Vikiliks afera

Ukus globalne supe

Džulijan Asanž, moderni anarhista, pokazao je razmere krize demokratskog Zapada, ali i opasnost od velikih oficijelnih despotija

Kako se boriti za slobodu bez slobodnih ljudi? Nemoguće je. Džulijan Asanž, hakeraš u ranoj mladosti, momak rođen u australijskoj provinciji, koji je sa roditeljima proputovao kontinent na kojem je pohađao 37 škola i šest univerziteta, već godinama uznemirava svet otkrićima nepodopština i zločina njegovih moćnika. Sve je nekako bilo »podnošljivo«, čak i snimak ubijanja civila, među kojima su bila i dva Rojtersova izveštača u Bagdadu, koji se na Asanžovom sajtu Vikiliks pojavio pre tri godine, bilo je i prošlo. Ali početak objavljivanja oko 250.000 tajnih depeša američke diplomatije iz svih delova sveta zamalo je došao glave Asanžu.

Zaista, strašno je ali se politički može »ispeglati« kada pomahnitali marinci pucaju po ljudima ispod njih u bagdadskom haosu, ali kada se svetu otkrije kako državna sekretarka lično naređuje da se špijunira generalni sekretar UN i niz svetskih lidera, baca se rukavica u lice. Iako je ono zločin nad civilima, a ovo drugo kršenje međunarodnog prava, diplomatskih protokola i položaja UN, izgleda da će za prvo možda neko i odgovarati ali za ovo drugo svakako neće. Jednostavno, i ovde se radi o »odnosu snaga« – sada unutar same DS i američke administracije jer je sekretarka Klinton iz drugog dela stranačkog tabora i teško bi se neko odlučio da je, javno a možda ni u četiti oka, ukori ili pozove da dâ ostavku. Sva pažnja administracije je na Asanžu, modernom anarhisti, Robinu Hudu ili Don Kihotu, opasnijem od njegovih istorijskih prethodnika. Kako anarhizam nikako ne zagovara haos nego vrlo preciznu stvar – borbu protiv nekontrolisane, okoštale i zloupotrebljene moći, i Asanž je jedan savršeno organizovan njegov predstavnik, fokusiran i rešen.
I to jeste upravo ono što je uplašilo svetsku političko-korporativnu oligarhiju. Suočiti se sa nesalomivim »informacijskim aktivistom«, kako Asanž sebe naziva usred sveta koji zakonima garantuje slobodu izražavanja, nema većeg izazova. Ipak nisu svi izgubili živce kao onaj savetnik kanadskog premijera koji će ući u istoriju najgorih »demokratskih« nasilnika koji je pozvao Baraka Obamu da na ucenjenu glavu Asanža pošalje bespilotnu letelicu. »Mislim da bi Asanž zaista trebalo da bude ubijen. Ništa dobro ne može da bude od toga«, zaključio je ovaj savetnik pred iznenađenom voditeljkom koja mu se, izgleda nimalo, nije suprotstavila. Naprotiv, poručila je gledaocima da ako taj tako važan savetnik tako odvažno misli situacija mora da je stvarno zabrinjavajuća.

