Koliko zaposleni u Srbiji imaju prava?

Samovolja jedne direktorke

Jovica Dimitrijević (1962, selo Burdimo kod Svrljiga) posle diplomiranja na Višoj mašinskoj školi u Nišu i dobijanja zvanja »mašinski inženjer – VI stepen«, 1988. godine dobio je stalno zaposlenje sa punim radnim vremenom u Mašinskoj tehničkoj školi »Dušan Trifunac – Dragoš« u Svrljigu, kao nastavnik praktične nastave mašinske struke. Taj posao je obavljao 18 godina, toliko dugo je imao i koristio pravo na refundiranje troškova mesečne autobuske karte na relaciji Burdimo–Svrljig–Burdimo i na njegov rad i odnose s uposlenicima nije bilo zamerki. Ali, posle »petooktobarskih promena« nova direktorka (»zbog neophodne štednje«, kako je tada objasnila) donosi odluku da (jedino) ovom nastavniku obustavi naknadu putnih troškova. Ubeđen je da zna razlog: »Bili smo u dobrim odnosima, ali zato što sam osnovao Opštinski odbor LDP u Svrljigu, ona je počela da mi se sveti i prvo mi je ukinula pravo na refundiranje troškova redovnog mesečnog prevoza«. On tada kolege pita za mišljenje o direktorki i rezultate »ankete« piše na papiru i postavlja ga na zid škole i tako kolege i učenici saznaju da je direktorka neomiljena kod uposlenika u školi. Obnavljaju se stare i počinju nove priče o tome da direktorka možda troši novac nenamenski, jer o trošenju ne obaveštava one kojima je pretpostavljena.

U Knjaževcu, Filijalu Poreske uprave Ministarstva finansija obaveštava o svom slučaju i drugim zloupotrebama direktorke, a u ovom tekstu su navedene samo neke: »službeni automobil Škole direktorka koristi u privatne svrhe; neki nastavnici i profesori su na redovnom platnom spisku Škole i redovno primaju mesečni iznos za 100% mesečnog radnog vremena iako tri, četiri godine doslovno nisu kročili ni u zgradu škole; nekim nastavnicima i profesorima je omogućeno da prime i do 30% višu platu od stvarno zarađene i posle taj procenat zarade moraju da vrate školi a da uposlenici nikada nisu obavešteni gde taj novac završava«. Reč je o sledećem: nastavnicima i profesorima se upisuje da su imali 30% više od punog fonda časova i ti časovi su plaćeni tako što plata biva uvećana za isti procenat i to je zakonom dozvoljeno. Međutim, novac iznad plate nastavnici moraju da vrate, pošto tih 30% dodatnih časova nije održano – fingirani su. Ovo zahteva objašnjenje. Na početku svake školske godine direktor škole šalje zahtev načelniku nadležne teritorijalne školske uprave (Niš, Zaječar, Šabac itd.) i u njemu prijavljuje broj časova koji je potrebno održati za normalan proces nastave, da bi Ministarstvo prosvete odobrilo tražena sredstva za isplatu plata. Direktor škole u tom zahtevu može navesti da će biti potrebno održati još 30% časova više nego što je pun fond. Te časove održavaju stalno zaposleni predavači i primaju platu 30% veću od redovne. Uobičajeno je da se u zahtevu navede da je neophodno održati 30% dodatnih časova, jer je to limit koji zakon dozvoljava; ako je viši, škola mora da angažuje još predavača. To nikako ne znači da je dodatnih 30% časova uopšte potrebno održati. Uglavnom nije i oni nikada ne budu održani, ali od Ministarstva prosvete uvek budu naplaćeni, zato što Ministarstvo nikada ne vrši kvalitetnu proveru opravdanosti zahteva i da li su honorarni časovi održani, nego zahtev po inerciji prihvata i plaća zahtevana sredstva, kao što po inerciji prihvata i izveštaj (o radu). Tako neki direktori pljačkaju fond Ministarstva prosvete. Zaposleni u pomenutoj školi ne znaju gde odlazi tako uzet novac a direktorku ne smeju da pitaju da joj se ne bi zamerili i da ne bi bili izloženi njenom svakovrsnom šikaniranju – čemu su bili svedoci pre nekoliko godina, kada je direktorka diplomiranoj pravnici zaposlenoj u toj školi poslednjeg radnog dana u prvom polugođu naredila da tokom zimskog raspusta svakodnevno dolazi u školu, briše prašinu i zaliva cveće u učionicama i kabinetima i održava red u sali za fizičko vaspitanje u vreme kada su »žurke« koje će tokom raspusta učenici organizovati, a posle fajronta da salu počisti; to nisu bila jedina maltretiranja i posle kraćeg vremena pravnica je novo zaposlenje našla u drugoj državnoj instituciji u Svrljigu. Pre izvesnog vremena je iz direktorkine kancelarije istrčala uplakana nastavnica i slučajno zatečene kolege upitala »zašto direktorka od nje traži da vrati deo plate, kada je uredno svaki čas održala i svaki dinar plate pošteno zaradila?!« To dovodi do sumnje ali ne i tvrdnje da direktorka traži da se vrati i onaj novac koji nije dobijen za fingirane časove. Ne tako davno direktorka je pred članom Školskog odbora jednoj profesorki podviknula da će je »oterati u ludnicu, kao što je i Jovicu oterala«; ta profesorka sada predaje u drugoj svrljiškoj školi. Povodom takvih direktorkinih postupaka – šta su ranije, tada ili kasnije rekle kolege?

