) dao u Parizu Grobnicu za Borisa Davidoviča i zamolio je da se nađu kad je pročita i da mu velika spisateljica kaže svoje mišljenje. I doista su se našli, ona je izrekla mnogo komplimenata, ali je rekla da ima jednu primjedbu. U priči ‘Psi i knjige’ Kiš je opisao neku vrstu sira iz 16. stoljeća, a Jursenarova mu je rekla da toga sira tada nije bilo, da je on proizveden gotovo dva stoljeća kasnije. Pred tom primjedbom Kiš je zaboravio sve komplimente, bio je tako nesretan da mi je jednom rekao: ‘Znaš, rado bih povukao sva izdanja Grobnice’. To nitko drugi nije primijetio, niti je takvo što znao, a na kraju krajeva i nije toliko bitno, ali on je znao za tu nepreciznost i to ga je mučilo, kasnije je pronašao točan podatak i u svim svojim sljedećim izdanjima to je popravio«. Danas nemamo pisce ni blizu Kovaču i Kišu, a skorašnja »igra« s NIN-ovom nagradom potvrđuje potrebu da ovdašnju književnost, kao što je nekad za francusku govorio Ilja Grigorijevič Erenburg, treba dobro provetriti.

Novi svetski rat trebalo je da počne u novembru prošle godine i da traje do oktobra 2014. godine. Tako je prorekla Vangelia Gušterova, slepa starica iz Bugarske, poznatija kao Baba Vanga, isceliteljka i vidovnjakinja koja je, navodno, za života prorekla brojne katastrofe, među kojima su početak Drugog svetskog rata, potonuće ruske nuklearne podmornice »Kursk«, čak i napad na Svetski trgovački centar u Njujorku. Vanga je umrla 11. avgusta 1996. godine a prethodno je uspela »predvideti« da će Treći svetski rat započeti nakon pokušaja atentata na četiri državnika i posle sukoba u Hindustanu. Mediji su je izvukli iz zaborava zbog zaoštravanja odnosa dve korejske države, a crnogorski portal (www.pcnen.com) ovim povodom navodi dve vrste pesimista: jedni tvrde da Drugi svetski rat nije prestajao, a drugi da je sukob počeo davno i da ide u nastavcima, kao feljton u dnevnim novinama.
Ovdašnje crkvene i političke babe prestale su da predviđaju jer, očito, znaju da ćemo, ako ih neko ne zaustavi, jednog dana naličiti na Uskršnja ostrva i biti predmet izučavanja. Završni pejzaž Balkana, veli Svetlana Lukić (»Peščanik«, 26. februar 2010), »ličiće na pomenuta ostrva, gde su imali sve, i vodu i domaće životinje i morske hrane, ali su onda počeli da grade one kamene divove. Kult kipova postao je predmet takmičenja između delova plemena; pre nego što su izumrli, na svakih deset živih, dolazila je po jedna kamena glava«. Jednog će se dana, možda, neko zapitati: šta bi s onim narodom koji je živeo u podnožju džinovskih krstača. Nakon Kragujevca, mega krst postaviće se i u Nišu, biće najveći na Balkanu, visok 80 metara, raspona 40 metara, sa verskim hotelom, bazenom, akva-park sa svetom vodicom... Sve će biti zgotovljeno do 2013. godine, povodom obeležavanja sedamnaest vekova od Milanskog edikta kojim je rimski car Konstantin priznao hrišćanstvo kao državnu religiju. Osamdesetmetarski znamen stajaće na brdu Vinik, biće uočljiv sa svih strana Niša, rodnog grada prvog hrišćanskog cara. Ideju Dragana Miloševića, vlasnika preduzeća »Master sekjuriti«, podržali su predstavnici SPC, grada Niša, policije, vojske, brojni privrednici, kao i predstavnici većine političkih partija...
Autori idejnog rešenja, arhitekte Miomir Vasov i Dragan Zlatkov, navode da je krst projektovan po pravilu zlatnog preseka »božanske fascinantne proporcije«, a niška administracija pomoći će obezbeđivanjem dozvola i dokumentacije. Početak izgradnje je narednog proleća a kada se završi niški krst biće 12 metara veći od skopskog. Znam jedno brdo koje bi izdržalo stometarski krst, ali ne bih da se istrčavam.

