Govor narodnog poslanika Dragiše Lapčevića 18/31. jula 1914.*

Gospodo!

Mi se danas nalazimo, odista, u ratnom položaju. Rat je nastupio. Međutim, mi smo trebali još ranije, mnogo ranije da dobijemo račun od Vlade za ljudske i materijalne žrtve, pričinjene ratom 1912 i 1913 god. Međutim, ne dobijajući toga računa mi smo bačeni u talase rata da podnosimo nove žrtve u novome ratu.
Mi smo bačeni u jedan rat a Vlada nije učinila sve što je potrebno da se izbegne ratna opasnost. A kada je već rat nastao, Vladina je imperativna dužnost da sve učini, koliko je brže moguće, da se brzo postigne jedan častan i pošten mir i prijateljski odnosi među narodima.
To smo dužni učiniti ne samo narodima u Srbiji i Austro-Ugarskoj; to smo dužni učiniti i radi mira na Balkanu, jer ovaj rat može da se rasprostre na ceo Balkanski Poluostrv i da zapali sve te nesretne zemlje. Mi smo dužni to uraditi i radi mira u Jevropi, jer ne treba, radi konflikta između Austro-Ugarske i Srbije, koji se može i na miran način izravnati, da se uvlači ceo svet u krvavi rat i da istorija zabeleži jedan najstrašniji period, u kome će miliuni života pasti, u kome će kultura, stvarana stotinama godina, da propadne, u kome će se razarati životi, materijalna bogatstva i civilizacija celoga sveta!

Gospodo!
Kad ovo govorim, ja strahujem da srpska Vlada u ovome slučaju nije poslužila kao igračka u rukama izvesnih velikih sila. A da strahujem od toga, čak i da verujem u to, nalazim oslonca u pasusu Prestone Besede, u kome se veli: da to nije srpski spor, već spor između krupnih interesa velikih sila.
Kad velike sile imaju zamršene račune, kad velike sile imaju konflikte, nije dužnost malih zemalja i malih naroda da im služe za potkusurivanje. Dužnost je malih zemalja i malih naroda da se brane, jer u tom opštem razračunavanju između velikih sila male zemlje mogu samo da izgube.

skup militarizam; ta njihova politika ih nagoni da opterećuju poslednji objekt, da iscrpu i poslednji izvor što su ga mogle otkriti i kojega su se mogle dohvatiti. Jedna luda žeđ za kolonijama i zavojevanjima doterala ih je do položaja, kad između njih mora da grmi. Međutim, između njih grmi ne radi malih naroda, već protivu malih naroda. Za nas se neće založiti ni Trojni Sporazum; neće nam doneti koristi ni jedna ni druga grupa velikih sila, jer će one – i jedna i druga – zagaziti u međunarodni rat za kolonije i svoje ekonomske zadobitke; a za predmet svoje kolonijalne politike one smatraju sva prostranstva od Save i Dunava do Tihoga Okeana. Velike sile se glože između sebe i rat

Gospodo!
Jevropski rat, koji bi se izazvao, biće ne samo užasan za sve jevropske narode i biće nesrećan za civilizaciju odnegovanu vekovima, već će taj jevropski rat doneti, kao svoj rezultat, propast Balkana. A kad Balkan propadne, tada i srpskom narodu ne može biti dobro. Samo u balkanskom jedinstvu, u sreći, u snazi i samostalnosti Balkana, i srpski narod može da sačuva svoju samostalnost.

Gospodo!
Što je situacija došla dotle, da Srbija padne u položaj da izdrži jedan rat s Austro-Ugarskom, krivica je do Vlade, koja vodi jednu opaku politiku.
Ona je stala na gledište da Balkan treba deliti; i onoga trenutka, čim je stala na gledište da Balkan treba deliti, ona je usvojila gledište koje zastupaju velike sile: da Balkan podele između sebe. Njima će biti lako da među sobom podele Balkan, pošto su ga podelili balkanski narodi i oko toga se među sobom posvađali.
Druga pogreška je Vladina, što je na osnovi podele Balkana otkrila balkansko pitanje ratom protiv Turske, ne uspev da ga tim ratom reši i zatvori.
Treća je pogreška, što je vođenje takve politike dovelo do bratoubilačkog rata između Srbije i Bugarske, između dva plemena jednog i istog naroda, koji govori jednim i istim jezikom i koji ima jedne i iste zajedničke interese.
Četvrta je pogreška Vladina, što je vodila agresivnu i ratnu politiku prema Arbanskom narodu s kojim je trebalo učvrstiti zdravo prijateljstvo i savez.
Peta pogreška je Vladina, što vodi jednu politiku ropstva prema petrogradskoj diplomatiji i pariskoj berzi. A petrogradska diplomatija i pariska berza mogu pred očima imati samo interese ruskoga carizma i francuskih finansiskih kapitalista, ni u kom slučaju srpske interese.

Gospodo!
Spasa nema u takvoj politici.
Spas srpskom i svim narodima na Balkanu je jedino u punom balkanskom sporazumu, u jednoj snažnoj federaciji balkanskih naroda, u federaciji balkanskih republika.
Da smo, gospodo, danas imali federaciju balkanskih naroda, jedinstvo između Srbije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Arbanije i Crne Gore, više nego sigurno je da nam Austro-Ugarska ne bi objavila rat, kao što bi bilo više nego sigurno, da bi bezbednost i Srbije, i Bugarske, i Rumunije, i Grčke, i Arbanije, i Crne Gore bila mnogo pouzdanija i garantirana. Tada se, gospodo, ne bi širila međunarodna žandarmerija i međunarodna komisija po Arbaniji, ne bi se zaplašivala Grčka ratom zbog ostrva, ne bi Bugarska strahovala od grabljenja, ne bi se objavio rat Srbiji, niti bi imali ma kakvu opasnost za Crnu Goru. Jedino puno jedinstvo među balkanskim narodima bilo bi odbrana od Austro-Ugarske, kao što bi bilo tako isto sigurna odbrana i od Rusije.

Gospodo!
Srbija treba da izmeni svoju politiku. Ona treba da prestane biti instrumenat velikih sila. Ona treba da se prihvati jedne balkanske politike, koja će je dovesti do federacije Balkana. (...)

Neka, gospodo, prestanu ratovi!
Ako je društvo privatne svojine postalo nelogično, neka se ukloni a da se ne održava ljudskim klanicama i morima krvi!
Mi tražimo da Vlada povede takvu politiku, koja će, što pre, u mesto rata koji se razvija, doneti mir Srbiji i Austro-Ugarskoj; da povede takvu politiku, koja neće imati za posledicu nesreću Srbije i Balkana; da povede takvu politiku, s kojom će se izbeći požar Jevrope i upropašćivanje civilizacije!

* Iz Dragiša Lapčević, Rat i Srpska socijalna demokratija, Mostart, Zemun 2010, str. 114–117, 118.