Izveštaj Dika Martija, specijalnog izvestioca Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o nelegalnoj trgovini organima, u kojem se kao glavni organizator pojavljuje nezvanični pobednik na tek završenim parlamentarnim izborima na Kosovu, Hašim Tači, ponovo je u srpskoj javnosti probudio tek usnuli kosovski histerični nacionalizam, koji je pre samo dve godine rezultirao paljenjem stranih ambasada, rušenjem Beograda, smrtnim slučajem i velikim brojem povređenih.
Iako još nisu prezentovani dokazi, odnosno nije započeta istraga na osnovu indicija iz tog izveštaja, mediji u Srbiji presudili su Tačiju da je kriv i ocenili ga potpuno neprihvatljivim sagovornikom za predstojeći dijalog zvanične Prištine i Beograda. Po njima, istraga nije ni potrebna, sve im je jasno od početka, a to »sve« su odavno znali, bez obzira na to što Dik Marti tek treba da predoči evropskim institucijama materijalne dokaze za tvrdnje iz svog izveštaja.
Ono što, međutim, u celokupnoj situaciji iznenađuje jeste do sada neviđeno dostojanstveno državničko držanje predsednika Srbije Borisa Tadića. Dan nakon što je Komitet za pravo i ljudska prava Saveta Evrope usvojio izveštaj Dika Martija, Tadić je bez svojstvenih mu demagoških gegova u cilju kompromitovanja »neprijatelja« koji je ugrozio »teritorijalni integritet i suverenitet južne srpske pokrajine«, izjavio kako treba sačekati

rezultate istrage da bi se doneo nekakav konačan sud. Potom je izjavio da razgovore Beograda i Prištine treba započeti na tehničkom nivou, bez obzira na izveštaj Dika Martija. »Verujem da dijalog ne treba da prestane, dijalog treba početi i rešavati probleme jer, nezavisno od optužbi koje idu prema Hašimu Tačiju, i Srbi u Srbiji kao i neki Albanci na Kosovu traže da se razreše sudbine nestalih članova njihovih porodica. Ako neko kaže da treba da čekamo sa odgovorom na ta pitanja dok se ne završi istraga vezana za optužbe Dika Martija, ja ne mogu da se složim sa tom logikom«, rekao je Tadić. Kako bi se razumeo ovaj zaokret u kosovskoj politici, neophodno je sagledati celokupne odnose zemalja u regionu, odnosno pravac kojim je naglo krenulo takozvano »istorijsko pomirenje između naroda bivše Jugoslavije«, ali i otvoreno pitanje celovitosti Bosne i Hercegovine, odnosno secesionističkih težnji premijera Republike Srpske Milorada Dodika. Iako je Boris Tadić kad god se ukaže prilika izjavljivao kako se »Srbija neće mešati u unutrašnje odnose BiH«, podrška koju svesrdno daje Miloradu

Dodiku, od čvrstih prijateljskih zagrljaja upriličenih za medije, preko čestih poseta Banjaluci, zaobilazeći pri tom u širokom luku glavni grad BiH, Sarajevo, do pojavljivanja na centralnom predizbornom skupu Dodikove partije SNSD u Doboju, jasno stavlja do znanja kakvo rešenje bosanskog pitanja Srbija podržava, preciznije rečeno – nameće.
Vratimo se Kosovu i predstojećem dijalogu Prištine i Beograda. S obzirom na to da odnosi Kosova i Srbije u velikoj meri određuju i njihove pojedinačne odnose s Evropskom unijom, izvesno je da se ni Kosovo ni Srbija ne mogu nadati članstvu u EU sve dok njihovi međusobni odnosi ne budu lišeni aktuelnih nejasnoća i sporova. To znači da će Srbija morati u nekoj formi da prizna da nezavisno Kosovo postoji, a pretpostavlja se pristanak da nekadašnja južna srpska pokrajina postane član EU i UN kao samostalna država.
S druge strane, Kosovo će morati da pristane na neke nove aranžmane i dodatne ustupke prema Srbiji, što svakako upućuje na status severa Kosova. S obzirom na to da je međunarodna zajednica za sada zauzela nedvosmislen stav o tome da podele Kosova ne može biti, izvesniji je ishod dobijanja visokog stepena autonomije za Srbe na severu. Hašim Tači je već najavio da sever ima posebnu regionalnu prirodu i da je on spreman za »nove ideje« i »kreativna rešenja«. Koliko će međunarodna zajednica biti istrajna u negiranju mogućnosti podele Kosova, ali i sprečavanju otcepljenja RS, preostaje da se vidi.
San o podeli Kosova i pripajanju Republike Srpske Srbiji prvi je odsanjao Otac nacije, kako »u narodu« zovu akademika Dobricu Ćosića. U ime čuvenog Oca nacije, ili kako ga u »drugoj Srbiji« oslovljavaju – »sekirice« (zbog kasapinskog odnosa prema prekrajanju granica na karti bivše Jugoslavije) sinovi nacije, po svemu sudeći, upinju se da te snove pretvaraju u stvarnost.
Ističući razliku između Srba u Srbiji i Srba u RS, Vojislav Koštunica je ove druge smatrao »zdravom nacionalnom supstancom«. Iako se Boris Tadić po mnogo čemu razlikuje od bivšeg srpskog premijera, ciljevi koji se naziru iza poze navodno proevropskog političara ne čine se mnogo različitim od onih koje zastupa najtvrđa nacionalistička politika, oličena u mračnoj prošlosti devedesetih ali i u vreme vlade Vojislava Koštunice. To je struja koja ne zazire od prekrajanja granica i ne obazire se na žrtve koje stradaju u takvim pobudama, a sve u ime nekakvih viših – zapravo bezobrazno ličnih interesa.