Kako prevazići »šizopsihologiju«?

Asanž između Kestlera i Kafke

Časopis Njujorker je letos doneo članak u kojem daje iscrpan portret Džulijana Asanža, osnivača Vikiliksa, neprofitabilne organizacije koja za cilj ima puštanje u javnost (»curenje«) informacija od javnog značaja, bez obzira na zemlju iz koje potiču i stepen njihove tajnosti. I dok se hiljade i hiljade poverljivih dokumenata svakodnevno pojavljuju na glavnim sajtovima Vikiliksa i tzv. miror-sajtovima, onemogućavajući SAD, kojih se ti podaci najviše tiču, da efikasno zaustavi to doskora nezamislivo curenje informacija (uporedivo jedino možda sa prvim danima isticanja nafte u Meksičkom zalivu), izvorna mreža Vikiliksa već je počela da se širi i grana, iznedrivši Openliks, novi portal čiji je osnivač Asanžov donedavni saradnik Nemac Danijel Domšajt-Berg, koji najavljuje curenje još veće količine poverljivih informacija.

U tom kratkom portativnom Asanžovom profilu u Njujorkeru, ovaj savremeni borac protiv tajni koruptivnih svetskih vlada navodi za sebe da »ljudsku borbu ne treba posmatrati samo kao tradicionalan sukob između levice i desnice, vere i razuma nego, isto tako, i kao borbu pojedinca s institucijama«. Suštinu svog viđenja sveta Asanž iznosi u jednom kratkom pamfletu, čiji naslov već po sebi dovoljno kazuje: »Vlada kao konspiracija«. Po njemu, svaka vlada koja pribegava nekoj vrsti konspiracije je nelegitimna, pri čemu je

stepen njene nelegitimnosti u direktnoj srazmeri sa merom njenih tajnih, netransparentnih delatnosti. Tek kada se dotok tajnih, internih informacija među konspiratorima približi nultoj vrednosti, prestaje i potreba za samom konspiracijom. Asanž u pomenutom intervjuu navodi tri imena za koja smatra da su izvršila presudan uticaj po njegov razvoj: Kafku, Kestlera i Solženjicina. I dok su Kafka, kao pisac lavirintski košmarnog dela u kojem se depersonalizovani glavni junak, sveden na svoje inicijale, bori sa kobnim silama sveta shvaćenim kao silama
		Seul, Južna Koreja 2008.

birokratske hijerarhije, i Solženjicin, pisac monumentalnih svedočanstava o paklu Gulaga, razumljivi nekako po sebi u ovom Asanžovom izboru po srodnosti, ime Artura Kestlera u prvi mah ipak nekako tera na razmišljanje: otkud i zašto baš on u ovom trijadnom nizu od tolikih mogućih imena?
Pisac dobro poznatog romana Pomračenje o podne, jedan od prvih renegata komunizma koji je Zapadu preneo istinu o staljinističkoj Rusiji, Artur Kestler je u svojoj biografiji sažeo, u malom, istoriju XX veka: sva žarišta epohe tu su već prisutna, od minhenskih pivnica i rađanja fašizma do odlaska u SSSR, od prvih kibuca i stvaranja izraelske države do španskog građanskog rata i padanja u zarobljeništvo. Antitetični naslovi njegovih dela (Jogi i komesar, Dolazak i odlazak, Pomračenje o podne) kao da svedoče o želji autora da premosti rascep same epohe čiji je savremenik i vršnjak (rođen pete godine dvadesetog veka, kao zagovornik eutanazije, život je, zajedno sa suprugom, sebi dobrovoljno prekratio 1983). Njegova intelektualna lutanja u znaku su krajnjih protivrečnosti i idu od marksističkog materijalizma do istočnjačkog misticizma, od svojevrsnog religijskog otkrovenja koje doživljava u »ćeliji smrti« u Frankovoj Španiji do kasnije potpune vere u naučni progres.

No, ako je dozvoljeno nagađati, ono što ovog pisca najviše povezuje s Asanžom to je njegova pesimistička antropologija, koja kao stajaći šum stoji u pozadini svega što je Kestler ikad napisao. Čovekov mozak je neka vrsta luksuznog organa evolucije, a ljudska vrsta već hiljadama godina ne uspeva da nauči kako da ga pravilno upotrebljava. Nagli razvoj cerebralnog korteksa kod čoveka, sličan kakvom bujanju dobroćudnog tumora, nije bio praćen i odgovarajućom mentalnom evolucijom; stari delovi mozga, odgovorni za emocionalni i nagonski život, »upadaju« u program novog organa i ometaju njegov rad, stvarajući neku psihološku podvojenost kod čoveka, koju Kestler naziva »šizopsihologijom«. »Jedini periodi evropske istorije u kojima naučno znanje odista beleži kumulativni rast«, kaže Kestler, »bila su ona tri zlatna veka stare Grčke do dolaska Makedonaca i ova četiri veka od renesanse do naših dana. Organ koji je generisao to znanje stajao je u lobanji čovekovoj tokom celog tog interegnuma što traje nekih dve hiljade godina, no jednostavno mu nije bilo dato da generiše novo znanje«. Kao posledica toga, čovekova vrsta je jedina koja stalno stoji na ivici samouništenja, pri čemu najveću opasnost predstavlja kanibalistička, destruktivna vlast u njenom najpogubnijem vidu – totalitarizam.
Osnovno pitanje koje postavlja Asanž (da parafraziramo Čomskog) jeste sledeće: »Imaju li građani jedne države pravo da znaju šta njihova vlada radi?« i njegov odgovor je, kao što znamo, vrlo rečit – Vikiliks. To je danas jedini korektiv neodgovornim postupcima vlasti, skrivenim u senci ekstralegalnih radnji, korupcije i konspiracije. Vikiliks ne dozvoljava čuvarima stada da se služe tajnim govorom, nedostupnim javnosti; na svetlost dana iznosi tu šizopsihoidnu crtu o kojoj Kestler govori.
U Knjizi postanja čitamo: »A bijaše na cijeloj zemlji jedan jezik i jednake riječi... Posle rekoše: Hajde da sagradimo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da steknemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji. A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovečiji. I reče Gospod: Gle, narod jedan, i jedan jezik u svijeh, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade što su naumili. Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik da ne razumiju jedan drugoga što govore...«
Biblijske parabole mogućno je čitati na više načina, pa i sekularno. Možda je potrebno samo to da jezik vladara i njihovih podanika bude jedan, javan i jednak za sve (shodno onome za šta se zalaže i Asanž) pa da se gradnja Vavilonske kule opet nastavi u neslućene visine, na dobrobit čovečanstva. Uostalom, kad već govorimo o snazi jezika i reči, i o opasnostima koje s tim idu, dobro je poznata ona Kestlerova: »Ratovi se vode zbog reči, na semantičkom planu«.

	Zoran Janić