Podižući giljotinu protivu despota, francuski revolucionari nisu mogli ostaviti na miru ni popovsku kastu. Ne samo što su osudili kraljevsku tiraniju po božjoj milosti, nego su osudili i Inkviziciju, torture, glomače, spaljivanje spisa, gonjenja i mučenja pisaca i govornika. Parnicu koju su slobodni ljudi na stotine godina pre njih podigli protivu popovštine, revolucionari su svršili u korist modernog duha i imali su kuraži da objave veliku istinu: da se samo odvajanjem od Crkve može razvijati nauka; da se samo odvajanjem od kanonskog prava može konstituisati građansko pravo; da se samo oslobođenjem od krutih verskih propisa može zasnovati društvo; i, najzad, da se samo odvajanjem od crkvene pedagogije može postaviti zdrav osnov građanskom i moralnom vaspitanju.
Pedagoški liberalizam francuske Revolucije jedino se logično može izraziti u svetovnoj školi.
Šta je to svetovna škola?
Pre svega, šta nije svetovna škola. Svetovna škola ne znači isto što i ateistička škola. Ateizam je metafizičko učenje, to je, u jednom smislu, negativna teologija. Ateistička škola isključuje veru. Svetovna škola ne zna ni za jednu veru: ona nijednu veru ne prima za svoju, ali isto tako ne odbacuje nijednu. U verskim disputima, ona uvek ostaje ravnodušna, nepristrasna, obavezno neutralna. Kao što Država nije vasal Crkve, isto tako nije ni škola.
Svetovna škola ističe, na suprot verskoj nastavi, intelektualnu kulturu sviju članova društva. U njoj se matematičkim i fizičkim naukama, lepom književnošću, istorijom, daje đacima, bez ikakvog metafizičkog razlaganja, shvatanje o stvarima i živim bićima. Jedino će vežbanjem sviju svojih sposobnosti razum uspeti da izabere sebi politički, filosofski i verski sistem i samo će tako biti slobodan ne po imenu nego u stvari. Ako se desi da, tako razvijen, narodni razum odbaci detinjaste hrišćanske misli, zbog toga ne treba kriviti svetovnu školu. Krivica je do samog hrišćanstva koje u sebi sadrži mnoge zablude i

protivurečnosti koje je obelodanila nauka. Od tih zabluda i protivurečnosti neke je i sama Crkva morala priznati. Na primer, Crkva je smatrala da se nove astronomske teorije o kretanju zemlje protive njenim dogmama. Danas, pak, ona se izgovara da je Sv. Pismo stajalo na gledištu antičkog neznanja i potpuno se slaže sa sistemom Galileja i Dekarta. Isto tako, Crkva je osuđivala sva naučna otkrića o starosti planete i o njenoj geološkoj formaciji, jer se ta otkrića, po njenom učenju, protive Postanju. Danas, pak, ona u priči o Postanju vidi samo simbolično slikanje različitih doba kroz koje je prošla naša planeta u svome stvaranju. Isto tako, Crkva je osudila evolucionističko učenje. Jedan je francuski akademik toliko mrzio evolucionističko učenje, da se stideo da sedne pored naučnika Litrea, samo zato što on nije odbacio veliku

Lamarkovu, Darvinovu i Spenserovu hipotezu. Danas, pak, Crkva je nemoćna da se bori protivu ove velike hipoteze. Crkva se dakle oslobađala predrasuda samo pod uticajem svetovna duha, oslobađala se samo onda, kada je naučnike prestala da smatra kao jeretike. Potpuno će se osloboditi tek onda, kad napusti vlast nad duhovima i tu vlast prenese na svetovnu školu.
Svetovna škola ne prezire život kao što to radi Crkva. Naprotiv, ona propoveda ljubav prema njemu. Ona ne vaspitava ljude za nebo, nego vaspitava ljude za zemlju. Da bi mogla korisno poslužiti društvu, ona ne stvara poslušne stvorove koji mirno savijaju vrat pred popovskom i kraljevskom vlašću. Naprotiv, ona stvara građane koji su svesni svojih prava i svojih dužnosti, građane bez kojih ne može živeti moderna država.
Svetovna škola ne pripada nijednoj sekti. Ona nije ratno oružje nijedne političke stranke. Ona ne zna za mržnju, negacije joj ne gode. Svoj deci, siromašnoj i bogatoj, katoličkoj i pravoslavnoj, protestantskoj i jevrejskoj, muslimanskoj i bramanskoj, ateističkoj i mnogobožačkoj, ona daje besplatnu nastavu. Ona je narodna i pripada celom narodu.
Svetovna škola lišava učitelja teške dužnosti da propoveda verske dogme. Ne samo to. Ona učitelja lišava popovskog tutorstva i kontrolisanja. Popovsko pravo mešanja u nastavu potpuno se isključuje. Učitelj ne mora više kaskati za popom kao njegov poklisar. Na jutrenju i večernju, liturgiji i opelu, on neće morati odgovarati na popino »pojanje«. Učitelj se jedino može potčiniti nepristrasnom i pravičnom nadzoru svetovne vlasti u čije ime i vrši svoju pedagošku misiju.

Po ovim se znacima, pored ostalih, može poznati svetovna škola. Mi je nemamo u našoj otadžbini. Svetovne su ideje sasvim nepoznate našem narodu. Nepoznate su mu zato što su u narod ulazili jedino popovi s trebnikom, što se u našem selu i varoši čitaju jedino roždanici, psaltiri, časlovci, san matere Božje i arhipastirske poslanice. Nepoznate su mu za tim i stoga što naši intelektualci nisu imali dobre volje da osnuju ma i jedno društvo, čiji bi zadatak bio da širi slobodnu misao i da vaspitava demokratiju. Najposle, naše stranke ne samo da ne izlaze pred birače s predlogom o odvajanju Crkve od Škole, no šta više one ove kulturne reforme nisu ni unele u svoje programe. Da bi bila što veća protivurečnost između njih i zahteva modernog čovečanstva, naše stranke i sada idu u izborne pohode s krstom u ruci i s plesnivim frazama o »prađedovskoj veri koja nas je očuvala i spasla«.
Time se jedino može objasniti što u svima školama, pored vladalačkih kontrafa, vise o zidu ikone raznih svetitelja. Time se jedino može protumačiti što i danas u XX veku idu đaci sviju škola u crkvu na službu i pričešće. Time se jedino može objasniti što se čak i u višim razredima srednjih škola predaje veronauka. Time se jedino može objasniti što vlada G. Nikole Pašića pokušava da nas uvede novim zakonom o uređenju svešteničkog stanja u period kroz koji su još davno prošle papska Italija i klerikalna Španija. Time se može jedino objasniti usklik koji će sutra odjeknuti po svima prosvetnim zavodima pa čak i na Univerzitetu, usklik u slavu jednog srednjevekovnog kaluđera i u slavu škole s Bogom.
Na suprot reakcionarima, Republikanska je Demokratija i u pitanju laicizacije škole odlučna. Ona se ne plaši ni bapskih prokletstava, ni popovskih zapomaganja, ni drevnih tradicija. Ona ne čezne ni za vlašću i ne mora strepeti da ne izgubi poverenje bigotnih birača. Uverena da čini jedno kulturno delo, ona objavljuje dolazak dana kada se u školama neće videti pop, niti predavati katihizis, kada se neće ići po naredbi na službe i pričešća, kada neće po školama visiti kaluđerske ikone i kada će himne u slavu Sv. Save i Boga zameniti himna u slavu svetovne škole, u slavu škole bez Boga.