Između Scile prokosovske komesarske diktature
i Haribde proevropske suverene diktature?

Ustavnost u Srbiji u drugoj deceniji 21. veka iz perspektive teorije Karla Šmita

Na početku ovog rada želeo bih da jasno iznesem pet stavova, na kojima će se moja dalja izlaganja temeljiti.

1) Proces liberalne demokratske konsolidacije u Srbiji nije daleko odmakao i još uvek je reverzibilan, uz otvorenu mogućnost da se postojeći režim koji sam, na tragu Karla Šmita, nazvao »totalnom pluralističkom partijskom državom«, transformiše u nešto što bi nalikovalo Šmitovoj »totalnoj vođinoj državi«. 2) Za dalji tok liberalne demokratske konsolidacije u Srbiji evropske integracije su od ključnog značaja, pošto relativizuju proklamovani tvrdi suverenitet i pojačavaju pritisak na primenu donetih propisa i izgradnju stabilnih liberalno-demokratskih institucija. 3) Srbija je izgubila nepotrebno mnogo vremena u prvoj dekadi 21. veka da bi dospela do statusa »kandidata za kandidata« za učlanjenje u Evropsku uniju i do kraja druge dekade nije verovatno niti da će okončati proces liberalno-demokratske konsolidacije, niti da će steći punopravno članstvo u Evropskoj uniji (koje je najrealnije očekivati u prvim godinama treće dekade). 4) U narednoj dekadi prioritet bi trebalo da bude puna ustavna konsolidacija, koja bi se odvijala na tri osnovna principa: da sva vlast – pa i ona ustavotvorna – potiče od naroda; da je plebiscitarni konstitucionalizam (karakterističan za Miloševićev ustav iz 1990. i Koštuničin ustav iz 2006) neprihvatljiv; i da je Srbija pripravna za punu implementaciju standarda Evropske unije. 5) Glavne opasnosti za ustavnu, a samim tim i liberalno-demokratsku konsolidaciju leže u onome što ću u nastavku izlaganja, ponovo na tragu Karla Šmita, nazivati prokosovskom komesarskom diktaturom i proevropskom suverenom diktaturom.

Polazeći od ovih pretpostavki, u nastavku izlaganja pozabavio bih se, prvo, neodrživošću postojećeg režima u Srbiji, a zatim i svakom od pobrojanih opasnosti (tj. prokosovskom komesarskom diktaturom i proevropskom suverenom diktaturom), kako bih na kraju došao u situaciju da razmotrim načine za preduzimanje daljih koraka na planu ustavne i liberalno-demokratske konsolidacije.

Ako se danas osvrnemo deset godina unazad videćemo da imamo veoma sličnu ustavnu situaciju koja je postojala i nakon 5. oktobra 2000: na snazi je ustav koji je vlast svojevremeno pisala za sebe samu (rukovođena tadašnjim aktuelnim potrebama), koji je usvojen na manjkavom referendumu (uz populističku propagandu i na način svojstven plebiscitarnoj demokratiji) i koji pokazuje jasnu tendenciju da se sve manje poštuje (shodno sadašnjim aktuelnim potrebama vlasti). Drugim rečima, još jednom se potvrđuje zapažanje Valtazara Bogišića da u pravu sve što se »grbo rodi« vreme ne popravlja. Upravo obrnuto: grbina postaje sve nakaznija i sve više smeta, vapijući za nekakvom intervencijom. No, sva nevolja i leži u tome što danas još nismo načisto s tim šta sve u Ustavu ne valja i da li bi ga trebalo jednostavno baciti u korpu za otpatke i ustavotvorni posao započeti iz početka.
Počeo bih s onim što ne valja. Mitrovdanski ustav, koji je donet na način plebiscitarne demokratije u septembru i oktobru 2006. (tj. uz podršku samo 45% glasača upisanih na regularne biračke spiskove i uz gruba kršenja referendumske procedure) i radikalizovan na plebiscitu od 22. februara 2008, ima tri osnovna stuba.

