REKOM – kako do zaceljujuće istine?

Pobediti reptilsku pamet

Nakon Četvrtog regionalnog foruma za uspostavljanje pravde u postjugoslovenskim društvima (tranziciona pravda) održanog u oktobru 2009. u Prištini, kojem su prisustvovali predstavnici oko 120 NVO koje se u svom radu bave promocijom i zaštitom ljudskih prava i istaknuti pojedinci koji to u svojim istupanjima promovišu (o čemu je pisano u Republici) i koji su osnovali Koaliciju za osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje i obelodanjivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava (REKOM) i Petog, koji je u prisustvu još brojnijih NVO, udruženja i istaknutih pojedinaca održan u jesen iste godine u Zagrebu, održane prve Skupštine Koalicije za osnivanje REKOM (Koalicija) i u međuvremenu 122. debate/konsultacije održane na lokalnom, nacionalnom i regionalnom nivou sa predstavnicima 695 »ljudskopravaških« NVO, udruženja preživelih žrtava, porodica žrtava i pojedincima, u Novom Sadu je u prisustvu pojedinaca i predstavnika 710 NVO i udruženja održan Šesti regionalni forum za tranzicionu pravdu. Forum je organizovalo Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a otvaranje Foruma su pozdravili predsednik Društva Dinko Gruhonjić, potpredsednica Vlade Vojvodine Ana Tomanova Makanova, šef delegacije Evropske komisije za zapadni Balkan pri EU Vinsen Dežer i filmski reditelj Želimir Žilnik. Prisustvovali su i u debati učestvovali rukovodilac tima za izveštaj Komisije za istinu i pomirenje u Peruu Feliks Retežui i sekretar Komisije za istinu o političkom zatvaranju i torturi u Čileu (Valeč komisija, prim. P. V.) Kristijan Koria, a dan ranije u CZKD, u organizaciji Fonda za humanitarno pravo, gosti iz Južne Amerike učestvovali su na Tribini »Suočavanje s prošlošću – iskustva Perua i Čilea«. V. Dežer je govorio o »neizostavnoj potrebi što bržeg osnivanja i apsolutno pozitivnim dalekosežnim posledicama REKOM-a u utvrđivanju istine, zarad budućeg trajnog pomirenja i trajno dobrih odnosa između postjugoslovenskih društava« i dodao da »želi da posebno naglasi da u članstvo EU neće biti primljena nijedna država koja nema dobre dugoročne odnose sa svojim susedima«, što je izazvalo buran aplauz, a Ž. Žilnik o tome da se »ne može poreći da su u svem tom ludilu i klanici postojali mediji koji nisu podlegli sveopštem ludilu i koji su, uprkos svemu, održavali odnose i saradnju u kulturi i čiji su urednici i novinari ostali normalni. Upravo na te medije i njihove urednike i novinare, a pre svega na medije koji opširno, a ne u formi kratke vesti, izveštavaju o zločinima, suđenju tim zločinima i o tranzicionoj pravdi treba računati kao na svoje iskrene saradnike u promociji i primeni tranzicione pravde i ako je potrebno finansijski im pomoći«. Zatim je Druga skupština Šestog regionalnog foruma za tranzicionu pravdu počela s radom – javnim svedočenjem žrtava i izlaganjima Feliksa Retežuia i Kristijana Korie o iskustvima u traganju za istinom i pomirenjem i (politički motivisanim) zatvaranjima i torturama u komisijama u kojima su radili, prikazivanjem dva dokumentarna filma (»Građanin A. T. – film o izbrisanima« Dimitra Anakieva i »Regionalna debata REKOM«), »radionicom za mlade aktiviste – svedočenje umetničkim jezikom«, raspravom o modelu, ciljevima, mandatu, sastavu i izboru članova REKOM-a i plenarnom sednicom o operativnom planu debate i medijske kampanje i kampanje za prikupljanje milion potpisa za REKOM. Pošto se rad odvijao po grupama, a termini rada tih grupa se podudarali, nije bilo moguće pratiti sve njihove aktivnosti.

