Kada sam 2007. godine upisivao fakultet nisam ni mogao da zamislim šta će me čekati nakon tri godine. Shvatio sam da ću jedva naći posao nakon fakulteta, da ne znam unapred koji će biti uslovi za upis na budžet sledeće godine, koliko će podići (pošto još nijednom nisu smanjili) školarinu, koliko će trajati i da li će uopšte biti apsolventskog roka... Sve to odaje utisak jedne krajnje neorganizovane celine koja se zove Univerzitet. Od ministarstva i vlade je još manja vajda; nakon dobijanja tzv. autonomije Univerzitet je postao država za sebe, moćnija u svakom slučaju od ministra prosvete koji ima uticaja koliko i kraljica u Velikoj Britaniji. Sve to pod sloganom da državi treba više visokoobrazovanih građana. Na kraju, kao i većina stvari ovde, sve ostane na parolama i praznim rečima. Dela i rezultata nigde.
Student sam Filozofskog fakulteta u Beogradu koji se diči svojom dugom tradicijom, ali prećutkuje svoju školarinu od 118.000 dinara; gde nam profesori govore da je status budžetskog studenta nagrada i privilegija, a u isto vreme su se oni školovali besplatno i u mnogo boljim vremenima nego što su ova. Studiram istoriju, odsek koji prima 120 studenata svake godine. Pravi šok je usledio kada sam sada, na početku četvrte godine saznao da mi je potreban master da bih radio u osnovnoj ili srednjoj školi. Znači, ukoliko bih želeo da se zaposlim npr. u nekom selu od tri kuće na Kopaoniku, moram da imam master. Sjajna strategija za poboljšanje školstva i obrazovanja u Srbiji! Već vidim stotine novih svršenih školaraca kojima predaje neko sa Pedagoškog fakulteta u nedostatku obrazovnog kadra koji nije mogao ili nije hteo da upiše master. To je do sada i bila praksa. Jedino se nadam da će, kao i oko većine drugih stvari u Srbiji, zakon ostati samo prazno slovo na papiru. Ako može za tolike kriminalce, možda onda i za nas sitnije sa diplomama u ruci. Da bi stvar bila još gora, na mom odseku prima se na master samo 20 studenata. Da napomenem, u četvrtoj godini nas ima oko 80. Prostom matematikom (ili možda i nije tako prosta kad se ovo ipak dešava) dolazimo do tri četvrtine studenata koji jednostavno neće imati šansu da upišu master i da kasnije rade u onom selu od tri kuće na Kopaoniku. Osim, naravno, ako se ne zaposle u arhivu ili muzeju, a svi znamo da te profesije cvetaju i da se uvek traži veliki broj novih radnika... Kao što je jedna javna ličnost rekla, mi smo sa kulturom odavno raskrstili. Čini se da je to i slučaj sa zdravim razumom, osim ako se nekome ne isplati da školuje kadrove za strane zemlje. U ovome se studenti ne razlikuju od većine građana Srbije, jer osećamo istu nesigurnost i apatiju, kao što verujem da oseća svaki žitelj ove države.
Moram potpuno pesimistički da se izrazim i da kažem da pored svega što se (ne) radi ne vidim svetlu budućnost ove zemlje. Dokle god se obrazovanje i obrazovani ljudi marginalizuju, država u kojoj je znanje sramota neće napredovati već će zaostajati za drugim zemljama i mimoilaziće je svi važniji civilizacijski tokovi. Možda ovo nije lepa pomisao niti vedra tema za razmišljanje, ali je svakako realna, a od istine ne treba bežati.