»Ništa. Plaše se zameranja sa direktorkom i njene osvete. Nasamo ‘u četiri oka’ podržavaju negodovanje. Ali, ako je prisutan još neko, onda će samo slegnuti ramenima, reći nešto tipa ‘ne mešaj mene u to’ i udaljiti se. Među svim zaposlenima postoji ubeđenje da direktorka iza sebe ima političke/stranačke i druge moćnike, jer da nije tako

ne bi sa toliko prekršajnih kazni tokom direktorovanja i dalje bila direktor. Ako sazna za razgovore zbog teksta, sigurno će ‘njeni ljudi’ od urednika Republike tražiti da tekst ne bude objavljen; ako bude objavljen, bićete uhapšeni kao što su mene bezrazložno uhapsili i prisilili da potpišem izjavu i na druge indirektne načine će vam se svetiti a moje kolege će poricati da ste im predlagali razgovor – neverovatno je koliko se oni nje plaše! Razmislite da li smete da pošaljete tekst redakciji... Zbog negativnog priraštaja stanovništva i sve brojnijeg upisivanja dece u škole u Nišu smanjuje se potreba za tolikim brojem nastavnika i svi se plaše da će uskoro postati tehnološki višak.
		Anica Vučetić, »Uočavanje«, video rad (30 sek., frejm), 2008.

razredu i odeljenju pronađu učenike koji bi rado njima ili njoj direktno prenosili šta ostali učenici ili njihovi roditelji govore o svim uposlenicima škole. Jedan profesor je rekao da je »zahtev nemoralan« a direktorka profesoru da je »on nemoralan« i još mnoštvo uvreda i pogrdnih reči. Ostali prisutni u zbornici su ćutali a ućutao je i profesor. Sem nastavnika Jovice Dimitrijevića, direktorkinim upravljanjem novcem i drugim radnjama u školi odavno se niko ne bavi. »Ministarstvo finansija – Poreska uprava, Filijala Knjaževac, u prekršajnom postupku protiv okrivljene Stručne škole ‘Dušan Trifunac – Dragoš’ iz Svrljiga kao pravnog lica i Mitić Lele, direktora, do sada
		Anica Vučetić, »Uočavanje«, video rad (30 sek., frejm), 2008.