Pored niza zanimljivih detalja o ljudima i običajima u američkoj diplomatiji saznali smo još neke važnije stvari o kojima smo znali još manje – kako se američkim diplomatama poveravaju domaći moćnici. Demokratski svet u ozbiljnoj je krizi zbog, pokazalo se, prilično lažne samouverenosti da su sve važne slobode dostignute i da se, kada je to uneto u zakone, mirno može spavati. Ispostavilo se da je to lepa misao »lepih duša« ali prilično neutemeljena u životu. Jer, ubrzo se na Asanža sručila lavina pretnji i kuknjave svetskih vladara i njihovih čankoliza, pa je pred njima pala i jedna Švedska i niz zemalja slobodnog sveta. Pretnje nisu dolazile samo od Amerike Sare Pejlin i republikanaca već i od Sarkozijeve Francuske. Ali milioni »običnih građana« tih istih zemalja pokazali su se spremnim da ne propuste ovu priliku. Velika većina objavljenih dokumenata nema nikakav značaj za međudržavne odnose jer diplomatski svet radi to što u njima piše oduvek. Diplomate ne sede danonoćno u fraku sa jezikom za zubima, trenutke opuštanja imaju upravo onda kada šalju depeše svojim vladama. Zato su one pune ličnih opaski, metafora i podsmešljivosti jer su i diplomate samo ljudi, često zbog posla frustrirani u toj ne baš dostojanstvenoj ljudskosti. Uostalom, to pišu za kolege u svojim sektorima koji bi i sami trebalo ponekad da se zabave. No, depeše zbog toga nisu manje važne. Najvažnije je da one svuda pokazuju aroganciju najmoćnije zemlje na svetu i njeno očekivanje da joj se uvek izlazi u susret. Zato Robert Gejts, bivši direktor CIA a sadašnji državni sekretar za odbranu, ovako vidi Cable gate: »Vlade posluju sa Amerikom, zato što je to u njihovom interesu. Ne zato što nas vole ili nam veruju ili zato što misle da mi umemo da čuvamo tajne. Mnoge vlade posluju s nama jer nas se plaše ili nas poštuju, i to će se nastaviti«.
Ovaj svetski biznis kojem posreduju diplomate će se, dakle, nastaviti. Ali, i Asanž najavljuje, iz kućnog pritvora, da neće odustati da otvara oči građanima sveta. Interesantno je njegovo viđenje dometa slobode govora na Zapadu, za koju kaže da je izgubila uticaj jer su veze korporativnog kapitala i državnih struktura toliko snažne da ih nikakva, u demokratskim okvirima realizovana, promena vlasti ne može razgraditi. »U Kini govor ima moć, na Zapadu sloboda govora ne dovodi do promena.«

Ovde nekako dolazimo na red i mi jer je ispalo da je uticaj slobode govora u Kini važna srpska tema. No, videli smo da su mišljenja o ovome podeljena. Još, međutim, ne znamo čega ima u više od devetsto depeša i dokumenata koji su iz američke ambasade u Beogradu slati u Vašington. Ono nešto što je već objavljeno nije bogzna šta. Ni opservacije Amerikanaca i zvaničnika drugih zemalja i njihovih diplomata o našim političarima sa kojima kontaktiraju nisu iznenađujuće. I bolje je, naravno, što nisu. Pomalo je neprijatan utisak da se predsednik Srbije procenjuje kao dosta kooperativan (na osnovu razgovora njegovog savetnika s američkom ambasadorkom) i neko ko je, navodno, svestan da je priča oko Kosova završena, ali to ne može tako da kaže. Kao da mu je ono što ima da kaže lakše da kaže drugima nego nama. Najviše, zapravo, vidimo koliko smo podređeni onome o čemu govori iskusni špijunski šef Gejts.
Jedna od najvažnijih tema koje je pokrenulo napredovanje Vikiliksa jeste »novo novinarstvo«. Ne samo da tajnost diplomatije i politika koja je nadgleda ne mogu ostati sasvim isti, već to ne može ni novinarstvo koje će biti postavljeno pred niz dilema ali i pred potrebu za velikom samokritikom. Asanž, koji za sebe kaže da nije novinar već onaj koji »voli da moćnima pljune u supu«, obavio je svoj zadatak. Na pitanje da li je to što on radi prešlo granice opasne za bezbednost sveta a ne samo SAD ne može se dati lak ni brz odgovor. Već sada se, međutim, vidi da je to pomoglo, u nekoliko slučajeva gde je jasno prikazano veliko kršenje ljudskih prava, pa i zločini, da svet, pre svega onaj demokratski, protrese svoju političku elitu. Džon Pildžer, poznati britanski novinar i dokumentarista, rekao je da je Vikiliks posramio novinare. »Mnogi novinari su postali pravi dvorski novinari«, kaže on. Pored pet velikih svetskih novina koje objavljuju dokumenta Vikiliksa, bilo je i onih koji su to napadali. Uopšte, slobodni svet je pokazao razmere svoje vrednosne krize koja je generisala i onu finansijsko-ekonomsku. Laž novokomponovane ideologije neoliberalizma pokazala je svoju »duhovnu« suštinu. Asanž je morao da se desi.

	Nastasja Radović