Teško je živeti i raditi u društvu bez nade

Ovdašnje partijske spahije ničega se, čini se, ne plaše koliko zaziru od ljudi sa znanjem, obrazovanjem i integritetom. Lideri stranaka postali su njihovi vlasnici – orijentalni despoti i suvereni čije se unutarpartijske aktivnosti svode na to da se u vlastitoj stranci unapred unište svaka alternativa, opozicija ili drugačije mišljenje.

Nepostojanje alternativnih vizija, koncepata i strategija, situacija je koju odgovorna vlast sebi i društvu koje vodi ne sme da dopusti. Društvo bez alternative brzo i lako postaje društvo bez perspektive – otuda i današnja Srbija jeste društvo frustriranih, razočaranih, bezvoljnih, mrzovoljnih i obeznađenih građana. Razlozi za to svakako su u elementarnoj nesposobnosti političkih nomenklatura da napuste praksu kojom se ispravlja jedna prevaziđena i u svojim temeljima naopaka politika. Napretka neće ni biti sve dok se u kolektivnoj svesti ne redefinišu pojmovi i shvatanja: države, nacije, nacionalnih interesa, sebe i sveta oko sebe. Umesto izanđale kosovske mantre i obećanja u koja više ne veruju ni oni koji ih daju – na scenu moraju stupiti pragmatični, zemaljski ciljevi. Pojedinac mora da postane važniji od nacije a monolit države ustupi mesto (pravno) uređenom društvu. Anuliranjem gubitničkog kosovskog sindroma i njegovog fatalnog dejstva po stanje srpske nade otvorio bi se put stvaranju osećaja pozitivnog pripadništva. Pojednostavljeno rečeno, umesto dosadašnjeg naopakog shvatanja istorije, te kretanja unutar binoma (istorijskih) nepravdi i pravdi – neophodno je prihvatiti da savremeni svet funkcioniše po principu interesa. Napuštanje vekovnih poraza stoga ne može biti tretirano kao nepatriotizam – kao što se nijedan zemaljski narod ne sme neodgovorno usmeravati ka nebeskim ciljevima.
Od ubistva premijera Đinđića na ovdašnjoj političkoj sceni definitivno više nema ličnosti sposobne da motiviše na akciju. Umesto veštine pronalaženja pozitivnih ciljeva politička kasta na vlasti zauzeta je feudalizacijom izbornog plena na svim nivoima vlasti ne libeći se da na odgovorne pozicije postavlja čak i neke od najomraženijih ličnosti Miloševićevog režima. Stoga često ponavljano pitanje šta se i koliko toga promenilo u odnosu na Srbiju devedesetih zahteva ozbiljnu prekompoziciju. Suštinska dilema, dakle, glasi: šta je to što je ostalo isto? Razorena privreda, neizgrađene institucije, kontrolisani mediji, nepostojanje jasnih strateških opredeljenja, naopak vrednosni sistem, procvat korupcije na svim nivoima, nepostojanje brige za opšte dobro, stalno proizvođenje afera bez jasnih (zakonskih, sudskih) epiloga i sankcija, politička kasta potpuno otuđena od naroda...

Ovdašnje partijske spahije ničega se, čini se, toliko ne plaše koliko zaziru od ljudi sa znanjem, obrazovanjem i integritetom. Lideri stranaka postali su njihovi vlasnici – orijentalni despoti i suvereni čije se unutarpartijske aktivnosti svode na to da se u vlastitoj stranci unapred unište svaka alternativa, opozicija ili drugačije mišljenje. Ovdašnji unutarstranački izbori, po pravilu svedeni na »izbor« između jednog kandidata, uvreda su i ruglo demokratije i anticivilizacijsko nasilje nad istom. Predsedništva i glavni odbori stranaka koje pretenduju na to da se smatraju demokratskim, odišu atmosferom jednoumlja od koje štetu imaju kako same partije tako i čitavo društvo. Stepen autokratije prisutan u političkim strankama rezultirao je situacijom u kojoj srpski parlamentarci u praktikovanju udvorištva danas unekoliko prevazilaze čak i nekadašnje komunističke. Umesto mesta na kojem se artikulišu nade i pozitivni ciljevi – srpski parlament je sinonim za opšte posrnuće društva koje niti zna gde ide niti šta želi. Uz sporadične skandale, ovakva Skupština Srbije s uspehom proizvodi jedino apatiju i beznađe. Srpski parlament pretvoren je u politički buvljak koji predstavlja negaciju parlamentarizma i demokratije. Sa izuzetkom Vesne Pešić i Žarka Koraća, tamo nema ličnosti od integriteta spremnih da interese društva podrede interesima svojih stranaka, odnosno njihovih lidera. Roba koja je na tom političkom buvljaku najmanje poželjna jeste znanje – tako je i često ponavljana teza o tome kako pametni i pošteni ljudi nemaju šta da traže u (srpskoj) politici tek donekle tačna. Istina se nalazi u činjenici da su oni nepoželjni u istoj, i da im