Njegov prvi i, ujedno, najvažniji stub jeste kosovski zavet, uzdignut u ustavnu etiku Srbije, koja propisuje razlikovanje političkih prijatelja (svih onih koji priznaju da je Kosovo deo Srbije) od političkih neprijatelja (svih onih koji pokazuju bilo kakve znakove sumnje da je Kosovo deo Srbije). Drugi stub Mitrovdanskog ustava je partijska država koja uvažava princip partijskog pluralizma i prihvata pravila minimalističke »izborne demokratije«. Treći stub, naposletku, predstavlja realni transfer suvereniteta u vrhove političkih partija, koje imaju ovlašćenje

da »demokratski oblikuju političku volju građana» i da slobodno raspolažu mandatima »slobodno izabranihpredstavnika« tih građana.
Na prvi pogled bi se moglo reći da je totalna pluralistička partijska država u Srbiji počela da se urušava 9. marta 2008, kada je premijer Vojislav Koštunica objavio pad vlade zbog neslaganja oko Kosova kao »suštinskog pitanja«. Ipak, smatram da je ovo urušavanje dugotrajan proces, koji je započeo već 10. maja 2007, kada je Tomislav Nikolić, tada na funkciji predsednika Skupštine Republike Srbije, odustao od svoje inicijative za uvođenje vanrednog stanja zbog situacije na Kosovu. Proces urušavanja totalne pluralističke partijske države od tada se samo ubrzavao: od izjalovljenog plebiscita »Kosovo je Srbija« (22. februara 2008), pa preko pada Koštuničine vlade (9. marta 2008), formiranja proevropske Cvetkovićeve vlade (7. jula 2008), Tadićeve izjave o pripravnosti za mogućnost podele Kosova (29. septembra 2008) i prihvatanja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o usaglašenosti proglašenja kosovske nezavisnosti sa međunarodnim pravom (22. jula 2010), pa sve do odluke Vlade Srbije da Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija predloži tekst rezolucije koju je usaglasila sa svih 27 članica zemalja Evropske unije (8. septembra 2010). Time je Vlada Srbije, skupa sa predsednikom Republike, manifestovala svoju spremnost da se oprosti od nasleđa totalne pluralističke partijske države, da bezuslovno prihvati evropske standarde i da počne intenzivno da razmišlja o alternativnim rešenjima kosovskog problema.