Koliko direktorka (treći uzastopni mandat) voli novac dokazuje i sledeći primer: pre sedam-osam godina, istog dana kada je u emisiji Radija Slobodna Evropa s autorkom ovog teksta emitovan kratak razgovor u kojem je rekla da se u svrljiškoj školi »D. T. – Dragoš« vrši nacionalna diskriminacija tako što se profesoru fizičkog Goranu Miloševiću (po nacionalnosti Rom) daje 50% punog fonda časova a za 50% angažuje profesor (Srbin) iz Niša i plaća prevoz, direktorka je sazvala hitan sastanak Nastavničkog veća i od profesora Miloševića zahtevala da potpiše već pripremljenu izjavu da je »sve što je rečeno na R. Sl. Evropa netačno i da je to rekla osoba svima poznata kao velikosrpski nacionalista« a škola će tužiti ovu radio-stanicu i dobiti ogromnu odštetu – jer je to inostrani radio i zato ima mnogo novca. Profesor je objasnio zašto izjavu ne može da potpiše, njegovo objašnjenje su podržale neke kolege i direktorka je zaključila da je »bolje to sa tužbom ne rizikovati, jer se stvarno može dogoditi da škola plati odštetu« (onoj zbog čije izjave su hteli da podnesu tužbu).
Zvanično okrivljena, škola je refundirala troškove prevoza, ali direktorka od nastavnika Dimitrijevića traži da ubuduće ne kupuje mesečne već dnevne karte i da ih svakog dana naplaćuje od blagajnice. Ne pristaje, jer to smatra ponižavajućim. Kasnije se dogodilo da je škola nekako zagubila njegova dokumenta o stručnosti a koju godinu posle iz Ministarstva prosvete u pribavljenom traženom mišljenju o ispunjenosti uslova piše da Dimitrijević ne ispunjava uslove za nastavnika praktične nastave). Direktorka smanjuje fond časova i 12. 09. 2008. potpisuje rešenje na četiri časa nedeljno (15% punog fonda i toliki procenata radnog staža, ali se fond časova od jedne do druge školske godine naizmenično smanjuje i povećava; poslednje rešenje je na 46%, ali je on svako odbio da potpiše i pita se »kako je moguće da nestručna osoba dobije skoro 50% punog fonda časova a dok nije proglašen nestručnim imao je 15% i ko je i kada kršio zakon?«; pre VI stepena završio je saobraćajnu tehničku), ali nakon mesec dana direktorka zahteva da istovremeno završi i kurs za ložača parnih kotlova i Dimitrijević to odbija, zato što istovremeno nije mogao redovno da pohađa dva kursa i predaje u školi. Takođe je došao do validnih dokaza da mu nekoliko godina nije uplaćeno ni dan radnog staža, iako je redovno držao časove...

To i mnogo šta drugo ovde nepomenuto, a o čemu postoje pravno valjani dokumenti (kopije date autorki ovog teksta), uticalo je na kvalitet braka nastavnika Dimitrijevića. Ali, najviše je uticalo na njegovo mentalno zdravlje: 18. 02. 2008. je s uputnom dijagnozom F 23.9 je primljen na Kliniku za psihijatriju Kliničkog centra Niš, odakle je otpušten 11. 04. 2008. sa dijagnozom Z 73.1. Ove školske godine je »stručni vođa« grupi učenika i redovno drži časove. Direktorka nijednom nije došla u bolničku ili kućnu posetu – ali su redovno dolazile kolege koje se nisu uplašile eventualne direktorkine zabrane ili osvete i drago mu je zbog poseta. Ubeđen je da će sukob sa direktorkom u dogledno vreme biti za oboje povoljno rešen i da će uspeti da ostvari svoja radna prava. Ali »nikada ne može zaboraviti trenutak kada ga je direktorka najviše ponizila. Bilo je to kad mi je pred kolegama ponudila – sisu! Uverila se da, iako posle dugog vremenskog perioda, nadležne institucije donose rešenja i presude u moju korist ali je to ne zaustavlja u stalnom šikaniranju i stalnom ponižavanju moje ličnosti! Pred kolegama me upitala šta treba da mi da pa da prestanem stalno nešto da zahtevam? Šta ’oćeš da ti dam, pa da budeš zadovoljan? ’Oćeš sisu da ti dam? Ne umem da opišem koliko sam se tada osećao uvređenim i poniženim! Da se tako ponaša direktorka, nekadašnja profesorka! Da nudi SISU!« (u Podnesku primljenom u Sudskoj jedinici u Svrljigu, 30. 04. 2010. i zavedenom pod: 1P1. br. 3007/10 punomoćnik advokat Ljubiša Mihajlović to pominje u tački 6.
Advokat Mihajlović i Jovica Dimitrijević u odštetnom zahtevu na ime naknade za nanetu psihičku bol, povredu radnih prava i povredu integriteta ličnosti od škole potražuju 200.000 dinara. »Sa klijentom Dimitrijevićem sam se dogovorio da mi zastupanje plati iz odštetnog zahteva, kada novac bude isplaćen. Manje je važno kada će biti isplaćen, a biće, važno je da direktorka prestane s osvetom i drugim oblicima šikaniranja mog klijenta a i da javnost sazna za mnoge direktorkine nezakonite radnje«, kaže Dimitrijevićev advokat.

	P. V.