Krajem prošle godine Gradsko veće Beograda predložilo je zabranu prodaje alkoholnih pića u trgovinama od 22.00 do 06.00 sati »s prvenstvenim ciljem da se spreči da mladi dolaze do pića tokom noći«. Gradska vlada predlaže zabranu prodaje alkoholnih pića tokom noći u prodavnicama, samouslugama, diskontima, robnim kućama, specijalizovanim prodavnicama za prodaju štampe i duvana, kioscima, trgovinskim centrima i benzinskim stanicama. U saopštenju stoji da bi noćna zabrana trgovine alkoholom smanjila zavisnost i broj zdravstvenih problema povezanih s alkoholizmom. »Takvu odluku doneli su Novi Sad, gde je zabranjena prodaja alkohola od 23 časa, i Šabac, a dobar primer je i Moskva gde se ova odluka odnosi na prodaju alkohola od 22.00 do 10.00 sati«, izjavio je član Gradskog veća Željko Ožegović, jedan od najvećih krivaca što je, dok je gazdovao novobeogradskom opštinom, od prekosavskog Beograda napravio kasabu. Od bezbroj dokaza evo samo jednog: u Bulevaru Jurija Gagarina, naspram pretposlednje tramvajske-autobuske stanice postoje tri lokala izgrađena na zelenoj površini – kafana »Luda kuća« (poznata i po tome što je u njoj guslao izvesni gospodin Dabić), trafika i samoposluga (»Qvattro company«) koja se naslanja na ulični asfalt. Prva, veoma bučna, radi do »sitnih sati«, a druge dve se ne zatvaraju i naravno tokom cele noći prodaju alkohol! Gospodine Ožegoviću, nije problem u zabrani prodaje alkohola posle 22 sata nego u dozvoli da se radi – tokom cele noći.

Zemun je čudna varoš. Znam neke tamošnje koji godinama nisu prešli Savu, takođe brojne koji dugo već nisu kročili dalje od hotela »Jugoslavija«, misleći da je Zemun otet Zemuncima. I sam dugo nisam išao u taj deo Beograda (izvinjavam se Mišku i Branku Ćosiću, Savi Mediću, jednom Manetu...), ali prijatelj Predrag Koraksić, genijalni crtač čije su karikature rečitije od svih novinskih tekstova u varoši beogradskoj već godinama i dalje voli svoj Zemun. Nakon što nas je odvukao na jedan savski splav (kod Ćire, bivšeg boksera) prošlog utorka zove u »Tri lađara« (Zmaj Jovina 29, iza Pozorišta prema Dunavu) gde se četiri puta mesečno svira samo džez. Svakog utorka od 20 do 22,30 diksilend bend »Matijaca« svira džez. Kakvo veče! Menadžer Dragan Tucaković najavljuje da je tu i gost iz Venecije (Renato) u društvu prijateljice, vlasnice obližnjeg restorana na Keju i prikupljanje dobrovoljnog priloga za pohabane instrumente. Ugođaj priređuju Vladimir Bata Karlić (klarinet), Luka Kozomara (gitara), Slobodan Boba Misaljević (gitara), Ljuba Matijaca (trombon), Sava Ramjanac (bas), Đura Kaluđer i Luka Jovičić (bubnjevi)... Kažu da svi čitaju Republiku, čak i konobarica Milosava koja upozorava da im se kao vokal često pridruži Beti Đorđević. Pljesak večeri upućen je Zorici Janković i, posebno, mlađahnoj Dijani Suđić, koja nas je predivnim glasom privremeno odvukla u neki daleki svet. Makar utorkom Zemun deluje kao oslobođen grad.