Vratimo se sada inicijativi Tomislava Nikolića za uvođenje vanrednog stanja iz maja 2007. Iako za uvođenje vanrednog stanja Ustavom nije predviđeno da vlada sačini odgovarajući predlog Skupštini, Nikolić je zvanično obrazložio svoje povlačenje inicijative pred Skupštinom time što je vlada odbila da predloži uvođenje vanrednog stanja.
Nikolićevo objašnjenje teško se može prihvatiti, pošto je pravi razlog za neuvođenje vanrednog stanja bio prvi krupan problem u funkcionisanju totalne pluralističke partijske države. Formalno gledano, odluku o uvođenju vanrednog stanja donosi, shodno članu 105, stav 2, tačka 2, Skupština većinom od ukupnog broja poslanika. Međutim, u totalnoj pluralističkoj partijskoj državi skupština zapravo samo formalno izglasava odluku koja je već pre toga donesena u relevantnim partijskim vrhovima. Koji su to partijski vrhovi u konkretnom slučaju bili otkriva nam član 200, stav 5, Ustava koji propisuje donošenje odluke o vanrednom stanju kada Skupština nije u mogućnosti da zaseda i kada na scenu odmah stupaju pravi akteri odlučivanja: predsednik Skupštine, predsednik Vlade i predsednik Republike. Drugim rečima, Tomislav Nikolić iz vrha SRS-a, Vojislav Koštunica iz vrha DSS-a i Boris Tadić iz vrha DS-a. To su bila tri aktera koja su morala da se saglase oko uvođenja vanrednog stanja i koja se očigledno tom prilikom nisu usaglasila. Najveće protivljenje došlo je iz DS-a. Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta DS, odbacio je Nikolićevu inicijativu kao pokušaj da se ulaskom u »neku vrstu diktature kroz vanredno stanje« održi »postojeća vlast« (Mićunović, 2007), sa Vojislavom Koštunicom na čelu vlade i Tomislavom Nikolićem na čelu Skupštine.
Od tog momenta u Srbiji deluje posebna politička logika, koja nije ni logika demokratske ustavne države – koja ne poznaje suverena (upor. detaljnije Molnar, 2002: 25 i dalje) – ali ni logika Karla Šmita – koja se zasniva na osnovnom postulatu da je »(s)uveren (...) onaj ko odlučuje o vanrednom stanju« (Schmitt, 1934: 11). Neuspeli pokušaj uvođenja vanrednog stanja u Srbiji u maju 2007. predstavljao je osujećenje jedinog pravog ustavnog rešenja političke krize u tom momentu i prizivanje u život komesarskog diktatora u Srbiji. Ipak, ovde se mora konstatovati da je ustavna pozicija komesarskog diktatora/suverena komplikovanija nakon 2006. nego što je to ranije bila. U starom ustavu Srbije iz 1990, naime, lako je bilo prepoznati suverena i potencijalnog komesarskog diktatora: član 83, tačke 6–8, koje su regulisale ovlašćenja o, i u vanrednom i ratnom stanju, jasno su upućivale na predsednika Republike kao tu instancu. U novom ustavu iz 2006. suveren je bio – shodno logici totalne pluralističke partijske države – višekomponentan i samim tim mnogo teže prizivljiv u život. Međutim, situacija sa Kosovom se tako radikalno pogoršavala da se već u maju 2007. moralo znati ima li u Srbiji suverena i može li se on oprobati na odluci o vanrednom stanju. Jer, kako je pisao Šmit, »(p)red radikalno zlim preostaje samo jedna diktatura«, i to diktatura koja nastaje »iz svesti da naše doba zahteva odluku« (Schmitt, 1934: 83). To »radikalno zlo« se manifestovalo sasvim jasno sa stanovišta ustavne etike na kojoj je izgrađeno celokupno ustavno zdanje i na osnovu kojeg je funkcionisala totalna pluralistička partijska država u Srbiji: situacija na Kosovu zaista jeste bila onako kritična kako ju je opisivao Nikolić i država (»Kosovo je Srbija«) zaista jeste bila ugrožena onako kako je članom 200, stav 1, Ustava bilo predviđeno za proglašenje vanrednog stanja. Samim tim, uslovi za odluku suverena o vanrednom stanju su se stekli – ali se pokazalo da nije bilo suverena, a samim tim ni diktatora (barem u kategorijama teorije političkog Karla Šmita).
U srbijanskim prilikama Šmitova kategorija suverena najkasnije od maja 2007. više nije važila. Suveren je postao, tome nasuprot, onaj ko ima dovoljno moći da sprečava dogovor partijskih vrhova da se donese najviša odluka – odluka o vanrednom stanju – te, samim tim, ometa dalje funkcionisanje totalne pluralističke partijske države. Moć o kojoj je reč generisana je ponovo u kanalima političkih partija ili, tačnije, u kanalima partije koja je bila najzastupljenija u vladajućoj većini u Skupštini i u vladi i koja je davala predsednika Republike. Na mestu na kojem su se ukrštale funkcije predsednika DS-a i predsednika Republike došlo je u Srbiji do stvaranja kritične mase moći potrebne za uspostavljanje ovog, doduše samo negativnog, suvereniteta: kroz mobilizaciju svoje partije da osujeti

uvođenje vanrednog stanja u Srbiji zbog situacije na Kosovu Boris Tadić se uzdigao do pozicije negativnog suverena. To je postalo još jasnije iz logike zbivanja u Beogradu 22. februara 2008. Tom prilikom su predsednik vlade Vojislav Koštunica i (bivši predsednik Skupštine) aktuelni predvodnik opozicije Tomislav Nikolić zajednički sproveli svojevrsni plebiscit o potrebi očuvanja Kosova u granicama Srbije i pridobili okupljeno mnoštvo za primenu radikalnijih mera u rešavanju kosovskog problema, ali to ponovo nije dovelo do uvođenja ni vanrednog, ni ratnog stanja (ovo
		Paragvaj