 »Moj sin je mučen i ubijen samo zato što je Srbin i to je za mene jedina i neporeciva istina. Jedina krivica mog sina bila je to što je Srbin i zbog toga su ga ubili.« »Primjetila sam bele krstove na vratima kuća, automobila i institucija i javno je objašnjeno da su to područja u koja muslimani i Hrvati ne smeju ulaziti. U MUP Bosanski Šamac doveli su neke žene i držali ih mjesec dana i tamo su u svako doba dana i noći ulazili neki muški zaposlenici i drugi muškarci. Doktor Blagoje Simić proglasio je Bosanski Šamac srpskim gradom i javno naredio muslimanskom i hrvatskom stanovništvu da se iseli iz Šamca i iz cele općine. Doktor Simo Zarić bio je doktor života i smrti i na sve moguće načine se iživljavao nad Hrvatima i muslimanima a naročito nad ženama. Pokupljeno je oko sto osamdeset žena i držano trinaest mjeseci u zarobljeništvu. Radile smo sve najteže poslove ali za taj rad nismo dobijale ni novac, ni hranu, ni vodu; to smo imale samo onda kada nam i ako nam mještani Srbi daju.« »Djevojke i žene su bile masovno svakodnevno silovane u prisustvu svojih roditelja, braće, djece.« »Naše žene i djevojke, pa i djevojčice, bile su silovane od svojih sinova, očeva i braće. Pod pretnjom smrću, njih su njihovi najbliži morali silovati i to u prisustvu ostalih ukućana i onih koji su to naredili.« »Mojih pet sinova je ubijeno, a pre toga su mučeni: živima oči su izvađene, odsečene uši, zdrobljeni prsti, polomljeni udovi. Mojih pet najmilijih nisu živi i ne mogu da o tome svjedoče, o tome su mi pričali oni koji su preživjeli.«

 »Dvadesetogodišnjem sukobu između maoističkog i prosovjetskog krila kasnije se uključilo i treće, zajedničko je da su levičarske snage kršile ljudska prava a bilo je sukoba i na rasnoj osnovi, nad Indijancima starosedeocima. Pošto se to događalo u planinama i brdima, nije se znalo za te zločine. Od strane vlasti, naročito od strane institucija sile, sve je činjeno da se ne sazna za te zločine; to je razumljivo, jer su kasniji rezultati istraživanja zločina pokazali da su tajne službe odgovorne ili krive za oko devedeset posto zločina. Katolička i protestantska crkva su se tajno uključile u prikupljanju podataka o žrtvama, zločinima i zločincima, kao i o tajnim pojedinačnim i masovnim grobnicama. Književnici su već tokom prve godine vršenja nasilja i smrti reagovali stvaranjem književnih dela s elementima određenih tortura i ubistava iz aktuelne peruanske stvarnosti. U Peruu su pre osnivanja Komisije za istinu i pomirenje postojala samo tri udruženja žrtava, zato što je indijansko stanovništvo najsiromašnije i najneobrazovanije. Odmah nakon pobede na izborima demokratska vlast je ohrabrila osnivanje Komisije. Govorilo se o trideset do četrdeset hiljada preživelih žrtava, ali je Komisija uspela da prikupi oko dvadeset šest hiljada javno imenovanih (puno ime i prezime i drugi lični podaci) žrtava koje su konkretno i detaljno rekle od koga su, kada, gde i šta doživele i javno su imenovani počinitelji i navedena vrsta zločina. Ako nisu prikupljeni apsolutno svi podaci da bi zločinci bili kažnjeni, išlo se ka tome da žrtve torture ostvare pravo na penziju, zaposlenje za ostale bez posla, penziju za decu ubijenih. To je bilo urgentno, a u međuvremenu je prikupljana dokumentacija, što je doprinelo da se u peruanskom društvu stvori i opstane kultura pamćenja« (Feliks Retežui, 18. 03. 2010, CZKD).

Kada je Koalicija za REKOM (KoREKOM) započela svoju misiju suočavanja sa prošlošću, da bi došlo do pomirenja kao neupitnog uslova za postizanje i očuvanje trajno dobrih odnosa i samim tim i mira među postjugoslovenskim društvima, shvaćeno je da je najbolje koristiti iskustva drugih. To je važno i zato da se ne bi ponavljale greške država koje su uspešno prošle period tranzicione pravde. Tokom posete Beogradu u maju ove godine, Serž Bramerc je sa najvišim srbijanskim političarima razgovarao o potpunoj saradnji sa Haškim tribunalom, REKOM-om i tranzicionoj pravdi; u toku dogovaranja posete Bramerc je ove teme srbijanskim zvaničnicima postavio kao glavne i – obavezne! Da bi došlo do tranzicione pravde neophodna je potpuna državna institucionalna saradnja sa REKOM-om. To podrazumeva podršku tužiocima u Hagu u prikupljanju, davanju i razmeni svih neophodnih informacija i dokumenata, obuku sudstva svake postjugoslovenske države na koju se tranziciona pravda odnosi, podršku građanskom društvu i organizacijama koje ga razvijaju i podržavaju, regionalnu saradnju u procesuiranju zločina i u tom smislu promenu zakona koji su smetnja hapšenju i izručenju zločinaca (npr. dvojno državljanstvo, da se ne može dogoditi da zločinac ode u drugu državu čije državljanstvo ima i da ne može biti ni uhapšen ni izručen).