se to, na sasvim eksplicitne načine, svakodnevno stavlja do znanja. Vođene ličnim pragmatizmom, političke partije i njihovi lideri očigledno nisu u stanju da javno dobro stave iza vlastitih prizemnih i sasvim gramzivih ličnih interesa. Retke ličnosti koje se zalažu za javni interes i za opšte dobro izložene su podsmehu i cinizmu političke kaste koja u odbrani ideologije opšteg grabeža i moralne truleži koja caruje današnjom Srbijom više ne bira sredstva. Prekomerno zaduživanje, potrošnja koja je višestruko
		London, Engleska 2009.

veća od proizvodnje, afere koje po pravilu nemaju zakonsko (sudsko) razrešenje, privatizacija čije je pravo ime tajkunizacija – izigrali su osećanje pravde i socijalne odgovornosti stvarajući kod građana osećanje trajne nesigurnosti i egzistencijalnog beznađa. Pokretačka energija jednog društva upravo je u potrebi ljudi da imaju nekoga u koga će moći da investiraju svoje nade. Društvo bez nade je društvo bez budućnosti. Na današnjoj političkoj sceni ima tako poražavajuće malo ljudi koji ulivaju nadu, dok među onima koji i ulivaju kakvu-takvu nadu ima još manje onih koji ulivaju poverenje.
Demokratija kao laž koja nam je potrebna ovde više nije dovoljna – današnjoj Srbiji, više no ikad u njenoj istoriji, potrebne su nova retorika i nova politika zasnovana na evoluciji političkih ideja, na doslednosti i kontinuitetu u stvaranju osećaja sigurnosti i strateške usmerenosti kao preduslova svakog pretpostavljenog napretka. Politika mora biti ekonomija nade – stoga potrošeni i iskompromitovani ljudi ne mogu imati legitimitet za zastupanje novih ideja. Legitimisanjem demokratskih i proevropskih kapaciteta Dačića, Vučića, Nikolića i Palme – posebno potpisivanjem Deklaracije o međusobnom pomirenju DS i SPS-a – ovde su relativizovana pitanja moralnih principa, etike i odgovornosti. Demokratija je postala reč bez težine. Programskim približavanjem DS i SNS i priča o Evropi postala je (pred)izborna poštapalica bez suštine – posebno imajući u vidu da nije praćena zalaganjem za evropske (civilizacijske) vrednosti. Zato, umesto demokratskog, prioritet mora biti stvaranje pristojnog društva – društva u kojem više neće moći nekažnjeno da se: obmanjuje, vara, krade i ubija. Koncept novog/drugačijeg patriotizma istovremeno bi morao da bude i koncept novog personalizma. Naš novi svet nikako ne sme ličiti na ovaj – zaglibljen u vlastitim nedoslednostima, pomirenjima, koalicijama, kohabitacijama...
Znanje i integritet, jednako koliko u politici, nepoželjni su i na ovdašnjoj medijskoj sceni – do te mere inficiranoj pornografijom i tabloidnim žutilom da to uveliko vređa dobar ukus. Umesto istinskih intelektualaca i ljudi od imena i dela – za tumače ovako konstituisane (političke) stvarnosti nametnuti su nam takozvani analitičari, uz nekolicinu časnih izuzetaka uglavnom je reč o sitnim denuncijantima koji još uvek maštare o karijerama saradnika Udbe. Svest o značaju razvoja kritičke svesti kao i načini/mogućnosti građanske participacije u menjanju društvenih okolnosti getoizirana je na prostor jednih i po novina, po jednu radio i TV emisiju i nekolicinu web sajtova i internet portala. Izvan ove, uglavnom virtuelne sfere, građanska Srbija danas nema druga pouzdana (institucionalna) uporišta. Poražavajuća činjenica da je čak i tokom 1990-ih bilo više prostora za kritičko novinarstvo svedoči o dubokom stepenu krize ideja, koncepata i političkih sloboda srpskog društva.
Tabloidizacija političke i medijske sfere dovela je do banalizacije ozbiljnih problema, kao što su i laži eksperata u očima naroda trajno kompromitovale društvo znanja. Partijska feudalizacija svih sfera društva mogućnost zaposlenja bez partijske veze svela je na minimum – tako većina mladih i visokoobrazovanih kadrova izlaz vidi u odlasku iz zemlje. Više od aktuelnog beznađa plaši činjenica da se ovde o nadi danas uopšte ne priča. Ako je evidentno da o njoj ne govori politika – onda bi to morali mediji. Ako ne govore mediji – morala bi kultura. Ako ne ni kultura ili umetnost – onda mora filozofija... Ako u jednom društvu o nadi ne govori niko – tada ono jeste na putu sasvim izvesnog sunovrata...

	Nebojša Milenković