drugo je bilo možda i plauzibilnije, s obzirom na to da je 17. februara 2008. albanska većina na Kosovu već proglasila nezavisnost i time ispunila ustavni casus belli). Predsednik Boris Tadić – koji je pronašao izgovor da tog dana bude u radnoj poseti Rumuniji i koji se distancirao od celog događaja – ovom prilikom je učvrstio svoju poziciju suverena koji čuva Srbiju od vanrednog stanja i koji je za tu poziciju spreman da rizikuje gubitak vladajuće većine u Skupštini, raspisivanje novih izbora i nove pregovore o obrazovanju vlade (shodno rezultatima sprovedenih izbora).
Posledica uzdizanja Borisa Tadića u negativnog, ali ipak efektivnog suverena Srbije tokom 2007–2008. praćeno je dvema propratnim pojavama. Najkasnije od 22. februara 2008, kada je gorela američka ambasada i razvaljen centar Beograda, u Srbiji je rođen savez dva politička aktera: prvog, kojeg je Karl Šmit nazivao »političkom romantikom« i drugog kojeg bismo mi danas, prilagođeno duhu vremena, mogli da nazovemo političkim huliganstvom. Svoje učenje Šmit je nastojao da distancira od tradicije koju je sam nazvao političkom romantikom, shvaćenom u smislu političkog aktera koji je sklon da narod pretvori u transcendentnu celinu, ali zbog lošeg odabira mitova ne može da uspostavi adekvatan kanal reprezentacije tog i tako shvaćenog naroda, te nije u stanju da donosi odgovarajuće političke odluke (a prevashodno da razlikuje prijatelje od neprijatelja) i da s njima u skladu politički dela (upor. Schmitt, 1925).
Opcijom političke romantike mogla bi se, shodno tome, označiti politička opcija zaštite ustavnosti u Srbiji – ustavnosti u smislu Ustava iz 2006. – i suprotstavljanja suverenu Srbije (koji nije voljan da svoju vlast upotrebi radi proglašenja vanrednog stanja i uspostavljanja komesarske diktature), ali bez spremnosti na radikalne političke poteze i uz pronalaženje izgovora u poštovanju pravila parlamentarne demokratije (koju je Karl Šmit prezirao iz dna duše kao beznadežno pasivnu i neutralizujuću »brbljaonicu«). Nakon što je Vojislav Koštunica položio (»obnovio«) kosovski zavet i obavezao se pred (transcendentnim) srpskim narodom da će na svaki način sprečiti gubitak Kosova svaki izgovor za političku apstinenciju (na šta se svodi davanje »hrabrih« saopštenja za javnost iz toplih beogradskih kabineta ili traćenja vremena u aktuelnoj skupštinskoj »brbljaonici«) je otpao: Vajmarska republika živo svedoči o tome da utonuću u političku romantiku alternativa može biti samo primena političkog nasilja (mitinzi sa tučnjavama, fizički obračuni s unutrašnjim neprijateljem itd.) kako bi se građani uzdrmali, probudili iz dremeža i mobilizovali za komesarsku diktaturu i pravedan rat.
Samim tim što parlamentarna opozicija suverenu u Srbiji ne bira ovu opciju i tone u pasivnosti političke romantike na scenu mora da stupi političko huliganstvo, kako bi opciju komesarske diktature držalo koliko-toliko politički aktuelnom. Iako je huliganstvo izvorno nasilnička pojava u sportu i vezuje se za grupe navijača koji sport koriste kao povod kako bi uživali u nasilju nad pripadnicima drugih grupa (obično najvijačima protivničkih timova) ili čak nasumičnim pojedincima koji sa sportskim događajima nemaju nikakve veze, u Srbiji se ono značajno politizuje upravo radi činjenja onoga što politička romantika nije u stanju. A to znači, radi verbalnih napada na suverena Borisa Tadića (i njegovih pretpostavljenih »nalogodavaca« na Zapadu, Amerike pre svega), radi fizičkih napada na policiju (koja stoji u službi suverena) i sve one koji svojim profesijama »služe« suverenu (kao što su npr. novinari Brankica Stanković, Teofil Pančić itd.), kao i radi neprestanih mobilizacija javnosti za rat za Kosovo. Od 12. oktobra 2010. političko huliganstvo je dodalo još jedan cilj svojim aktivnostima: kako pokazuju divljanja na stadionu u Đenovi prilikom fudbalskog susreta reprezentacija Italije i Srbije, napori su počeli da se usmeravaju i ka stvaranju i slanju u svet predstave o jednoj nakaznoj, razularenoj i necivilizovanoj Srbiji koja je toliko »strana« Evropskoj uniji da ne može nikada postati njen punopravni član.
Ako je teško očekivati da bi današnji politički akteri koji bi potpadali pod kvalifikacije političke romantike i političkog huliganstva mogli dovesti do proglašenja vanrednog stanja u Srbiji a, samim tim, i do promene suverena i uspostavljanja komesarske diktature, veliko je pitanje šta se može očekivati u budućnosti. Objektivno pogoršavanje ekonomske situacije, pasivnost prema divljanju huligana, politička arbitrarnost vlasti, pravni haos, te last but not least teškoće u evropskim integracijama, mogu pogodovati porastu nezadovoljstva glasača i stvoriti situaciju u kojoj bi se uzdigla nova politička snaga, sposobna da iznudi proglašenje vanrednog stanja i uspon ozbiljnog komesarskog diktatora. Na kraju krajeva, nešto slično se desilo i u Vajmarskoj Nemačkoj: suprotno želji Karla Šmita i njegovog nalogodavca Kurta fon Šlajhera, Adolf Hitler se uzdigao na mesto kancelara, sa kojeg je mogao 28. februara 1933. da uvede vanredno stanje i započne da realizuje svoj program kao – legalni, odnosno komesarski – diktator. To je put koji je Nemačku odveo u totalnu vođinu državu. Nema razloga za verovanje da bi Srbiju taj put odveo u nekom bitno drugačijem pravcu.

