Zavesa je spuštena i sva pitanja ostala su otvorena (Breht)

Nehaj za skupe pare

Olako zataškavanje brljotina u vezi s otvaranjem »Muzeja« Narodnog pozorišta u Beogradu može samo da vodi u još veću blamažu

Šta za našu kulturu tačno znači, šta o njoj govori, nedavno otvoreni, takozvani Muzej Narodnog pozorišta u Beogradu, nad kojim su (ne samo) mediji, kao poslušna deca, koja nemaju tu šta da misle, danima izlivali ushićenje? A onda se naglo ućutali, kad je na svečarsku pompu pala prva javna blamaža. Nevolja je što tablamaža, sada već famozna »tehnička greška« o nepostojećoj ulici Milana Nedića u Beogradu, nije jedina u ovoj priči.
Naši »nosioci grupne svesti« lakomisleno su prihvatili reč muzej ne razmišljajući o njenom pravom značaju i smislu. Jer, ovo što je priređeno u suterenu Narodnog pozorišta, zasad je – izložbena kolekcija te kuće, onoga što tokom veka i po njenog postojanja nije izgubljeno. Ili nije pohranjeno u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, par stotina metara dalje, koji je nedavnoobeležio 60 godina postojanja – što takođe neki mediji »nisu primetili«.
E sad, dragi Brehte, po tačkama.

Besmisleno bi bilo osporavati pravo pozorišta da ima sopstveni legat, izložbu, fundus na uvidu javnosti... Ali, muzej, bez zaposlenog kustosa, jeste kršenje važećeg zakona (pozorište je, za priliku, umesto koordinacije struke,kao »eksperta« angažovalo Zoricu

Janković, iz Istorijskog muzeja Srbije). Izuzetak je moguć u slučaju da je fond građe mali, a Narodno pozorište postoji 150 godina i većinu svoje građe već ima u postojećem Pozorišnom muzeju. Činjenica da je nekadašnji upravnik pozorišta, Branislav Nušić, 1901. godine, u Pozorišnom listu pisao da su iz Beča dobijene fotografije Alekse Bačvanskog i Toše Jovanovića i da će jednog dana, sa bistama Joakima i Sterije, biti izložene u Narodnom pozorištu, kao začetak budućeg Pozorišnog muzeja, sama po sebi ne »pokriva« ovu ad hoc crtu ispod koje stoji 20 (i slovima: dvadeset) miliona dinara! U jednom od obrednih

rituala povodom otvaranja, sadašnji upravnik Božidar Đurović saopštio je da je 10 miliona uštedeo – od čega, majke ti, druga pozorišta nemaju ni za struju, a 10 dobio od sponzora, kojima se tajanstvo čuva ime čak i u pratećem katalogu!
Neka mera kase opet bude Muzej pozorišne umetnosti Srbije, koji godišnji budžet od 17 (i slovima: sedamnaest) miliona rasteže na bruto plate zaposlenih (među njima bar osam kustosa), tehnološku opremu, čuvanje, sakupljanje, obradu građe, redovne izložbe i gostovanja po Srbiji, tematske večeri, izdavačku delatnost, časopis Teatron...

