Privatizacija, štrajkovi, otkazi*

Slučaj radnice G. K.

	Svedoči G. K. Bivša radnica i predsednica organizacije sindikata u privatizovanoj fabrici. Ima 26 godina radnog staža u celosti ostvarenog u fabrici, u sektoru finansija. Majka troje dece. (Svedočenje zabeležila Jovanka Zlatković)

Mi smo metalska firma sa stogodišnjom tradicijom koja je nekada imala 1300 radnika. Radilo se punom parom, u tri smene. Proizvodili smo vijke, žičana platna i pletiva i nije se dešavalo da radnicima kasne plate. One nikada nisu bile prevelike. Bile su solidne i uvek smo bili na nekom proseku metalske grane. U fabrici su muškarci bili brojniji i bilo ih je oko 10% više nego žena ali na radu u pogonu bilo ih je podjednako. (...)

Nešto više od 67% kapitala fabrike kupio je na aukcijskoj prodaji (2004. godine) konzorcijum četiri vlasnika: sin direktora jedne propale društvene firme čiji je otac postao član UO fabrike kada je konzorcijum ušao u fabriku. Pored njega, u konzorcijumu je bio i funkcioner jedne od stranaka DOS-a koja je kasnije propala. Zatim osoba koja je najviše vremena provodila u kafani i jedan bivši visoki funkcioner Saveza komunista. Ovaj poslednji je nakon presude Vrhovnog suda izašao iz konzorcijuma. Radnici su bili vlasnici oko 28% kapitala.
Tada je bilo zaposleno 234 radnika. Zanimljivo je da su se gazde postavile kao »dobre vile« a zaposleni su naivno naseli na to njihovo ponašanje. Mislim da su bili veoma lukavi. Prvo su tri meseca obilazili fabriku, snimali situaciju, »snimali« ljude. Mi smo tada imali 9 raznih direktora što je bilo neprimereno jer se broj radnika tokom vremena smanjio ali ne i broj direktora. Da ne pominjem još i neposredne rukovodioce, razne šefove. Znači, oni su mudro snimali pre nego što su počeli da sprovode svoj program pljačke. Slobodno mogu reći – pljačke.
Ja sam tada bila predsednica fabričkog odbora sindikata u okviru jednog od najvećih sindikata u Srbiji, koji je u vreme socijalizma bio državni sindikat. Taj sindikat je granski organizovan tako da sam bila i članica gradskog odbora metalske grane i u to vreme sam imala »staž« od nekih 25 godina u tom sindikatu.

Na prvom sastanku fabričkog odbora sindikata sa jednim od novih vlasnika koji je bio i generalni direktor, meni je prvo upala u oči kožna rukavica koju je on nosio i to u stilu i na način estradnih zvezda. I to mi se nije dopalo. Sa tom kožnom rukavicom na jednoj ruci, generalni direktor je pričao priču kako je on podstanar, kako razume šta znači raditi za tako malu platu... Nama je tada kasnila jedna plata. Meni je bilo zlo od te priče i te kožne rukavice... videla sam da smo – naderali. Tako mi je nešto prošlo kroz glavu.
Međutim, većina zaposlenih je, moram reći, ipak neupućena u svoja prava a slabo šta znaju i o akcionarstvu. To su radnici u proizvodnji, radili su pod teškim uslovima a nove gazde su im dozvoljavale da piju! Pitam se kome se od tako nesvesnih radnika ne bi dopale gazde koje im dozvoljavaju da piju!? Masovno su pili alkohol a pri tom su radili za opasnim mašinama koje proizvode i buku tako da niko od tih radnika ne govori normalno. Oni viču jer ne čuju a ne čuju ni kad im se obraćate. Sa takvom polupismenom

strukturom nije teško manipulisati. Staviš im malo novca u džep i oni su poslušni, klimaju glavama na sve što gazda kaže. Ili ga jeftino kupiš tako što mu dozvoljavaš da pije na radnom mestu. Vlasnici su upravo to i radili. Prvo su krenuli sa naizgled dobrom pričom. Rekli su da će zaposliti 150 novih radnika. Kada je krenulo zapošljavanje gazde su dozvolile radnicima da dovode svoje rođake i prijatelje, da ih zaposle. Mogao si dovesti i komšiju i ne znam koga – oni su sve zapošljavali. Time su pridobili, »kupili« simpatije radnika. Na broj od 234, povećali su broj zaposlenih za još 150. Za ta nova zapošljavanja dobili su državnu stimulaciju preko Fonda za razvoj a posle su većinu radnika otpustili! Ja sam radila u finansijama i mogla sam da pratim šta rade. Sve su radili preko računa. Čim na račun stignu pare od kredita – odmah ispare, nestanu. Bilo mi je jasno da se