Druga opasnost koja Srbiji objektivno preti u narednom periodu proizlazi iz postojanja pozicije suverena (danas je to Boris Tadić, sutra već – ko zna ko?) i njoj primerenih mogućnosti za sprovođenje suverene diktature. Pojam suverene diktature skovao je Šmit kako bi pomirio diktaturu s ustavnošću (Projs, 1988: 258), tj. okarakterisao nosioca suverene vlasti koji je slobodan da kreira ustavne pretpostavke vlastitog vršenja suverene vlasti (upor. Molnar, 2010). Realni efekat suverene diktature jeste obezvređivanje ustava, pa i celokupnog ustavnog poretka, uz ideološka opravdanja kreiranja »živog ustava«, »konkretnog poretka« i sl. Lančanom reakcijom, na urušavanje ustavnog poretka nadovezuju se fragmentacija prava (koju prati uzdizanje uredbi u principijelni pravni izvor), decizionizam i deinstitucionalizacija (pogotovo u oblasti pravosuđa). Kao konačni efekat, dolazi do rapidnog gubitka sposobnosti za evropske integracije, koje iziskuju stabilan pravni poredak i čvrste institucije, i delegitimacije svake pretenzije na ono proevropsko. Boris Tadić, kao nosilac suverene vlasti u Srbiji, nalaziće se sve više u iskušenju da vlada na način suverene diktature što više bude napuštao postojeće ustavne temelje totalne pluralističke partijske države i istovremeno odlagao ustavne promene. Opravdanje da se na taj način omogućavaju i forsirane evropske integracije i »odbrana Kosova« već je odavno postalo neodrživo i na duži rok će se pokazati sve kontraproduktivnijim. Jer, Ustav iz 2006. ne spada u ustave koji omogućavaju evropske integracije, već u ime tvrdog suvereniteta nalaže »odbranu« Kosova u okviru Srbije – po svaku cenu i bez ikakvog odlaganja.
A da se Srbija ne nalazi na putu realizacije tog političkog (i ratnog) cilja svedoči odluka Borisu Tadiću podređene Vlade od 8. septembra 2010. da Generalnoj skupštini ponudi sasvim drugačiji tekst rezolucije od onog koji je usvojila Skupština Srbije 26. jula 2010. Novi tekst je proistekao iz kompromisa koji je Boris Tadić postigao sa diplomatama Evropske unije i samim tim trasira put pregovorima Srbije i Kosova iz kojih može da proistekne sve osim vraćanja Kosova kao »Pokrajine« u sastav suverene Srbije. Inače, poslednjim članom Rezolucije koju je Generalna skupština UN usvojila aklamacijom 9.

