Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Reč jeste prejaka ali je koriste i razvlašćeni vladika Artemije i oni koji su ga vratili u red običnih monaha. Da je reč o polemici, sve bi dobro bilo ali ne – to je pravi okršaj. A u okršajima se ne biraju ni reči ni motke. Ono o čemu govori penzionisani vladika Atanasije Jevtić – Pravoslavlje, 1. 12. 2010 – nije se do sada čulo u SPC. Pomenuti vladika Atanasije – jedno vreme je bio i administrator na Kosovu – inače ne da ne bira reči već se godinama trudi da budu sve gnevnije i ružnije. Taj se nikada i nije umeo osvrnuti u gnevu. On optužuje Artemija za pokušaj atentata na sekretara eparhije jer su navodno »njegovi saradnici pucali na tadašnjeg sekretara o. S. Stankovića«, no Artemije odgovara da su to »učinili Šiptari« na šta Atanasije odgovara da su to učinili »plaćeni Srbi« iz »mafijaške grupe« na »feudu« Artemija koji deluje »sa svojom naoružanom bandom«. Ostavio je Artemije »dug od blizu milion evra« kojim sada opskrbljuje monahe koji ga prate, a koje Atanasije naziva »lutajućim vetrogonjama«. Nema neke potrebe dalje navoditi, a koji će i kada sud to raspraviti to za sada niko živ ne zna. U međuvremenu su pale optužbe da se neko od vladika drogira. Kakvo nam je pravosuđe i u Crkvi i u državi čini se da ćemo na to dugo čekati, ali bilo kako bilo reč haos nije ni prejaka ni slučajna. Ipak smo u stanju raskola, a da je problem ne strogo crkveni već politički to sada svi vide – čak i u SPC. Uzgred, onaj što je pucao osuđen je na Kosovu i pobegao je u Srbiju, kao što je o. Simeon negde u Grčkoj i van dometa i našeg crkvenog i državnog pravosuđa. Državni zvaničnik pominje da je iz Beograda na Kosovo išlo »pola milijarde evra godišnje«. Ministarstva – pa i ono za vere – se ne oglašavaju a sudovi se ne usuđuju da to procesuiraju. Neku nadu uliva izjava iz SPC da će morati »otvoriti arhive crkvene«. Tek onda bi se znalo ko je u pravu i da li imamo Crkvu ili »pećinu hajdučku«, kako se Isus izrazio terajući motkom trgovce iz hrama.
Da sve to ima političku pozadinu sada svi priznaju, a da je to tako pohitao je da potvrdi i sam raščinjeni episkop Artemije.
On u opširnom intervjuu – NIN, 9. 12. 2010 – gnevno optužuje »vlast i crkvenu i državnu«, ali ne pominje ni svoje prihode ni ogromnu imovinu koju sada SPC potražuje od njega. Smenile su ga – kaže sada monah Artemije – Evropa i Amerika jer je bio čuvar Kosova u sastavu pravnog poretka Srbije. On neće Tadićevu politiku i od toga se ne brani – »To stoji« jer ovo što Tadić čini – a s njim i SPC – je »bacanje atomske bombe na Kosovo«. Bez njega, Artemija, Kosovo će »otići«, ako već nije otišlo, a to isto za sebe ponavlja i ministar Vuk Jeremić kojim nije zadovoljan deo političke javnosti – a kako se čini ni ustavni poglavar države B. Tadić. Tako Artemije i Vuk Jeremić služe istu političku »liturgiju«. To su razumeli urednici beogradskog Pečata koji otvoreno seku vene i na Artemija i na Jeremića. I to iz broja u broj – uporno uz podršku dela političke javnosti. Kako će se ovo sve konačno prelomiti ranije ili kasnije još je rano suditi, ali nije dobro ni za državu ni za SPC. Tu se nameću neka davno otvorena pitanja, a u prvom redu je ono šta će i kako će – i s kim će – neke promene realizovati patrijarh Irinej. Nije tajna da patrijarh i u Saboru ima opoziciju jer Artemije nije sam. Nad glavom patrijarha Irineja stoji zaveštanje za večnost o. Justina Popovića – »U istoriji roda ljudskoga bila su tri pada – Adamov, Judin i papin«. Politika ekumenizma nema mnogo izgleda a dolazak pape rimskoga bi bio druga atomska bomba, da se poslužimo rečima Artemijevim. Bilo kako bilo još nešto je jasno: uloga SPC neće više biti onako naglašena kao do sada jer je razdiru raskoli i problemi. Lepo je govoriti o Kosovu kao »večnom srpskom Jerusalimu«, ali se stvarnost menja – svidelo se to mnogima ili ne. Sigurno je da SPC neće lako biti onaj politički faktor na koji smo navikli godinama, koji je značajno uticao na smer državne politike. Nešto se menja.
U kom će smeru ići te promene odgovor najranije možemo očekivati od prolećnog zasedanja arhijerejskog sabora SPC.

Muftija novopazarski M. Zukorlić tera svoje – čas pojača ton čas ga snizi, ali od posesivne ideje ne odustaje. On uporno internacionalizuje problem Sandžaka od obraćanja Sarajevu do serije izjava koje daje televizijskim kanalima dalekih emirata. Nema problema u tome što on Sarajevo smatra duhovnim centrom naših muslimana – našim je katolicima to Rim – ali ima druge probleme. Razdeljena IZ Srbije sukobljava se s drugim krilom u Beogradu, a na terenu se pristalice gnevno glože. Vlada u Beogradu se ne snalazi jer nema jasnu strategiju i muslimanima za Nacionalni savet nudi nešto što drugima ne nudi. Drugi je problem muftijin još teži i tiče se autonomije Sandžaka. Nedavno je optužio Srbe da već vek i po imaju neki nacionalni program pri čemu misli na čuveno »Načertanije« iz sredine XIX veka. Navodno i on ima namere da načini neko svoje »načertanije« pri čemu ne pomišlja kako su Srbi prošli kada su hteli nešto slično da realizuju krajem XX veka, jer ni države ni autonomije nemaju šanse na jednonacionalnoj ili jednokonfesionalnoj osnovi – barem ne u Evropi XXI veka. Srbi u Sandžaku su mirni i sukoba s njima nema, ali ako se ovako bude nastavilo javiće se demoni nacionalizma koji nikom dobra doneti neće. To, uostalom, dobro vidi većina građana muslimanske vere i u Sandžaku i u Beogradu.
Obećani dijalog uliva nade, ali je sasvim neizvesno hoće li do dijaloga doći – i kada.