dešava nešto što za nas nije dobro. Naime, posle nešto više od godinu dana nakon aukcije, osnovali su ćerku-firmu pod istim imenom koje ima i fabrika, samo su u nazivu dodali »trejd«. Ćerka-firma je registrovana kao d.o.o. za poslove trgovine metalnom robom. Sve piše na sajtu Agencije za privredne registre. Tamo se može videti i da je tadašnji generalni direktor fabrike, funkcioner kasnije propale stranke DOS-a, upisan kao član d.o.o. Za direktora su postavili anonimnog poslušnika da bi maskirali ko zapravo vuče konce. (...)

Vlasnici su bili politički moćni, mogli su kako hoće. Imali su podršku stranaka koje su tada bile na vlasti. Za njih je najviše uradio tadašnji ministar privrede, član jedne od vladajućih stranaka u vreme privatizacije fabrike. Ali umešane su i ostale stranke sa kojima su bili povezani.
Naime, presudom Vrhovnog suda, prodaja fabrike je poništena. Istom presudom Vrhovni sud je poništio i rešenje Ministarstva privrede kojim su članovi konzorcijuma proglašeni za vlasnike fabrike. Tada dotični ministar privrede donosi rešenje u kojem piše da na osnovu presude Vrhovnog suda konzorcijum nije vlasnik fabrike. Međutim, samo 12 dana posle toga, ministar donosi novo rešenje kojim poništava svoje prethodno rešenje! Na taj način je ministar zaobišao presudu Vrhovnog suda i ona je ostala mrtvo slovo na papiru do dana današnjeg.
Ne poštujući tu presudu, tadašnji ministar privrede, koji je na tu funkciju došao u oktobru 2004. godine, nekoliko meseci pre aukcijske prodaje naše fabrike, direktno je omogućio članovima konzorcijuma da protivzakonito uđu u posed fabrike i raspolažu kapitalom. Njegova stranka je čak organizovala i odlazak naših radnika u Zrenjanin, na stranački miting. To su organizovali zajedno sa vlasnicima fabrike. Obezbedili su autobuse i ljudima dali po 1000 dinara. Uzimali su iz fabričke kase gotovinu, davali radnicima novac da idu na stranački miting. To su radili. (...)