septembra 2010 Evropska unija se praktično ovlašćuje da posreduje u dijalogu »između strana (tj. Srbije i Kosova)« u cilju postizanja »mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu«, kao i »unapređivanja saradnje, ostvarivanja napretka na putu ka Evropskoj uniji i poboljšanja života ljudi«. Teorijski je zamislivo da iz tog dijaloga proistekne »korekcija granica« između dve države, ali ništa više od toga. Srbiji se ostavlja da odgovori na izazov stvaranja nove države na jugu, koja poslušno ispunjava sve zahteve iz Brisela i nalazi se na dobrom putu da (svakako
		Kenija 2007.

ne pre treće dekade 21. veka) postane punopravni član Evropske unije.
Zaokret u kosovskoj politici Borisa Tadića oštro je i s puno prava kritikovan sa ustavobraniteljske pozicije. U toj kritici, naravno, ima i dosta demagogije. Tako je, primera radi, Vojislav Koštunica, ističući da je Srbija bačena »u okove uspostavljanja dobrosusedske saradnje sa lažnom državom Kosovo« i da se sada nalazi na putu konačnog gubitka Kosova (Koštunica, 2010), zanemario, sve u želji da samovlašće Borisa Tadića i njemu podređene vlade prikaže u što gorem svetlu, činjenicu da je teritoriju Kosova (osim granica) ustavnopravno izgubio Slobodan Milošević u ratu 1999. Mešavina takvih ispravnih i demagoških kritika u narednom periodu će se uvećavati i postajaće sve razornija ako važeći Ustav ostane nepromenjen ili ako doživi nesupstancijalne promene (shodno politici »i Evropa i Kosovo«).
Opstane li ipak, suverena diktatura će u narednom periodu varirati s obzirom na dva činioca: na partijsku pripadnost predsednika Republike i vladajuće većine u Skupštini Srbije. Boris Tadić na funkciji predsednika Republike može ostati najkasnije do 15. februara 2013, a vladajuća skupštinska većina u kojoj dominira DS ima pred sobom još najviše godinu i po dana. U slučaju da DS uspešno prebrodi naredne predsedničke i parlamentarne izbore vrlo je verovatno da će postati senzitivnija na zahteve za ustavnom konsolidacijom Srbije kao suštinskom pretpostavkom njenih evropskih integracija. Međutim, s obzirom na dosadašnje mršave učinke, sva je prilika da će na političkom nebu Srbije zasjati nova proevropska zvezda – SNS, kojoj se na čelu nalazi isti onaj Tomislav Nikolić koji je maja 2007. tražio uvođenje vanrednog stanja u Srbiji. Kakve inovacije u oblasti proevropske suverene diktature se mogu očekivati od SNS-a – pogotovo ako bi DS bio odstranjen i sa mesta predsednika Republike i iz vladajuće većine u Skupštini i u vladi – u ovom momentu je teško prognozirati.
U svakom slučaju, ne postoje razlozi za verovanje da će dalji tok liberalno-demokratske i ustavne konsolidacije Srbije (a samim tim i demontiranje pozicije suverena) biti manje težak i mukotrpan nego što je do sada bio. Uloga kritičke javnosti koja zagovara aktuelne evropske vrednosti (bez obzira na to da li će i, ako hoće, kada će Srbija postati punopravni član Evropske unije) jeste da upozorava na opasnosti kako od prokosovske komesarske diktature, tako i proevropske suverene diktature i da traži mogućnosti za »treći put«, s onu stranu i jedne i druge.

	Aleksandar Molnar