Koalicija za REKOM za sada ima samo verbalnu podršku vlasti; da li je vlast i za suštinsku podršku, biće vidljivo kada model rada REKOM-a bude usvojen, završen i predložen parlamentima postjugoslovenskih država da ga usvoje kao model (rada) po kojem će se u tim državama primenjivati. Jedna od velikih smetnji u otkrivanju zločina jeste organizovanost žrtava rata po nacionalnoj osnovi i tu će svako pravdati i braniti »svoje« zločince i zločine i biće teško ujediniti takva udruženja, ali i zato što su sva velika udruženja pod velikim pritiskom svojih nacionalnih političkih stranaka itd. Druga je nedostatak novca za kupovinu informacija o lokaciji pojedinačnih i masovnih grobnica (»trgovina kostima«, izraz nastao u Čečeniji, gde su neki ruski oficiri dobro zaradili u takvoj »trgovini«), ko je planirao ili naredio, organizovao pojedinačna i masovna ubistva civila i ratnih zarobljenika, sabirne centre, logore, pritvore, zatvore, pojedinačna i masovna mučenja, ne samo u logorima. Treća je utvrđivanje stvarne uloge JNA u sukobima itd., a sve navedeno i nenavedeno neminovno će dovesti do prave karakterizacije rata/ratova u pomenutim društvima. Pošto model rada još nije utvrđen, nemoguće je unapred znati na kakve probleme će REKOM nailaziti u svom radu, pod uslovom da takav model rada bude prihvaćen u parlamentima, ali i sprovođen »na terenu«.

Pred Koalicijom za REKOM je i utvrđivanje ciljeva i njihovo jasno definisanje. Nije dovoljno reći da je cilj dolaženje do istine, što se kao problem pojavilo tokom brojnih rasprava i konsultacija sa pojedincima i predstavnicima članica Koalicije. Koja istina? Istorijska? Subjektivna (narativna)? Filozofska? Kulturna (kao model življenja pojedinca i društva)? Ima ih još, a da bi se došlo do tzv. zaceljujuće istine (što je četvrta faza na putu do tranzicione pravde, kada se ne govori lična istina, odnosno lično svedočenje žrtve ili počinitelja, nego se govore već utvrđene istine, sledi dolaženje do katarze, pa tek potom do pomirenja), članovi Komisije za utvrđivanje ciljeva moraju doneti definitivnu odluku o tome koliko i kakvih istina se traži na putu do »prave istine«, odnosno do konačne, tj. neporecive istine. Da bi se do neporecive istine došlo moraju biti otvoreni arhivi, a da bi bili otvoreni mora doći do promene određenih zakona, što podrazumeva izglasavanje tih zakona u parlamentima a to traži mnogo vremena i još više dobre volje. Modeli rada, ciljevi, mandat, sastav i izbor članova Komisije za REKOM (KoREKOM) tek treba da budu utvrđeni i o tome slede konsultacije na VII forumu koji će biti održan 26. oktobra u Zagrebu, gde se očekuje da će KoREKOM-u pristupiti još »ljudskopravaških« NVO i pojedinaca i postizanje dogovora o tome koliko i kakvih ima istina, ali i o ciljevima pomoću kojih će se doći do konačne, tj. neporecive istine. (Osmi forum za tranzicionu pravdu biće održan u Sarajevu 10. decembra o. g. i taj datum nije slučajno odabran: to je Dan ljudskih prava.)