Kao predsednica sindikata odlučim da o svemu tome izvestim više organe našeg sindikata. Odem sa predsednikom grane metalaca u gradski odbor sindikata i funkcionere gradskog odbora obavestimo o problemima u fabrici. Prođe izvesno vreme a ja vidim nema efekta. Sindikalni funkcioneri u gradskom odboru ćute, ne reaguju a vidim da se u firmi svašta dešava što nije dobro po nas. Odlučim da izvestim i centralu sindikata u Beogradu.
Tražim od gazda da meni, kao predsednici sindikata i tadašnjem predsedniku malih akcionara, radniku naše fabrike, potpišu nalog za službeni put. Vlasnici potpišu, nemaju oni ništa protiv, bogzna kako su dobri, puštaju nas da idemo u Beograd. Znali su zašto idemo. Međutim, kada smo se vratili iz Beograda oboje dobijemo otkaze. U obrazloženju mog otkaza je stajalo da sam zloupotrebila nalog za službeni put. Gazde su tvrdile da nisu znale za naš službeni put a sva trojica vlasnika bila su prisutna kada sam tražila putni nalog i potpisali ga! U svakom slučaju, našli su zakonsku formulaciju da mi daju otkaz. Tada mi je bilo jasno da su prvo krenuli da sklone sindikat iz fabrike pa će polako i radnike. (...)
Razmišljam: ne mogu mi dati otkaz zato što sam otišla u Beograd sa putnim nalogom koji su oni potpisali! Šta da radim? Rešenje o otkazu nisam htela da potpišem. (...)
Odlučim da ću doći u fabriku nakon isteka roka od nekih 7–8 dana, rok koji imate prema Ugovoru o radu. Ako me ne puste, sešću ispred kapije i tu ću da sedim dok me ne puste. Bilo je jedno zgodno mesto, ispod neke spomen pločice, mada je bilo hladno, oktobar je bio. Ipak, verovala sam da će me pustiti. Dolazi to jutro a ja u neizvesnosti. Idem u fabriku a ne znam hoće li me pustiti? Vlasnici su bili pametni. Nisu oni potpisivali prljave naloge već su to za dobar novac radili neposredni rukovodioci i stari direktori. (...)
Na kapiji fabrike dočekali me ljudi iz obezbeđenja. Ne dozvoljavaju mi da uđem, imaju pismeni nalog jedne od starih direktorki da me ne puste u fabriku. Kažu mi da sam dobila otkaz i da ne mogu da uđem u fabriku. Odgovorim da predsednik sindikata ne može da dobije otkaz a oni uporno ponavljaju kako imaju nalog i da ne mogu da uđem u fabriku. (...)
Sutradan sam opet došla i tada su reagovali metalci susedne fabrike. Izvršili su pritisak na funkcionere gradskog odbora našeg sindikata. Pitali su ih kako mogu da dozvole da jedan sindikalac sedi na kapiji, da sve to preživljava... i prisilili ih da se uključe, da organizuju proteste i zahtevaju da me vrate na posao. Do tada nisam ni razmišljala o tome kakav je to sindikat u kojem sam bila oko 25 godina... a sada sam počela da primećujem neke stvari: funkcioneri imaju kabinete, velike plate, sekretarice... kao da su državna firma. Ne liči to na sindikat. I ne priliči sindikatu. Bez obzira što je u vreme socijalizma to bio državni sindikat ali to vreme je valjda davno prošlo!
Uglavnom, metalci susedne fabrike su izvršili pritisak i dogovoren je sastanak. Tražila sam da dođu sindikalni funkcioneri iz gradskog i pokrajinskog odbora kao i vlasnici fabrike.

Došla su četiri sindikalna funkcionera: predsednik gradskog odbora, predsednik grane metalaca u gradskom odboru i još dvojica. Sastanak je trajao 4 sata. Vlasnici fabrike i sindikalni funkcioneri su na mene, ženu, sve vreme vršili pritisak da dam ostavku na mesto predsednice sindikata u fabrici. Toliko su bili zapeli da su me čak optužili da radim za zemunski klan! Neviđeno! Svi protiv mene. Jedna žena a njih sedmorica! I sva sedmorica uporno od mene traže da podnesem ostavku a gazde će, za uzvrat, povući otkaz. »Imaćeš radno mesto ali daj ostavku na mesto predsednika sindikata« – to je bila njihova zajednička »ponuda«.
Nisam pristala. Rekla sam da to ne dolazi u obzir. Nakon toga su me još nekoliko dana držali na kapiji, nisu dozvoljavali da uđem ali su onda metalci iz susedne fabrike ponovo izvršili pritisak i tek tada su popustili i dozvolili da uđem u fabriku.
Za vreme protesta ispred fabrike zvala sam novinare i moja priča je objavljena u medijima. Gazde su tekstove iz novina sa mojim izjavama o problemima u fabrici isekli i postavili na oglasnu tablu. Markerima su podvukli određene rečenice. Time su ostalim radnicima stavili do znanja da moje tvrdnje nisu tačne i da je takvo ponašanje – nepoželjno. I da su ljudi kao ja nepoželjni. Ta poruka je ostalim radnicima bila više nego jasna. (...)
U međuvremenu je inspekcija rada naložila gazdama da me vrate na posao. Tada je inspekcija još i primenjivala član 271. Zakona o radu... danas to više ne rade, bar ne u našem gradu. (...)
Kad sam se vratila gazde su počele da mi se svete, da me šikaniraju. Zaposlenima su zabranili da sa mnom sarađuju na svakodnevnim poslovima. Daktilografkinji su zabranili da kuca moje tekstove a onemogućili su mi i pristup računaru. To je bilo šikaniranje. Iako me je inspekcija rada vratila na posao vlasnici ipak nisu povukli tužbu koju su podneli protiv mene zbog »zloupotrebe putnog naloga« pa je sudski spor krenuo svojim tokom. Taj spor sam dobila a kasnije je i drugostepeni sud presudio u moju korist.

* Iz: D. Ivančić Spasojević, Liza De Mone, Jovanka Zlatković, Vodič za štrajk, Novi Sad 2010, str. 19, 20–23, 24, 25, 26, 27.