Reflektori, sveprisutna beogradska elita,resorni ministar, radosni glumci i doajeni, bulevarski mehanizam »sedme sile«... učinili su da ukazanje nebeske pojave u Narodnom pozorištu protekne u potpunoj zaslepljenosti.
Prikazivači ovog »pionirskog poduhvata« (ali i ministar kulture, u čijoj je nadležnosti ovaj cirkus), ne samo da su zanemarili očite faktografske promašaje u izložbenoj postavci – recimo da su se u brzini rada »omakli« – nego ni onu koja doslovno zadire u istoriju ovog naroda. Istoričarka, kustos, na tezgi u Narodnom pozorištu napravila je »tehničku grešku« – tako je zvanično obrazloženo – i potpisala u katalogu i na sajtu da je nekadašnji Pozorišni odbor bio u Kosmajskoj (Maršala Birjuzova) današnjoj Ulici Milana Nedića! Uz zdušnu podršku upravnika koji je, kad je izbila bruka, izjavio da taj tekst pre štampanja nije pročitao!
Tek kad je reagovao Aleksandar Nećak, predsednik Saveza jevrejskih opština u Beogradu (čija je sinagoga upravo u ulici u kojoj stoje natpisi i Maršala Birjuzova i Kosmajska, ali nema Nedića – na osnovu uvida 11. decembra, Sl. V. – ko ne veruje neka prođe kroz ulicu i proveri), povučen je katalog, a sajt brže-bolje ispravljen. Ljaga je, međutim, kao »za muzej« – trajna.
A da bude potpuna, ispalo je da je kustoskinja, inače prisutna u medijima i javnosti (»... njeni tekstovi, nepretenciozni i precizni, posreduju univerzalno iskustvo, svedoče na drugi način, ponekad mnogo jasniji od naših analiza i komentara o tome kakvi smo bili, kakvi smo i kakvi ćemo biti...«, napisao je Dragoljub Žarković, glavni urednik Vremena, u kojem ona sarađuje, »u Beogradu, na Sretenje, 15. februara, 2009«, u vezi sa njenom knjigom Istorija s povodom1), naprasno nedostupna onim novinarima koji su ipak hteli da stvar isteraju na čistinu. A ni Đurović, koji se ubrzo, s Anatolijem Iksanovim, direktorom Boljšoja, prema pisanju Politike, dogovorio »da muzeji dva pozorišta započnu razmenu sadržaja«,2nije se potrudio da ide dalje od »tehničke greške«. Ćutanjem se »oglasilo« i Ministarstvo kulture koje, doduše, nije zvanično učestvovalo u uštedi i sponzorstvu pri stvaranju »muzeja«. Tako je sve ostalo na komentarima u »Peščaniku«, e-novinama, Politici...

Kakvo smo mi to društvo, u kojem se jedna ovakva »tehnička greška« omakne i zakonu i zakonodavcu i moralu? Zapravo, kom zakonu, kakvom? Postojećem Zakonu o kulturnoj politici, koji favorizuje institucije, a ne značaj i značenje kulture (u smislu kvaliteta života)3?
Dvoje čelnih ljudi u poslu na koji su potrošili 20 miliona bog te pita čijih stvarno para, u instituciji koja nije njihova privatna prćija, nema elementarnu odgovornost za posao koji se svrstava u lični i državni potpis, dopuštaju sebi da nas kolektivno brukaju.
Upravnik pozorišta ne ispunjava obavezu, koju pred njega postavljaju pečat za koji je zadužen i radno mesto. Nije pročitao katalog pre štampanja!? Možda i jeste, a sad se vadi. Ili – nije ukapirao šta tu piše, nije proverio, mrzelo ga da šeta po Beogradu i gleda nazive ulica. Koji, zaista, zbunjuju čestim promenama, ali, za razliku od gradova po Srbiji, gde su i Ljotić, Mihailović i Nedić već etablirani, zasad nije dotle stigao... Kao državni službenik bi to ipak morao da zna (pod uslovom da i država koju imamo to zna). Da nije protestovao Aleksandar Nećak, učtivo, takozvanim biranim rečima, novinarski i ostali rutineri-zapisničari bez mišljenja (a šta je novinarstvo do, pre svega, način mišljenja?), i dalje bi balavili pred glumačkim bardovima, funkcionerskim i drugim vedetama, koji su se upriličili na povodu i svečanom otvaranju.
I kakva je to čudesna tehnika koja ima formulu za ovolike i ovakve greške? To je ona tehnika – kamufliranog, ili javnog, svejedno – foliranja važnosti zarad privilegije, pripadnosti, nečije naklonosti... obojene praznine iznad konkretnog znanja i vidokruga, koja je u ovoj zemlji toliko uzela maha da gubimo sposobnost objektivnog posmatranja i sveta u odnosu na nas, i nas u odnosu na svet, i samih sebe. Nepodmazano, nenaoštreno, šlajfuje, škripi. Samo je pitanje u koju nas ulicu vodi.

	Slavica Vučković