Ono što je sigurno to je medijska kampanja koja će uslediti, ali pre toga treba utvrditi kako će ta kampanja teći i ko će je finansirati (u međuvremenu, od održavanja VI foruma do objavljivanja ovog teksta, ponešto je već urađeno). Cilj kampanje je upoznavanje stanovništva u postjugoslovenskim državama o cilju i značaju rada (buduće) REKOM i to

će znatno olakšati i ubrzati ostvarivanje jednog od glavnih ciljeva: prikupljanje milion potpisa građana sa prostora SFRJ, što bi trebalo da ima svojevrsnu težinu u zahtevu koji će biti postavljen parlamentima jugoslovenskih država da institucionalno usvoje i sprovedu glavni cilj REKOM-a: uspostavljanje tranzicione pravde kao uslova za postizanje trajnog mira. Iako ga trenutno nema, novac za medijsku kampanju biće obezbeđen. Neke su već održane, ali slede i nove konsultacije sa
		Heiligendamm, Nemačka 2007.

novinarima, glavnim i odgovornim urednicima i vlasnicima medija; tema konsultacija bila je i biće i o finansijskoj pomoći određenim medijima (onima koje je u svom izlaganju pomenuo Želimir Žilnik) i finansiranje medijske kampanje za prikupljanje milion potpisa. To ni u kom slučaju nije garancija da će oni koji odlučuju o uređivačkoj politici pristati da ne samo oglašavaju ciljeve i značaj REKOM-a, već i da objavljuju opširne tekstove/izveštaje o suđenjima za ratne zločine koje su počinili »naši« i mučenjima, silovanjima i ubijenima, »njihovim«, i pritvorima, zatvorima i logorima u kojima su »naši« držali »njihove« i stravično ih mučili, već i svedočenja »njihovih« žrtava i »naših« zločinaca, pošto je već stvorena i odlično funkcioniše »istina« da su (i) u ovim ratovima »naši« bili nevini i »naše« žrtve najbrojnije i najteže postradale dok su patnje »njihovih« bile neuporedivo lakše a broj žrtava mnogo manji. Sigurno je da u nekim medijima za tako nešto neće biti ustupljen prostor/vreme, pod izgovorom da to čitaoci/slušaoci/gledaoci ne žale da prate. (Na primer, Manojlo Vukotić je pre četiri godine u intervjuu radiju Slobodna Evropa rekao da Večernje novosti ne objavljuju istinu po svaku cenu, već objavljuju ono što je njihovim čitaocima prijatno da čitaju, a Večernje novosti nisu usamljene u takvom stavu.) Može se dogoditi da neki mediji uzmu novac namenjen finansiranju kampanje za prikupljanje milion potpisa za osnivanje i važnost osnivanja i rad REKOM-a i to štampaju/emituju, takođe i svedočenje »tuđih« žrtava o zločinima koje su počinili »naši« a da bar istu ako ne i veću količinu prostora/vremena ustupe svedočenjima »naših« o zločinima »njihovih«, što bi umanjilo ili potpuno anuliralo važnost saznavanja neporecive istine u postizanju trajnog mira među postjugoslovenskim društvima, ali to je rizik koji je nemoguće izbeći. Milion potpisa biće prikupljeno i bez posebne medijske kampanje, odnosno i u medijskoj antikampanji u stilu »Nataša Kandić kupuje Nobelovu nagradu« (nažalost, ni u jednom mediju nije navedeno da je N. Kandić svojim dosadašnjim radom tu nagradu već zaslužila), jer »ljudskopravaške« NVO na teritoriji Srbije, ali i teritorijama ratom zahvaćenih jugoslovenskih republika imaju razgranatu mrežu srodnih NVO (Mreža Žena u crnom, npr.) a tu su i aktivisti i pojedinci koji će se angažovati ili će biti angažovani u akciji prikupljanja potpisa. Verovatno će najteži posao REKOM-a biti da stanovništvo na pravi način prihvati istinu o nedavnoj prošlosti. Pre svih stanovništvo srpske nacionalnosti, koje uporno odbija da prihvati istinu o svojoj odgovornosti i »svojim« zločinima i zločincima; uporno odbacuje činjenice, iako su one najbolji recept za istinu, pravdu, pomirenje i postizanje trajnog mira među jugoslovenskim društvima. Na pitanje novinarke Republike šta učiniti da srpsko stanovništvo prihvati istinu o zločincima, zločinu i genocidu, Feliks Retežui je odgovorio: »Najbolje je istinom uporno i neprekidno udarati reptilsku pamet!«

	Persa Vučić